mitropolit Jovan (Zizjulas)
BOGOSLOVLjE SVETOG SILUANA ATONSKOG

Uvaženi oci, braćo i sestre sa dubokim osećanjem radosti i odgovornosti pristao sam da govorim o bogoslovlju svetog Siluana. Izabrao sam ovu temu, jer uz pomoć njegovog duhovnog čeda i mog duhovnog oca – nezaboravnog oca Sofronija Eseškog, poštujem svetog Siluana ne samo kao hrišćanin, i ne samo kao onaj koji uči i koji predaje bogoslovlje, već i kao episkop. Sveti Siluan jeste moj rukovoditelj u duhovnom životu, zato što je njegova celokupna i mnogoobrazna misao od suštinskog značaja ne samo za one koji žive monaškim životom, već i za one koje su se posvetili bogoslovlju i onima koji učestvuju u rukovođenju vaselenske Crkve. Zato ću vam o svetom Siluanu govoriti sa osećanjem dubokog uvažavanja i časti. Nego, kakvo mi je to bogoslovlje otkrio ovaj starac?

U naše vreme bogoslovlje se identifikuje sa intelektualnom delatnošću, budući tako jedan klon nauke. U ranoj Crkvi naziv bogoslov pripadao je samo nekolicini – i to koliko nam je poznato svetom Jovanu Bogoslovu, svetom Grigoriju Bogoslovu i svetom Simeonu Novom Bogoslovu, dok se on danas koristi za sve one koji su stekli Bogoslovsku diplomu, nakon nekoliko godina studiranja na bogoslovskom fakultetu. U slučaju svetog Siluana naizgled nema ništa od onog što bi se moglo nazvati «akademskim bogoslovljem». On nikada nije studirao na Bogoslovskom fakultetu i nikada nije napisao nešto što bi se moglo nazvati bogoslovskom analizom. Prema tome, ne može se nazvati «bogoslovom» u savremenom poimanju te reči. Postoji li onda nešto što bih mogao da nazovem «bogoslovljem svetog Siluana Atonskog»?

Preporod monaštva i ponovno vraćanje podvižništvu tj. delanju otaca pustinjaka, ili kako ih još nazivaju «mističnim» delateljima Crkve, prinuđuje mnoge naše savremenike da se izjašnjavaju protiv akademskog bogoslovlja, koje u najboljem slučaju smatraju izlišnim, ako ne i štetnim za duhovni život. Danas mnogi duhovnici savetuju svojim čedima da se ne bave ozbiljno akademskim bogoslovljem, već da se usredsrede na molitvu i ostala «duhovna» delanja. Živimo u vremenu veoma izražene dihotomije, podeljenosti uma i srca, intelektualne delatnosti i asketskog života. Kada sam ja bio student nije bilo moguće naći do samo jedan spis pustinjskih otaca u obliku nekakvog udžbenika iz dogmatike (veoma dobri primeri dogmatika u Grčkoj su Andrucijeva i Trembelova, ali predpostavljam da takvi postoje i u ruskom dogmatskom bogoslovlju). A posle kao predavač dogamtike na pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu mnogo puta sam se sreo sa studentima, kojima njihovi duhovnici savetuju da ne uzimaju za ozbiljno stavove svojih predavača, već da ih ostave proceni svoga starca, koji u većini slučajeva nema nikakavo bogoslovsko obrazovanje.

Takva podela je pogrešna i opasna. Iako može biti da su akademsko bogoslovlje i asketski opit dve različite stvari, one se ipak međusobno ne isključuju niti su jedna drugoj suprotstavljene. Međutim, ovo se ipak dešava kada se postavke ova dva aspekta udaljavju jedan od drugog, i kada svaki od njih pokušava da apsolutizuje svoje mesto i ulogu u Crkvi. Crkva poseduje mnoštvo darova i nijedan od njih onom drugom ne može da kaže: «Ti mi nisi potreban». Istorija Crkve prepuna je podvižnika, čije je opit nadahnuo velike bogoslove na primer, sveti Atanasije govori «bogoslovski» o svetom Antoniju, manje-više i otac Sofronije slično govori o svetom Siluanu. A ima i ne malo primera, kada je jedna te ista ličnost sjedinila podvižnički život s sjajnom akademskom misli, kako je to bio slučaj sa svetim Maksimom Ispovednikom. 

Prema tome, akademski bogoslov može mnogo da nauči od jednog podvižnika kakav je sveti Siluan Atonski. Ako pri tome poseduje i stvaralačku misao, uspeće da asketski opit predstavi i u formi dogmatskog bogoslovlja. Upravo zato bih pokušao sada, istaći neka od dogmatskih pitanja, zbog kojih i stavovi svetog Siluana imaju tako velik značaj.

Učenje o Svetoj Trojici ili uopšte o Bogu

Jedna od pouka svetog Siluana, koju je otac Sofronije takođe zapazio glasi: «Jedno je da veruješ u Boga, a sasvim drugo je da poznaš Boga». A kako to da poznamo Boga?

Postoje dve vrste znanja: prvo je znanje o nekome ili nečemu, a drugo znanje je kada poznamo nekoga ili nešto. Veoma je lako da pobrkamo ova dva vida znanja, ali se oni razlikuju u samoj svojoj suštini. Znanje o Bogu se može steći iz knjiga, kroz razna otkrića ili jednostavno proučavanjem prirode, kako je to još Platon primetio. Ali poznanje Boga nije moguće bez ličnog odnosa sa Njim. Ovo se temelji na dve osnovne istine:

1. Bog se poznaje samo kroz lični odnos, koji čini Njegovo biće, tj. samo kao Sveta Trojica. Nije moguće poznati Boga nekako drugačije, osim ovako kako On sam Sebe poznaje (to je i razlog zbog kojeg niko nikada ne može poznati prirodu Božiju). U suprotnom, postoji mogućnost da poznam nešto drugo ili nekog drugog umesto istinitog Boga. I tako Bog poznaje Sebe kao Otac i Sin i Duh Sveti. Kako to primećuje sveti Atanasije u polemici protiv arijanaca, da ako Sin nije oduvek sa Ocem, Otac ne bi mogao da pozna Sebe, zato što je Sin istina Očeva, u kojoj kao u ogledalu Otac vidi Samog Sebe i tako poznaje Sebe. Otac poznaje Samog Sebe gledajući Svoje ogledalo koje je Sin. Kako to opet primećuje apostol Pavle, samo Duh Božiji poznaje Boga i dubine suštine Njegove. Prema tome, samo kada postanem učesnik jednog trojičnog ličnog odnosa, drugim rečima, kada budemo prihvaćeni kao sinovi Očevi, usinovljenjem kroz Duha, Koji nas poziva da Boga nazivamo svojim Ocem; i da Ga kao takvog poznamo, jedino tada ćemo moći poznati ne samo «nešto u vezi sa Bogom», već Samog Boga.

Evo šta kaže otac Sofronije: «Kakvog smisla bi imalo neko teoretsko bogoslovlje o Svetoj Trojici, ako nisi razumeo (osetio) sveštenu silu Oca, ostvarenu smirenjem i ljubavlju Sina i nestvorenom svetlošću Duha Svetog?»

Sveti Siluan neprestano traga za novim značenjima koje Sveti Duh ima u poznavanju Boga: «Duše Sveti... Ti mi otkri jednu skrivenu tajnu;» «Duh Sveti nevidljivo daje duši poznanje Boga». A to znanje istovetno je sa ljubavlju kojom nas Bog ljubi: «Duh Sveti mi je dao mogućnost da poznam koliko nas Gospod ljubi» - na drugom mestu rekao je sveti Siluan. Ovo nas upućuje na drugu istinu bogopoznanja.

2. Ljubav prethodi znanju ili bolje rečeno: ljubav je znanje i znanje je ljubav. Otac Sofronije navodi Dekartovu misao: Cogito, ergo sum; tj. «mislim, dakle postojim» i smatra da u slučaju svetog Siluana ona glasi: «ljubim, dakle postojim». Ovo menja silogizam svetog Avgustina na kojem je on, a kasnije i Toma Akvinski zasnovao svoje argumente o pitanju filiokve, tj. kako ne možeš voleti nekoga ili nešto, ako ga ne poznaješ (silogizam svetog Avgustina i Tome glasi da ako je Sin znanje Očevo i Duh je ljubav Božija, onda Sin treba da prethodi Duhu). U suštini, tačno je obratno: ako ne ljubiš, ne poznaješ. Budući da nas Bog tako poznaje, onda nas i ljubi i otkriva nam se kao ljubav. Isto tako i mi Njega poznajemo samo onoliko koliko Ga ljubimo i koliko ljubimo one koje je On zavoleo.

Tema ljubavi kao put ka istinskom znanju povezana je sa najdražom misli svetog Siluana o ljubavi prema neprijateljima. Bilo bi pogrešno razmeti ovu misao, do koje toliko drži sveti Siluan, kao nekakav prirodni zakon. Za svete oce ona ima duboko i jedinstveno bogoslovsko značenje. Naime, treba da ljubimo svoje neprijatelje, samo zato što i Bog ljubi Svoje neprijatelje u ličnosti Svog raspetog Sina. Ne postoji drugi način da poznamo Boga, jer ovo je jedinstven i bogootkriven način – da ljubimo svoje neprijatelje. Ovo je bogoslovski, a ne moralni princip. To je put poznanja Boga.

Na isti način treba da razumemo i rasuđujemo o ljubavi koju je sveti Siluan imao prema biljkama i životinjama, a kojoj je otac Sofronije posvetio dosta velik deo u svojoj knjizi. «Srce koje je naučilo da voli, oseća milost prema čitavoj tvorevini». Ovo treba da se razume bogoslovski: volimo tvorevinu, jer ju je Bog sazdao i stradao radi našeg pada.

Što se učenja o Bogu tiče, sveti Siluan zna mnogo više o ličnom poznanju Boga od nas savremenih bogoslova. Smatrao je da se Sveta Trojica poznaje samo kroz život u ljubavi i otkriva se samo Duhom Svetim, Koji je Svetlost upravo zato što je ljubav. Znanje Boga je «susret oči u oči» i po ocu Sofroniju to je način na koji je sveti Siluan u svojoj molitvi opštio sa Bogom. Otac Sofronije koji je poznavao iskustva istočnih religija, u svetom Siluanu je otkrio ono što se naziva «ipostasnim principom». Kada čovekovo biće postane ipostas tj. postane sposobno da svojom ljubavlju i molitvom Bogu zagrli i celu tvorevinu, te da govori licem k licu sa Bogom i drugima, tada se ispunjava ono «po Našem obrazu i podobiju», te tako čovek ulazi u večni život. Trojično bogoslovlje i lično bitije identično je sa onim što se odnosi na «ipostasni princip», na kojem je otac Sofronije revnosno radio do kraja svog života.

Hristologija

U samoj srži učenja svetog Siluana je hristologija, prema kojoj se ovaj svetitelj odnosi egzistencijalno, a ne sholastički, kako smo naučili da se ona obrađuje u udžbenicima dogmatike. Veran jednom tipično ruskom predanju, o kojem nam govori Dostojevski i ostali ruski mislioci, sveti Siluan posmatra hristologiju kroz prizmu kenosisa i naglašava da je put Krsta opitni način spasenja. Ne možeš da se približiš životu, ako ne umreš, kao što je Hristos umro, pre nego što je vaskrsao. Sveti Siluan razvija ovo pitanje do neke svoje mere, «dostojevskijevski» izraženo u poznatoj njegovoj misli: «Drži um svoj u adu i ne očajavaj.» Izvan hristologije, ova rečenica bi zvučala potpuno nihilistički. Ako se izdvoji iz svog hristološkog konteksta, mogla bi da dovede do samoubistva. Ad je prelaz  (etapa), a ne cilj. Nismo prizvani da obitavamo tamo. Međutim, ne postoji zaobilazni put, koji bismo mogli iskoristiti da bismo ga izbegli, ako želimo da stignemo do krajnjeg cilja – do neba i Carstva Božijeg. Upravo tako stvari stoje, jer je i sam Hristos umro. Stračeva misao je hristološka i zato ne dovodi do očajanja. Hristova pobeda ada je pretpostavka za prelazak preko njega. Nameće se jedan spoj oprečnosti smrti-vaskrsenja. Ali, sada nas na ulazu u ad čeka Hristovo vaskrsenje i upravo zato ne možemo da očajavamo.

Ako o gore navedenim rečima razmišljam hristološki, duhovne dobrodetelji kao smirenje i ljubav postaju duboko bogoslovske. Kada svoj um držiš u adu, smiravaš se, ali ne psihološki već ontološki. Učestvuješ u bezdanu ništavila, gde si bio pre nego te je Bog prizvao u biće. Proživljavaš otsutstvo Boga kao egzistencijalnu prazninu i tamu, i u toj praznini srećeš svog praroditelja Adama kako plače i tuguje zbog izgubljenog raja (jedna od najomiljenijih tema svetog Siluana). Tako se poistovećuješ sa celim čovečanstvom, posebno u palom stanju i tako se poistovetivši sa padom, zadobijaš istinsko samopoznanje i prestaješ biti gord – to je istinsko smirenje. A istovremeno počinješ da saosećaš sa svima koji su grešni kao i ti, uključujući i svoje neprijatelje, te zato i počinješ da voliš sve i svakoga. Ne emotivno, već egzistencijalno, ne kao zaduženje koje se ispunjava po nekom prirodnom zakonu, već učestvujući u njihovom biću, u njihovoj udaljenosti od Boga, u njihovom umiranju. Hristos je ispunio sve ovo, i bez te činjenice hristologija bi ostala lišena smisla svoga učenja.

Ova kenotička hristologija svetog Siluana povezana je s temom Preobraženja, koja je osnova atonskog predanja još iz vremena isihasta. Ovo je interesantno kako sa istorijske tako i sa bogoslovske tačke gledišta. Za isihaste 14. veka pitanje kenosisa izgleda nije bilo vodeće. Ono je mistično prisutno, ali sveti Siluan ga izvodi na površinu i postavlja u središte hrišćanskog života. I zato nam je ono bliže nego što su nam isihasti četrnaestog veka. Naša epoha ima ogromno poznanje tragedije, praznine i ništiavila, više nego Vizantija. Istovremeno, ova tema može da zaštiti isihastički interes hristologije Preobraženja od opasnosti da ovaj bude shvaćen u pozitivističkom duhu, slično onome kako to čine istočnjačke religije. Ako iskustvo Preobraženja treba da bude povezano sa iskustvom Krsta – a upravo ovo iziskuje samo biblijsko svedočanstvo – ishod je da asketizam nije individualni opit, već učestvovanje u tuzi celog sveta. Nema drugog načina da ugledamo nestvorenu svetlost osim kroz stradanje za druge i stradanjem zajedno sa drugima. Ovo bi promenilo učešće u iskustvu Preobraženja Hristovog u problem saučestvovanja u stradanjima Hristovim, Njegovog silaska u ad, mesto smrti, a ne u pitanje doprinosa nekoj određenoj tehnici.

Reči svetog Siluana «drži um svoj u adu i ne očajavaj» nisu metod, već hristološki motiv za postojanje asketizma. Asketizam crpi nadahnuće i biva opravdan hristologijom, a ne moralom. Bez hristologije ceo hrišćanski asketizam bi se pretvorio u demonski mazohizam.

Učenje Crkve

Postoji li nekakva eklisiologija u učenju svetog Siluana? Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga šta očekujemo da otkrijemo u terminu «eklisiologija». Razume se da se u njemu ne postoji nikakva sistematična analiza Crkve, a još manje treba da očekujemo da tako nešto nađemo kod jednog podvižnika kakav je sveti Siluan. Iako su to naizgled samo delovi u njegovom učenju, koji se direktno ili indirektno odnose na temu Crkve, mi ćemo upravo na njih sada usmeriti našu pažnju.

Na samom početku treba naglasiti da kod svetog Siluana posebno otkrivamo kako on neumorno i uporno govori o sveobuhvatnosti Crkve ili tačnije rečeno o njenoj katoločnosti. Za njega, Crkva nije ništa drugo do rasprostiranje ljubavi Božije na svakog i na sve – «da se svi spasu». Ovaj atonski svetitelj nije zadovoljan svojim ličnim opitom ljubavi Božije prema njemu. On želi, i to na veoma kategoričan način izražava, da ovu ljubav vide i poznaju i drugi ljudi. «Gospode, daruj Svetog Duha tako da te svi poznaju u Duhu Svetome». «Gospode, daj ovu ljubav Svoju čitavom svetu». Sveti Siluan postojano moli Gospoda da se otkrije svim ljudima. Ima svedočanstvo o tome kako se jednom kijevskom podvižniku, svetom Parteniju, koji je želeo da pronikne u tajnu monaškog života, javila Presveta Bogorodica i rekla mu: «Istinski monah je onaj ko se moli za ceo svet». Sve ovo ukazuje na to koliko je njegovo bogoslovlje blisko svetoj Evharistiji, kroz koju Crkva daje Hrista celome svetu.

Ovo objašnjava zašto je sveti Siluan toliko držao do molitve za mrtve. Ovo pitanje je toliko bitno u njegovom učenju, da je on čak spreman da se suprotstavi mišljenju nekih otaca, koji jednoglasno drže do toga da ne treba da plačemo za mrtve, već samo za sebe. «Kada bih prestajao da plačem za mrtve, - govorio je – nisam više mogao da ih prolivam ni za sebe». I navodi reči jednog podvižnika: «Tražio bih, ako je moguće, da se svi izbave iz ada, i tek tada bi mi duša stekla spokoj i blaženstvo».

Ovo je takođe eklisiologija. Sveti Siluan je rekao kako je podvižnik koji mu je rekao gore navedeno, u tom trenutku sabrao zrna za setvu. Jedna metafora koja nas vodi upravo do Evharistije. Tema je u svakom smislu evharistijska. U vreme Evharistije, Crkva ne samo da se delatno moli za mrtve i to u ključnom trenutku anafore, već to i doživljava kao opštenje živih i upokojenih.

Mnogo toga je napisano o velikom značaju koji je starac  pridavao ljubavi za neprijatelje. Već smo pomenuli da je za ovog svetitelja to duboko bogoslovsko pitanje. Treba da dopunim da je ono istovremeno evharistijsko i eklisiološko. Za svetog Siluana «ako pokušavaš da sačuvaš umnu molitvu, treba da voliš one koji su te uvredili i da se moliš za njih dok u duši ne stekneš mir. I tada će ti Bog darovati neprestanu molitvu, jer blagodatna molitva se daruje samo onima koji se mole za svoje neprijatelje». Opraštanje neprijateljima je toliko bitno za naše učešće u Evharistiji da ga Gospod postavlja kao uslov za pristupanje Svetoj Trpezi. Isto čine i sveti oci kao sveti Maksim Ispovednik u svom tumačenju molitve Gospodnje, zatim sveti Anastasije Sinait i ostali. Svi grehovi mogu biti oprošteni ispovešću pred sveto Pričešće, ali ako se ne pomiriš sa svojim neprijateljima i nosiš u srcu to zlo koje su ti naneli, nije dozvoljeno da učestvuješ u Evharistiji. Zato sveti Siluan toliko nastoji na očuvanju ljubavi prema neprijateljima.

Drugo zanimljivo pitanje koje je povezano sa eklisiologijom i mišljenjem svetog Siluana jeste o tome šta biva sa jereticima. Među događajima iz njegovog života koje je otac Sofronije zabeležio ima jedna pripovest o ocu Kasijanu koji je neprestano ponavljao kako su svi jeretici propali. A sveti Siluan mu je na to jednom odgovorio: «To ne znam, ali verujem samo u Pravoslavnu Crkvu. U njoj je blagodatno spasenje sa hristopodobnim smirenjem». Ovakav stav je veoma važan. On se jasno razlikuje od zilotskog duha koji je svojstven mnogim monasima i na samoj Svetoj Gori. Njegov odnos prema ovoj temi koja se dotiče delikatnog bogoslovskog pitanja o granicama Crkve, podudara se sa stavom većine savremenih pravoslavnih bogoslova i to je ono što mi kao pravoslavni jedinstveno možemo da kažemo za njih, koji su izvan Crkve, jer na taj način izbegavamo da osuđujemo bilo koga i ostavljamo da Bog na kraju sudi svima, pa i nama.

I na kraju, da vidimo kako sveti Siluan razmišlja o sveštenstvu, a pri tome posebno o episkopima. On na njih gleda kao na nositelje blagodati Duha Svetog i one koji imaju vlast da «svezuju i razrešuju» grehove. Naziva ih pastirima čija je misija da sabiraju rasturene ovce, te da ih duhovno hrane. Oni su takođe posrednici naroda pred Bogom. «Gospod njih naročito ljubi, a oni ljube narod Njegov». I svima skreće pažnju kada kaže: «Bratijo, da budemo poslušni svojim pastirima, i tada ćemo imati mir i Duh Sveti useliće se u nas». «Šta da kažem za episkope? Njima je data velika blagodat Duha Svetoga – oni su postavljeni da budu nad svima i kao orlovi obitavaju u visinama odakle nadziru svekoliku vaseljenu i bogoslovskim znanjem upravljaju svojom pastvom». Izgleda da sveti Siluan nije bio pod uticajem modernih moralističkih stavova o sveštenicima i episkopima. Dalje on kaže: «Možda se pitate kako neki episkop ili duhovnik mogu da imaju Duha Svetog, kada oni vole da jedu i imaju druge slabosti? Rećiću vam: To je moguće, ako oni ne prihvataju loše pomisli. Tako da i ako ima neku salbost, ona ne sprečava blagodat da obitava u njegovoj duši, isto kao što zdravom drvetu ne smeta po neka suva grana da daje plodove». Ovakvim stavom, sveti Siluan izražava tipično tradicionalnu eklisiologiju, koja je i danas karakteristična za celokupno monaštvo Pravoslavne Crkve, i koja izvire iz evharistijske eklisiologije, a koja je opet osnov podvižničkog nastrojenja i života.

Ovo je samo nekolicina kratkih beleški o bogoslovlju svetog Siluana, pa tako one nikako ne iscrpljuju bogoslovsko značenje njegove misli. Naime, da bismo stekli kompletnu sliku, potrebno je dodati još nešto što je usko vezano sa antropologijom. Naime, ovo što do sada rekosmo dozvoljava nam da izvedemo neke važne zaključke koji se tiču odnosa bogoslovlja i podvižničkog života.

Bogoslovlje je «slovo» o Bogu. To «slovo» može biti izraženo rečima, ali njihovo značenje i smisao razum ne može da pojmi. One se dotiču čitavog našeg bitija. Asketsko predanje svetog Siluana se ne ubraja u Evagrijevu asketiku koja insistira na očišćenju uma. Od nedavno, ona se ubraja u asketsku tradiciju koju je prihvatio i razvio sveti Maksim Ispovednik, a koja je kroz isihastički pokret i atonsko monaštvo stigla i do nas. Ovo predanje ističe očišćenje srca, koje je središte ljubavi i poslušanja. U tom predanju ljubav je gnoseološka kategorija – kroz ljubav poznajemo i kroz ljubav Božiju bivamo poznati. Podvig ljubavi vodi ka jednom bogoslovlju koje može biti predano preko logičnih koncepata u obliku odnosa, opštenja, ličnosti itd. Prema tome, to bogoslovlje nije neracionalno, već je to bogoslovlje koje gradi koncepte, čiji je cilj oslobađanje čovekovog uma od uskog racionalizma. Pružajući nam tako mogućnost da u svom slovu o Bogu uključimo  čitavo naše biće u njegovom odnosu sa drugima i sa Bogom, Koji večno postoji i Koji jeste. Bogoslvolje o očišćenju srca od svake strasti, tj. od samoljublja iščezava pred Hristovim Krstom. Hristos budući slobodan od svakog egoizma i poistovetivši se sa ljudima čak i u smrti, otkriva nam bitije Božije kao Trojicu - Tri ljubljene Ličnosti i na taj način nas obožuje, darujući nam blagodat Duha Svetog kako bismo mogli da poznamo Boga i kako mi bivamo poznati od Njega u Hristu tj. ljubeći Onoga koji je pre toga nas zavoleo.

Sve ovo se u Duhu Svetom ostvaruje u zajednici kao Telu Hristovom, koja jeste Crkva. Zato se podvižništvo ne javlja kao nešto što ide uporedo sa Crkvom, već je njegovo mesto u Crkvi gde se ostvaruje i sama suština Crkve, kao zajednica u ljubavi, kroz borbu sa strastima, koje jesu prepreka toj zajednici i ljubavi.

Trojično bogoslovlje gleda na asketsko bogoslovlje svetog Siluana kao na hristologiju, pnevmatologiju i eklisiologiju. To je bogoslovlje koje lako može da se prevede na jezik dogmatike. Došlo je vreme kada bogoslovi stvaralački mogu da iskoriste ove izvore, tako da se nanovo otkrivaju ontološka značenja dogmata, a ne da i dalje budu suve tvrdnje koje stručnjaci neprestano ponavljaju.

Neka bi nas molitve svetoga Siluana vodile putem istinskog bogoslovlja, koje nije ništa drugo do viđenje i poznanje Boga u blagoslovenoj Trojici, kroz ljubav koja povezuje tri božanske Ličnosti u jedno nerazdelivo jedinstvo zajediničarenja, koje nam se otkriva u ovaploćenom Sinu, Gospodu našem Isusu Hristu. I u zajednici ljubavi koju Duh Sveti sazdaje u našim srcima, tako da Ga poznajemo upravo kako On i jeste, ljubeći sve što je Njegovo – naše bližnje i svu tvar u zajednici Tela Hristovog tj. u Crkvi.

Prevod sa bugarskog jezika:

Sestrinstvo Trojeručice - Šibenik

 

 

 
   

[novosti] [eparhija] [sv.sava gk] [episkop] [istorija] [manastir]
[
publikacije] [adresar] [riznica] [apel] [linkovi]

Ћирилица

Copyright © 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by S.eRGio