Mитрополит Калист Вер:

 �Ја честитам, кад се људи често причешћују�

Митрополит Калист Вер добро познат нашим читатељима, не само благодарећи његовим књигама, чији се тиражи брзо распродају. Прошле године  интернет презентација �Православље у Украјини� опубликовало је интервју с тим истакнутим савременим богословом и црквеним радником, где су се покретала питања јединства Цркве и положаја православља у Украјини. Данас вам ми предлажемо упознати се с пастирском страном служења владике Калиста, архијереја Константинопољске Патријаршије и Оксфордског професора.

Наш разговор с уваженим богословом дотицао се данас актуелних питања припреме Светом Причешћу, односу причешћа према исповести и неким од разлика у грчкој и руској пракси.

 

Прошле године у Москви организован је округли сто тема је била пастирско саветовање, на коме се расправљало о питањима поста, молитвеног правила и исповести пред причешће. У Руској Цркви се удомаћила традиција да је обавезно пред Свето Причешће постити три дана, прочитати три канона и молитве пред причешће, а такође је обавезно исповедити се. Шта ви мислите, дали се може олакшати и упростити припрема људи пред причешће?

Ми смо обавезни узети у обзир традицију сваке помесне Цркве и потребе не мењати изненедно. Постављено од вас питање је врло важно, посебно за нас који живимо на Западу, где православни грци живе бок уз бок са русима каткада налазе се чак при истој парохији, како је на пример у Оксфорду. Лично ја подржавам често причешћивање. Често но не лакомислено или не пажљиво. Често причешћивање да, но увек са потребном припремом. Шта се подразумева под потребном припремом?

Као прво, што се тиче тајне исповести. У византијској и савременој грчкој традицији, колико ја могу то видети, никада није тражено да се сваки пута исповеда пред причешће. Исповест и Причешће се узимају као две одвојене тајне. Није ми познато, да су Васењенски Сабори доносили било какве каноне у односу на обавезну исповест пред причешће. Тај обичај је имао основу у Румунској и славенским црквама. Ја дајем предност грчком прилазу овом питању. При том је сваки хришћанин обавезан регуларно исповедати се, но није обавезно сваки пут када приступа Причешћу.Таква је пракса у Оксфорду, како код грка тако и код руса. Ја би хтео да исповест разматрамо као одвојену тајну, а не просто елемент припреме пред Свето Причешће. Ја разумем да, у Русији постоје пастирске потешкоће, где врло много људи жели да приступи причешћу, а свештеници просто немају довољно времена да саслушају све исповести. Мислим, да би било боље не исповедати се тако често, да би исповест била схваћена озбиљном тајном. Да би било довољно времена за онога који се каје да своје срце отвори, а за свештеника да озбиљно истражи његово духовно стање, што је немогуће направити, када за оним који се каје стоји и чека на исповест стотину људи.

 

Поставља се питање: како ја могу приступити Светом причешћу, ако сам за време од задње исповести, направио неки грех? Иако не тако велики и страшан грех, као убиство и прељуба, него свакидашњи грех, но ипак је грех.

Ви сте савршено у праву: ми смо сви грешници и грешимо сваки дан и час. Требамо раздвојити  више озбиљније грехе, које морамо неодложно исповедити и мање озбиљније грехе. Наравно, таква категоризација греха неможе у потпуности бити основана, јер пред лицем  Божијим сваки је грех озбиљан, но ипак ми можемо разликовати грех шта је за хитно исповедање или штa може причекати.

Ако је било ко сгрешио прељубом он је обавезно дужан исповедити се и понети одређену епитимију. С друге стране ако смо сгрeшили мишљу, то није препрека да се ми причестимо. Ако смо се грдно посвађали с другом, најпре смо се дужни покајати због тога, пре него што приступимо Причешћу; но ако је та свађа била летимична и ми смо се одмах помирили, чини ми се да, се ми због тога греха можемо причестити без исповести. Дајте прво да схватимо, зашто се Причешће даје за опроштај грехова, јер ми такве речи говоримо пред причешће. Иако, наравно, Причешће не замењује исповест. Осим тога, у молитвама пред Причешће ми тражимо опроштај за грехове.

 

Вратимо се таквом аспекту припреме за Причешће као што је пост.

Традиција постити три дана или недељу пред Причешће је такође месни руски обичај. Ако потражимо у канонима или у одлукама Васељенских сабора, таквог канона, прописа нећемо наћи. Канони говоре о посту средом и петком, о четири вишедневна поста у току године. Осим тога, у богослужбеним књигама ми наилазимо на упућивање на још неколико посних дана, например; дан Усековања главе Јована Крститеља или празник Часног Крста Господњег. Но у канонима није ништа речено о неопходности постити три дана или целу недељу пред причешће. Пре бих рекао да се, потреба за исповешћу пре сваког причешћивања и постити три дана или недељу појавила тада, када су се људи почели ређе причешћивати, један и три-четири пута у години. Ја то видим као назадовање. У древној цркви хришћани су се причешћивали сваке недеље. Сматрам да, у тим Црквама, где је причешће постало ретко, не би било добро нагло мењати традицију и тражити да се људи причешћују сваке недеље. Но уверен сам да причешћивати се два-три пута у години није довољно. У пракси је врло добро приступати Причешћу сваке недеље. Зато ћу рећи да: постите средом и петком, уздржавајте се суботом увече, исповедајте се бар један пут у месецу, али причешћујте се по могућности често. Такву праксу препоручујем људима, које спремам приступању Православној Цркви. Ако се човек причешћује један пут у месецу или ређе, ја кажем да је то сувише ретко. Ако се осврнемо на праксу древне Цркве и учење светих Отаца, видети ће мо да они сведоче о честом причешћивању. Не само рани Оци Цркве, него и  каснији, као Свети Симеон Нови Богослов или Никодим Светогорац који је живео у 13 веку, писац �Добротољубља�, говоре у корист честога причешћивања. И ја сматрам да је покрет у Грчкој Цркви за често причешћивање, добра појава. И поздрављам то да се људи често причешћују. Сматрам да правила у односу на исповест и пост пред Свето Причешће могу бити измењена. Но та се питања налазе у компетенцији помесних Цркава.

Сећам се када сам тек примио православље педесет година назад, свештеник на литургији је излазио с Чашом и изговарао �Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите�, но нико није приступао. Нико се није причешћивао. Још сам тада осетио да то није исправно. Данас на Западу у православним црквама причешћују се скоро сви. И ја сам радостан због тогa. Наравно, причешћујемо се зато не што смо уверени у сопствену праведност, него зато што верујемо у милост Божију. Прилазимо Светој Чаши зато што смо призвани, јер Причешће ми зовемо Светим Даровима. Причешће није нешто што се може зарадити или заслужити, то је увек слободни дар љубави Божије.

 

Пред причешће свештеник возглашава �Светиње светима�, у смислу �свети Дарови за оне који су свети�, на што хор одговара: �Један је Свет, један Господ Исус Христос...�. Међутим ми нисмо свети у том смислу, но ипак смело приступамо причешћу... С друге стране, знамо, у Новом Завету и у литургијским текстовима светима се називају сви православни хришћани ко није одлучен од цркве за посебно тешке грехове. Како се у том случају односи светост и лично морално савршенство човека?

Пре свега, ако говоримо о појму светости, треба искористити три речи: Један, поједини, сви. Један свет � Исус Христос. Светост припада Богу, само је Он свет по Својој природи. Ми можемо бити свети само кроз суделовање у светости Божијој. Даље, ми говоримо да су светости призвани сви. Када апостол Павле адресује своје посланице свима светим у Риму, у Колошану, и.т.д., он се обраћа хришћанским општинама. Такође и апостол Петар пише о хришћанима као о �светом народу�. У том смислу свети су сви хришћани. На крају ми говоримо о тим светима који су прослављени Црквом и који су унесени у црквени календар.  То исто можемо рећи и о свештенству. Само је један Првосвештеник � Исус Христос, како се каже у Посланици Јеврејима. Затим, кроз крштење сви хришћани постају свештеници, како пише апостол Петар, називајући хришћане не само светим народом, него и �царским свештенством�. Даље, свештеници постају поједини � кога је Црква изабрала и поставила на ту службу кроз полагање руку. На тај начин и код светости и свештенства постоје три нивоа.

Позвани смо сви да будемо свети. Зато, ако прилазим Причешћу, нерадим то зато што сам већ свет, него зато што сам грешник, који треба помоћ Божију, која ми се даје кроз Свето Причешће. Разуме се да, поједини људи из разлога учињенога греха немогу примати Причешће. Наравно, Причешће није награда светима, него помоћ грешнима. У појединим житијама налазимо, да поједини свети после причешћа нису дуго приступали поново Светој Чаши, као например света Марија Египћанка. Она се причестила у храму Гроба Господњег, а затим је отишла у пустињу, где многе године није примала Свете Дарове, причестила се тек на крају земаљског живота.

 

Може ли то бити опште правило?

Наравно, то није опште правило. То је правило за свете, који у току многих година могу живети једним Причешћем. Но ми смо дужни причешћивати се често. Не зато што смо свети, него зато што смо слаби и имамо потребу у помоћи у благодати.

 

Које место у припреми за причешће заузима морално савршенство? Код нас у Кијеву многи се људи исповедају и причешћују сваке недеље, а бива и то да поједини из њих, пошто су се исповедили уочи Причешћа, ујутро опет траже да се исповедају, зато што су у току вечери и ноћи нечим сагрешили. Или неблагочестивим мислима, жељама срца или другим. Осим тога, многи хришћани сваки пут из недеље у недељу исповедају један те исти грех. Како је могуће давати обећање на исповести да се неће понављати ти �свакидашњи� греси, ако ја тачно знам да ћу их опет направити?

Сувише чест одлазак на исповест може значити као својеврсно сујеверје. Треба запамтити да је Причешће благодат, а демон не жели да ми примамо благодат. И он тражи било какав начин да нас спречи да се ми причешћујемо. Када се догоди да нас спопадне греховна мисао чак за време Божанствене литургије, треба да се покајемо у себи, пошто је то демонско искушење и да приступимо Причешћу. Благодат која се даје тајном исповести и покајања, врло је важна за свакога од нас. Дужни смо узети на себе одговорност �кретати се својом дионицом�. Не сме се претварати исповест у механичко пребројавање једних те истих греха. Она је потребна бити доста ретком, да постане догађај, стварног отварања свога унутрашњег стања. Сваки дан у вечерњим молитвама ми се молимо за опроштај наших сагрешења. И ако се ми искрено молимо Бог ће нам опростити тај час. Но то не значи да на исповест не треба ићи. Неки наши поступци су препрека причешћу све дотле док их не исповедимо. Обавезни смо се озбиљно односити према покајним молитвама из нашег свакодневног правила. Исповест не треба да буде сувише честа. С више одговорности треба да прилазимо томе питању. Чести одласци на исповест обезвређују је. Треба да схватимо да заиста имамо потребу у томе да, опет и опет исповедамо један те исти грех. Не треба, зато што се греси понављају, избегавати исповест. Једноставно за ноћ ми нећемо постати свети. Потребна нам је борба, непрестани аскетски напор над нама. Но Божија благодат у нама чини промену. Могуће је, ми ју не примећујемо, но она се дешава. Уз помоћ свакодневних напора, благодати Божије, исповести, а пре свега причешћа можемо се кретати напред � смирено и тихо.

 

Постоји и то да се људи разочаравају у своје напоре, пошто исповедају једно те исто,  причешћују се, а никакве промене на боље нема. То се посебно осећа у великим градовима с њиховом сујетом, када човеку не остаје много времена за духовни живот. Посао, дуги кривудави пут у гужви, породичне бриге... Сви не налазе времена чак ни за јутарње и вечерње молитве.

На самом делу ми клирици, а посебно монаси који не требају да се брину о породици и деци, схватамо те услове у којима живе породични хришћани. Људи су принуђени много радити, дуго путовати на посао и кући, а када се врате кући много посла их чека да ураде... Морамо да схватимо те неједноставне услове, у којима живе многи мирјани. Не гледајући на то, сваки хришћанин може наћи бар мало времена увече и ујутро да се помоли пред иконом. Чак пет минута увече и ујутро имају много значаја.  Те минуте задају �смер� целом дану и дубину коју је другачије не могуће достић. Потребно је рећи и о кратким молитвама које је могуће произносити током дана. Можемо се молити и док се туширамо, док путујемо у метроу, возимо кола или стојимо у гужви. Можемо користити кратке молитве на пример, Исусову молитву: �Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног�, или �Слава Теби Господе, слава Теби�, или �Пресвета Богородице спаси нас� или било коју другу кратку молитву. Тако се можемо молити у чак најзаузетије време, или, на пример, када идемо из једног места у друго. Веома је важно видети, да осим специјално одвојеног времена за молитве пред иконом (које је потребно сваком од нас) постоји могућност слободно молити се и у току дана, на било ком месту. Но ако се хоћемо молити у току дана потребно је изабратаи кратке молитве попут Исусове молитве. Изговарати Исусову молитву можемо увек: када нешто чекамо, када путујемо, ходамо, у току промене задатка на послу итд. Апостол Павле каже: �Молите се непрестано�. Он говори о томе да је то веома тешко, одпочиње се с веома простим: с честим и кратким молитвама у току дана. Помоћу таквих молитава ми можемо испунити сав свој дан присуством Христа - и то је пут према истинској молитви. Тражите Христа свагде. Исусову молитву могу изговарати не само клирици и монаси, него и мирјани који имају породицу и мирске обавезе. Држите Исусову молитву у сваком моменту, осим,  када се од вас изискује повишена концентрациона пажња. Можемо објединити време молитве и рада. Учити се таком начину Исусове молитве је врло важно у нашем свакодневном животу. Такође децу учити Исусовој молитви. Они могу с времена на време понављати Исусову молитву још од предшколског узраста, зато што је она кратка и једноставна.

 

Апостол Павле каже: �Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите�. Веома је тешко радовати се свагда и благодарити, када видиш колико је зла у овом свету.

Не заборављајте да је, љубав Христова јача, него било које зло у нашим срцима. Васкрсли Христос је јачи од сваког зла. Верујте да је васкрсли Христос увек са нама и да нам даје Своју благодат.

Превео са руског:

Епископ Герасим


[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

   

Latinica

Copyright � 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio