Mitropolit Kalist Ver:

„Ja čestitam, kad se ljudi često pričešćuju“

Mitropolit Kalist Ver dobro poznat našim čitateljima, ne samo blagodareći njegovim knjigama, čiji se tiraži brzo rasprodaju. Prošle godine  internet prezentacija „Pravoslavlje u Ukrajini“ opublikovalo je intervju s tim istaknutim savremenim bogoslovom i crkvenim radnikom, gde su se pokretala pitanja jedinstva Crkve i položaja pravoslavlja u Ukrajini. Danas vam mi predlažemo upoznati se s pastirskom stranom služenja vladike Kalista, arhijereja Konstantinopoljske Patrijaršije i Oksfordskog profesora.

Naš razgovor s uvaženim bogoslovom doticao se danas aktuelnih pitanja pripreme Svetom Pričešću, odnosu pričešća prema ispovesti i nekim od razlika u grčkoj i ruskoj praksi.

 

Prošle godine u Moskvi organizovan je okrugli sto tema je bila pastirsko savetovanje, na kome se raspravljalo o pitanjima posta, molitvenog pravila i ispovesti pred pričešće. U Ruskoj Crkvi se udomaćila tradicija da je obavezno pred Sveto Pričešće postiti tri dana, pročitati tri kanona i molitve pred pričešće, a takođe je obavezno ispovediti se. Šta vi mislite, dali se može olakšati i uprostiti priprema ljudi pred pričešće?

Mi smo obavezni uzeti u obzir tradiciju svake pomesne Crkve i potrebe ne menjati iznenedno. Postavljeno od vas pitanje je vrlo važno, posebno za nas koji živimo na Zapadu, gde pravoslavni grci žive bok uz bok sa rusima katkada nalaze se čak pri istoj parohiji, kako je na primer u Oksfordu. Lično ja podržavam često pričešćivanje. Često no ne lakomisleno ili ne pažljivo. Često pričešćivanje da, no uvek sa potrebnom pripremom. Šta se podrazumeva pod potrebnom pripremom?

Kao prvo, što se tiče tajne ispovesti. U vizantijskoj i savremenoj grčkoj tradiciji, koliko ja mogu to videti, nikada nije traženo da se svaki puta ispoveda pred pričešće. Ispovest i Pričešće se uzimaju kao dve odvojene tajne. Nije mi poznato, da su Vasenjenski Sabori donosili bilo kakve kanone u odnosu na obaveznu ispovest pred pričešće. Taj običaj je imao osnovu u Rumunskoj i slavenskim crkvama. Ja dajem prednost grčkom prilazu ovom pitanju. Pri tom je svaki hrišćanin obavezan regularno ispovedati se, no nije obavezno svaki put kada pristupa Pričešću.Takva je praksa u Oksfordu, kako kod grka tako i kod rusa. Ja bi hteo da ispovest razmatramo kao odvojenu tajnu, a ne prosto element pripreme pred Sveto Pričešće. Ja razumem da, u Rusiji postoje pastirske poteškoće, gde vrlo mnogo ljudi želi da pristupi pričešću, a sveštenici prosto nemaju dovoljno vremena da saslušaju sve ispovesti. Mislim, da bi bilo bolje ne ispovedati se tako često, da bi ispovest bila shvaćena ozbiljnom tajnom. Da bi bilo dovoljno vremena za onoga koji se kaje da svoje srce otvori, a za sveštenika da ozbiljno istraži njegovo duhovno stanje, što je nemoguće napraviti, kada za onim koji se kaje stoji i čeka na ispovest stotinu ljudi.

 

Postavlja se pitanje: kako ja mogu pristupiti Svetom pričešću, ako sam za vreme od zadnje ispovesti, napravio neki greh? Iako ne tako veliki i strašan greh, kao ubistvo i preljuba, nego svakidašnji greh, no ipak je greh.

Vi ste savršeno u pravu: mi smo svi grešnici i grešimo svaki dan i čas. Trebamo razdvojiti  više ozbiljnije grehe, koje moramo neodložno ispovediti i manje ozbiljnije grehe. Naravno, takva kategorizacija greha nemože u potpunosti biti osnovana, jer pred licem  Božijim svaki je greh ozbiljan, no ipak mi možemo razlikovati greh šta je za hitno ispovedanje ili šta može pričekati.

Ako je bilo ko sgrešio preljubom on je obavezno dužan ispovediti se i poneti određenu epitimiju. S druge strane ako smo sgrešili mišlju, to nije prepreka da se mi pričestimo. Ako smo se grdno posvađali s drugom, najpre smo se dužni pokajati zbog toga, pre nego što pristupimo Pričešću; no ako je ta svađa bila letimična i mi smo se odmah pomirili, čini mi se da, se mi zbog toga greha možemo pričestiti bez ispovesti. Dajte prvo da shvatimo, zašto se Pričešće daje za oproštaj grehova, jer mi takve reči govorimo pred pričešće. Iako, naravno, Pričešće ne zamenjuje ispovest. Osim toga, u molitvama pred Pričešće mi tražimo oproštaj za grehove.

 

Vratimo se takvom aspektu pripreme za Pričešće kao što je post.

Tradicija postiti tri dana ili nedelju pred Pričešće je takođe mesni ruski običaj. Ako potražimo u kanonima ili u odlukama Vaseljenskih sabora, takvog kanona, propisa nećemo naći. Kanoni govore o postu sredom i petkom, o četiri višednevna posta u toku godine. Osim toga, u bogoslužbenim knjigama mi nailazimo na upućivanje na još nekoliko posnih dana, naprimer; dan Usekovanja glave Jovana Krstitelja ili praznik Časnog Krsta Gospodnjeg. No u kanonima nije ništa rečeno o neophodnosti postiti tri dana ili celu nedelju pred pričešće. Pre bih rekao da se, potreba za ispovešću pre svakog pričešćivanja i postiti tri dana ili nedelju pojavila tada, kada su se ljudi počeli ređe pričešćivati, jedan i tri-četiri puta u godini. Ja to vidim kao nazadovanje. U drevnoj crkvi hrišćani su se pričešćivali svake nedelje. Smatram da, u tim Crkvama, gde je pričešće postalo retko, ne bi bilo dobro naglo menjati tradiciju i tražiti da se ljudi pričešćuju svake nedelje. No uveren sam da pričešćivati se dva-tri puta u godini nije dovoljno. U praksi je vrlo dobro pristupati Pričešću svake nedelje. Zato ću reći da: postite sredom i petkom, uzdržavajte se subotom uveče, ispovedajte se bar jedan put u mesecu, ali pričešćujte se po mogućnosti često. Takvu praksu preporučujem ljudima, koje spremam pristupanju Pravoslavnoj Crkvi. Ako se čovek pričešćuje jedan put u mesecu ili ređe, ja kažem da je to suviše retko. Ako se osvrnemo na praksu drevne Crkve i učenje svetih Otaca, videti će mo da oni svedoče o čestom pričešćivanju. Ne samo rani Oci Crkve, nego i  kasniji, kao Sveti Simeon Novi Bogoslov ili Nikodim Svetogorac koji je živeo u 13 veku, pisac „Dobrotoljublja“, govore u korist čestoga pričešćivanja. I ja smatram da je pokret u Grčkoj Crkvi za često pričešćivanje, dobra pojava. I pozdravljam to da se ljudi često pričešćuju. Smatram da pravila u odnosu na ispovest i post pred Sveto Pričešće mogu biti izmenjena. No ta se pitanja nalaze u kompetenciji pomesnih Crkava.

Sećam se kada sam tek primio pravoslavlje pedeset godina nazad, sveštenik na liturgiji je izlazio s Čašom i izgovarao „Sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pristupite“, no niko nije pristupao. Niko se nije pričešćivao. Još sam tada osetio da to nije ispravno. Danas na Zapadu u pravoslavnim crkvama pričešćuju se skoro svi. I ja sam radostan zbog toga. Naravno, pričešćujemo se zato ne što smo uvereni u sopstvenu pravednost, nego zato što verujemo u milost Božiju. Prilazimo Svetoj Čaši zato što smo prizvani, jer Pričešće mi zovemo Svetim Darovima. Pričešće nije nešto što se može zaraditi ili zaslužiti, to je uvek slobodni dar ljubavi Božije.

 

Pred pričešće sveštenik vozglašava „Svetinje svetima“, u smislu „sveti Darovi za one koji su sveti“, na što hor odgovara: „Jedan je Svet, jedan Gospod Isus Hristos...“. Međutim mi nismo sveti u tom smislu, no ipak smelo pristupamo pričešću... S druge strane, znamo, u Novom Zavetu i u liturgijskim tekstovima svetima se nazivaju svi pravoslavni hrišćani ko nije odlučen od crkve za posebno teške grehove. Kako se u tom slučaju odnosi svetost i lično moralno savršenstvo čoveka?

Pre svega, ako govorimo o pojmu svetosti, treba iskoristiti tri reči: Jedan, pojedini, svi. Jedan svet – Isus Hristos. Svetost pripada Bogu, samo je On svet po Svojoj prirodi. Mi možemo biti sveti samo kroz sudelovanje u svetosti Božijoj. Dalje, mi govorimo da su svetosti prizvani svi. Kada apostol Pavle adresuje svoje poslanice svima svetim u Rimu, u Kološanu, i.t.d., on se obraća hrišćanskim opštinama. Takođe i apostol Petar piše o hrišćanima kao o „svetom narodu“. U tom smislu sveti su svi hrišćani. Na kraju mi govorimo o tim svetima koji su proslavljeni Crkvom i koji su uneseni u crkveni kalendar.  To isto možemo reći i o sveštenstvu. Samo je jedan Prvosveštenik – Isus Hristos, kako se kaže u Poslanici Jevrejima. Zatim, kroz krštenje svi hrišćani postaju sveštenici, kako piše apostol Petar, nazivajući hrišćane ne samo svetim narodom, nego i „carskim sveštenstvom“. Dalje, sveštenici postaju pojedini – koga je Crkva izabrala i postavila na tu službu kroz polaganje ruku. Na taj način i kod svetosti i sveštenstva postoje tri nivoa.

Pozvani smo svi da budemo sveti. Zato, ako prilazim Pričešću, neradim to zato što sam već svet, nego zato što sam grešnik, koji treba pomoć Božiju, koja mi se daje kroz Sveto Pričešće. Razume se da, pojedini ljudi iz razloga učinjenoga greha nemogu primati Pričešće. Naravno, Pričešće nije nagrada svetima, nego pomoć grešnima. U pojedinim žitijama nalazimo, da pojedini sveti posle pričešća nisu dugo pristupali ponovo Svetoj Čaši, kao naprimer sveta Marija Egipćanka. Ona se pričestila u hramu Groba Gospodnjeg, a zatim je otišla u pustinju, gde mnoge godine nije primala Svete Darove, pričestila se tek na kraju zemaljskog života.

 

Može li to biti opšte pravilo?

Naravno, to nije opšte pravilo. To je pravilo za svete, koji u toku mnogih godina mogu živeti jednim Pričešćem. No mi smo dužni pričešćivati se često. Ne zato što smo sveti, nego zato što smo slabi i imamo potrebu u pomoći u blagodati.

 

Koje mesto u pripremi za pričešće zauzima moralno savršenstvo? Kod nas u Kijevu mnogi se ljudi ispovedaju i pričešćuju svake nedelje, a biva i to da pojedini iz njih, pošto su se ispovedili uoči Pričešća, ujutro opet traže da se ispovedaju, zato što su u toku večeri i noći nečim sagrešili. Ili neblagočestivim mislima, željama srca ili drugim. Osim toga, mnogi hrišćani svaki put iz nedelje u nedelju ispovedaju jedan te isti greh. Kako je moguće davati obećanje na ispovesti da se neće ponavljati ti „svakidašnji“ gresi, ako ja tačno znam da ću ih opet napraviti?

Suviše čest odlazak na ispovest može značiti kao svojevrsno sujeverje. Treba zapamtiti da je Pričešće blagodat, a demon ne želi da mi primamo blagodat. I on traži bilo kakav način da nas spreči da se mi pričešćujemo. Kada se dogodi da nas spopadne grehovna misao čak za vreme Božanstvene liturgije, treba da se pokajemo u sebi, pošto je to demonsko iskušenje i da pristupimo Pričešću. Blagodat koja se daje tajnom ispovesti i pokajanja, vrlo je važna za svakoga od nas. Dužni smo uzeti na sebe odgovornost „kretati se svojom dionicom“. Ne sme se pretvarati ispovest u mehaničko prebrojavanje jednih te istih greha. Ona je potrebna biti dosta retkom, da postane događaj, stvarnog otvaranja svoga unutrašnjeg stanja. Svaki dan u večernjim molitvama mi se molimo za oproštaj naših sagrešenja. I ako se mi iskreno molimo Bog će nam oprostiti taj čas. No to ne znači da na ispovest ne treba ići. Neki naši postupci su prepreka pričešću sve dotle dok ih ne ispovedimo. Obavezni smo se ozbiljno odnositi prema pokajnim molitvama iz našeg svakodnevnog pravila. Ispovest ne treba da bude suviše česta. S više odgovornosti treba da prilazimo tome pitanju. Česti odlasci na ispovest obezvređuju je. Treba da shvatimo da zaista imamo potrebu u tome da, opet i opet ispovedamo jedan te isti greh. Ne treba, zato što se gresi ponavljaju, izbegavati ispovest. Jednostavno za noć mi nećemo postati sveti. Potrebna nam je borba, neprestani asketski napor nad nama. No Božija blagodat u nama čini promenu. Moguće je, mi ju ne primećujemo, no ona se dešava. Uz pomoć svakodnevnih napora, blagodati Božije, ispovesti, a pre svega pričešća možemo se kretati napred – smireno i tiho.

 

Postoji i to da se ljudi razočaravaju u svoje napore, pošto ispovedaju jedno te isto,  pričešćuju se, a nikakve promene na bolje nema. To se posebno oseća u velikim gradovima s njihovom sujetom, kada čoveku ne ostaje mnogo vremena za duhovni život. Posao, dugi krivudavi put u gužvi, porodične brige... Svi ne nalaze vremena čak ni za jutarnje i večernje molitve.

Na samom delu mi klirici, a posebno monasi koji ne trebaju da se brinu o porodici i deci, shvatamo te uslove u kojima žive porodični hrišćani. Ljudi su prinuđeni mnogo raditi, dugo putovati na posao i kući, a kada se vrate kući mnogo posla ih čeka da urade... Moramo da shvatimo te nejednostavne uslove, u kojima žive mnogi mirjani. Ne gledajući na to, svaki hrišćanin može naći bar malo vremena uveče i ujutro da se pomoli pred ikonom. Čak pet minuta uveče i ujutro imaju mnogo značaja.  Te minute zadaju „smer“ celom danu i dubinu koju je drugačije ne moguće dostić. Potrebno je reći i o kratkim molitvama koje je moguće proiznositi tokom dana. Možemo se moliti i dok se tuširamo, dok putujemo u metrou, vozimo kola ili stojimo u gužvi. Možemo koristiti kratke molitve na primer, Isusovu molitvu: „Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj me grešnog“, ili „Slava Tebi Gospode, slava Tebi“, ili „Presveta Bogorodice spasi nas“ ili bilo koju drugu kratku molitvu. Tako se možemo moliti u čak najzauzetije vreme, ili, na primer, kada idemo iz jednog mesta u drugo. Veoma je važno videti, da osim specijalno odvojenog vremena za molitve pred ikonom (koje je potrebno svakom od nas) postoji mogućnost slobodno moliti se i u toku dana, na bilo kom mestu. No ako se hoćemo moliti u toku dana potrebno je izabratai kratke molitve poput Isusove molitve. Izgovarati Isusovu molitvu možemo uvek: kada nešto čekamo, kada putujemo, hodamo, u toku promene zadatka na poslu itd. Apostol Pavle kaže: „Molite se neprestano“. On govori o tome da je to veoma teško, odpočinje se s veoma prostim: s čestim i kratkim molitvama u toku dana. Pomoću takvih molitava mi možemo ispuniti sav svoj dan prisustvom Hrista - i to je put prema istinskoj molitvi. Tražite Hrista svagde. Isusovu molitvu mogu izgovarati ne samo klirici i monasi, nego i mirjani koji imaju porodicu i mirske obaveze. Držite Isusovu molitvu u svakom momentu, osim,  kada se od vas iziskuje povišena koncentraciona pažnja. Možemo objediniti vreme molitve i rada. Učiti se takom načinu Isusove molitve je vrlo važno u našem svakodnevnom životu. Takođe decu učiti Isusovoj molitvi. Oni mogu s vremena na vreme ponavljati Isusovu molitvu još od predškolskog uzrasta, zato što je ona kratka i jednostavna.

 

Apostol Pavle kaže: „Uvek se radujte. Neprestano se molite. Za sve blagodarite“. Veoma je teško radovati se svagda i blagodariti, kada vidiš koliko je zla u ovom svetu.

Ne zaboravljajte da je, ljubav Hristova jača, nego bilo koje zlo u našim srcima. Vaskrsli Hristos je jači od svakog zla. Verujte da je vaskrsli Hristos uvek sa nama i da nam daje Svoju blagodat.

Prevod sa ruskog:

Episkop Gerasim

 

 

 
   

[novosti] [eparhija] [sv.sava gk] [episkop] [istorija] [manastir]
[
publikacije] [adresar] [riznica] [apel] [linkovi]

Ћирилица

Copyright © 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by S.eRGio