МАНАСТИР
КОМАГОВИНА
 протојереј Милан Радека

Село Комоговина лежи на путу из Петриње у Костајницу. Ту је близу утока потока Бадушнице у Суњу био манастир, данас парохијска црква. С југа су огранци планине Шамарице. На брду Градини, лијево од потока има трагова каштела. На сјевер од Суње диже се Кордић брдо. (в. Жумберак заселак).
Овај је крај краљ Матија подарио 1482. српском деспоту Вуку Гргуревићу � Бранковићу, званом �Змај Огњени Вук". Када је Вук умро 1485, његова удовица Варвара од рода Франкопана преуда се за Фрању Бериславића, хрватског великаша, који тако понесе деспотски наслов. Послије су Комоговину држали мађарски великаши Банфи и хрватски Зрински. � Као напуштен и срушен град спомиње се Комоговина 1696. г.
Прије манастира спомиње се овдје 1334. католичка жупа св. Крижа, загребачке бискупије, а 1501. жупник Мартин. Народ хрватски овог краја уколико није пострадао, избјегава да; � како каже хрватски повјесничар Смичиклас, � нађе другдје бољу и сретнију домовину. На пусте земље, највише око градова, доводе Турци, и хрватски великаши, турску рају, већином Србе. Тако је Петар Кеглевић, послан од бана Ивана Драшковића, довео 1640. нешто Срба с кнезом Тодором и настанио их према Купи око Петриње и Храстовице. А 1680. доведе војвода Братић 120 породица дозволом бана Николе Ердеди.
Ускоро, 1688. митрополит из Босне Атанасије Љубојевић, дошавши с нешто народа, оставља у Банији свог егзарха (замјеника), а он оде у Далмацију. Но он ће се ускоро вратити.
До тог времена, за турске владавине, био је за читаво доње Поуње, па и за Банију, духовни центар ман. Моштаница под Козаром, Моштаница је основана �на Крајини љутој" пол.
XVI в. код досељавања Срба, а на мјесту бивше католичке жуое истог назива, � како наводи Рачки. Манастир пострада у рату. Калуђери пређоше на ову страну Уне и основаше ман. Комоговину; то су били Јово Свилокос и Силвестар Продановић. � То свједоче и записи и два описа манастира, из 1771, и 1772. Један извјештај Ратног вијећа из 1707. г. казује да је оснивач митропополит Атанасије и да је предао ман. на управу Дионисију Поповићу.
Када је Атанасије добио царску дозволу да држи Лику и Банију, он пређе у Комоговину. Овом приликом и цар и хрв. бан Баћан наређују да се Атанасију и његовом свештенству омогући да слободно врше службу и управљају православнима.
Тако је Комоговина постала народно-црквени центар у Банији. Колико је ман. тада био развијен, показују трагови водовода од извора Пуаловца под брдом Чардачиштем до ман. с одводом у Суњу. У Комоговини бораве и прва три епископа Костајничког владичанства 1715 �
1738 Угарковић, Димитријевић (Митровић) и Љубибратић. Еп. Андријевић прелази у Костајницу. Епископска црква, испрва дрвена, била је као и Моштаница посвећена Св. Арханђелу. Гаврилу. 1728. спомиње се црква Вазнесења Господњег сад Преображења Господњег. Слично је код ман. Крке у Далмацији: два празновања код манастира.
Писмо Данила Груборовића из Чапљана и Николе Беговића слути да би ту могао бити гроб оснивача митр. Атанасија Љубојевића! Манастир је одмах 1693. добио од костајничког команданта Фрање Ердеди земљу, што потврђује и Фрањо Криштоф Делишимуновић 1717. г. наводећи и међе: од ушћа Пастуше у Суњу на брдо до пута мимо земље Гавре Драгића поврх Блатњака, па на кућу Максима Филиповића и даље огретком поврх кречане у поток Јошавку и даље потоком до Суње и јарком у Црну планину. � Ова потврда садржи и одобрење риболова, јер калуђери не једу месо. На ман. земљу калуђери су населили пет кућа: Бермандул, Црнобрадовић и 3 куће Подунаваца.
Калуђери су опслуживали и околне парохије дајући трећину манастиру а и одлазили су на скупљање милостиње све до Русије. Игуман Тинтор (овића) с калуђером Рафаилом срео се 1715. у Русији с црногорским митрополитом Данилом (в. Његошев ,,Горски вијенац") и добио од њега књигу; в. запис на Минеју. А има и на Служебнику биљешке о Теодоровом путу. У Комоговини рађене су иконе; о томе види у поглављу о иконама.
За манастир израдио је 1743. чувени Христифор Жафаровић, аутор Стематографије (књиге о гробовима) из 1741, � бакрорез Вазнесења, манастирске славе, да би се могли снимити отисци за дар вјернима. Ова плоча с натписом налази се данас, � пренос из музеја Срба, � у Повјесном музеју Хрватске у Загребу као похрана драгоцјености Срп. прав. цркве   (СПЦ).
Центар буне Теше Кијука 1751. која је букнула због пореза, скупе униформе, страних официра мјесто домаћих кнезова и војвода, и због ометања вјере, � био је у Комоговини. О овом више под Крајина послије реформе и у приказу дјеловања владике Данила Јакшића.
Посљедице ове буне погодиле су и манастир. Егзарх Јефрем Марковић саслушаван је и удаљен из Баније. Како свједочи калуђер Гриторије Тривић 1758. у писму Митр. Ненадовићу, уман. је неред и расуло.
О стању манастиру свједоче посебно и два описа из 1771/2. � Постоји мала капела, 8 ћелија и трпезарија, све дрвено. � На потоку млин. Земље свега 132 рала: 30 мотика винограда, 499 стабала шљива. � Залихе: 32 вагана (по 52 оке) пшенице, 3 вагана зоби, 10 вагана кукуруза, 12 проса, � вина 25 акова, ракије 3, � Стоке 6 волова, 7 коња, 5 крава, 7 јунади. Оваца, коза, свиња, пчела као да нема! � Економија је тако слаба да се не може манастир издржаватњ � Братства има 7 јеромонаха, 1 калуђер и 4 монаха
.

�  Слога би могла бити и боља. Калуђери уче и знају само најпотребније. Основе вјере познају и игуман Василије Жерић, викар Софроније Сибичић, Стефан Жилић и Викентије Јакшић. Еклисијарх  (старјешина храма)  је Теофил Додош.
Регуламентом од 1777. г. предвиђено је � по калуђерским правилима. која манастири нису прихватили � да по члану 47 може остати само онај манастир који може издржавати најмање 8 калуђера. � У вези с тиме расписује гроф Колер као надлежна власт да на ових осам калуђера манастир мора имати најмање по 30 рали плодне земље (Беч, 12. јуни 1777). Стога је требало саставити најтачнији извјештај о стању. Комоговина није имала тих услова и зато октобра те године манастир се укида. � Калуђери су распоређени: Теофил Додош у ман. Бездин, Стефан Жигић у св. Ђурађ, Теодосије Бегавић у Месић и Никодим Милобратовић у Ходош,
�   све   у   Банату.   Ликвидира   се   непокретно   и   покретно   имање,   Од продатих покретнина да се даде по 1/4 сваком од горе наведених манастира. � Црква да остане као парохијска. Митрополит Видак у представци 1778. спомиње да је укидање извршено актом власти без пристанка Синода и да су услови опстанка (површина земљишта) неоствариви. Митрополит додаје да су укидањем Комоговине народу Баније, који добро и вјерно врши своје војничке дужности, само још позлијеђене оне ране кад је укинуто  Костајничко   владичанство.   Владика  Петровић  је  јавио   да  је народ пред њим најжешће осуђивао и пријетио да ће комисију растјерати, и он га је једва умирио. � Народ је за све окривљивао владику, који се свети зато што су му дали калуђери кукурузна круха, проје!. � Народ у том укидању гледа напад на своју вјеру. � Народну жалбу поводом овог укидања подписали су 2 протопрезвитера, 2 намјесника, 13 свештеника и 117 народних представника из 28 мјеста У жалби наводи да је манастир био једина утјеха цијеле ове крајине. � Укидање је ипак извршено. За земљу дата је ман. Гомирју држ. обвезница на 4000 ф. За покретнине се добило 640 ф што је подијељено на 4 наведена банатска манастира.

Манастир је постојао 88 година. Био је, � како каже Н. Беговић, � душа народа, мјесто гдје се све договарало и закључивало. � У народу је остало да се иде на службу �светом манастиру", како је 1936. забиљежио Карановић у Политици
.

Ако је Беговић могао 1865. забиљежити: �Црква је велика зидана, има лијепих ручних крстова, доста књига, одежда, литија, звона крсних и великих и других утвари. � Друга је рат готово све то уништио. Остало је само понешто разасуто.
Од иконостаса остале су иконе из горњег реда и Св. Тројица. � Старих икона има пет у Загребу. � У цркви су још три старије иконе. � Од одежда постоји епитрахиљ и фелон у Загребу, по традицији дар грофова Зринских, само се не зна коме, када је манастир основан 1693.г. а Зрински уништени 1671! Има и предмета од метала; � Дискос Авакума Беговића, сковао мајстор Јаков 1708, � (спомиње се Јаков и у Гомирју); � и путир од истих; � Крст Илије Новаковића (Јовановића) мајстора 1705, � Кивот с моштима Теодора Тирона? од Стефана Љубибратића, еп. Кост. 1728-38; � Павта копча, донесе монах Григорије Тривић 1753. � Ман. печат био у манастиру Лепавина.
Н. Беговић спомиње народно предање да се у кивоту Љубибратића налазила и рука неког Теодора, српског мученика из 1788. којег су Турци на вјеру измамило и убили заједно с цијелом четом војника. � Ту је прво нека нејасноћа с моштима Теодора Тирона, �
давног мученика, � и руком Теодора из 1788. г. � Рука (до запешћа) постоји и данас у Костајници. И о њој је писао Шеровић, а говори и Леонтије Павловић у својој књизи о српским светитељима и мученицима. � Има у Ваничековој историји Крајине (ТТТ 385) податак о погибији једне крајишке чете од 150 војника у Подкозарју у рату аустро-угарском 1788. г. � слику руке даје и овај рад: �Моја руко, зелена јабуко" ... � Ово све није још пречишћено.
Икона св. Теодора српског у народној ношњи налази се на иконостасу у Мариндолу! � Ко је радио и како изгледа, на жалост не можемо овдје показати.

О Комоговини: Н. Беговић, Срп. Далм., магазин 1865, с 118/126; � Ман. Грбић, књ. III стр, 2-18; � Др Душан Кашић, књ. о манастирима 1971, с. 291-315; � Павле Драгић, кал. Св. Сава, Загреб 1932, 78; � Шеровић, Гласник ист. др. НС 5, 3 1932, 429; � Карановић, Политика 16. авг. 1936. г.

 

   
 

 

 

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

Latinica

Copyright � 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio