|
|
Епископ Данило
Љуботина Владика Данило наслиједио је митрополита Атанасија. Љуботине су поријеклом из Херцеговине. Из западне Лике неко се од Љуботина преселио у Перој у Истри, гдје и данас постоји неколико кућа овог презимена. Данило се родио око 1660. године у Српском пољу, селу недалеко града Оточца у западној Лици. Школовао се у Пероју у Истри, гдје је становао код своје родбине. Млад је дошао у манастир Гомирје, гдје се и замонашио. Био је и старешина овог манастира. Ранао га је запазио владика Атанасије, па је са њим учествовао у раду Крушедолског сабора. На Крушедолском сабору 1713. године изабран је за епископа горњокарловачког.Од самог почетка свог епископског рада, носио се са великим невољама. Цар Карло Шести које је насљедио Јосифа I , на тражење Крушедолског сабора у љето 1713. године потврдио је раније дате привилегије. Али ни овога пута привилегије нису објављене на подручју Горње крајине. Године 1716. војна команда у Грацу наређује карловачком генералу Рабати да се најсавијесније залаже за интересе римске цркве. Савјетовано му је да се уздржава од насиља и да притужбе против православних Срба најприје испитује. Одмах послије пожаревачког мира одржан је црквенонародни сабор у Даљу. Сабор је упутио Бечу меморандум, захтијевајући, између осталог и побољшање прилика у Горњој крајини. Још увијек народ је плаћао десетак католичким свештеницима. И у овако тешким приликама владика Данило успијева да се одржи на висини. Успијева и у настојању око градње цркава. 1719. године саграђена је и нова црква манастира Гомирја. Колико се зна, од 1722. до 1730.године саграђене су цркве у Широкој Кули, у Почитељу у Медку, у Радучу, у Плочи, у подлапачи и у Крбавици. У почетку владика Данило живи у манастиру Гомирју. И Медак и Комоговина сада су у другој Епархији. Али године 1722. саградио је у Плашком дрвену кућу и у њу се уселио. У Плашком је подигао и дрвену црквицу. Свему овоме успротивио се карловачки генерал, па је године 1724. послао у Плашки посебну комисију да испита владичин рад. Али народ је био уз владику па протераше комисију. Према новој декларацији од 1734. године Срби су морали да светкују и велике католичке празнике. И свештенство и народ овоме су се противили. Карловачки генерал Рабата правио је владици Данилу сметње приликом постављања свештеника. Он се жали митрополиту Вићентију Јовановићу како му цивилне и војне власти ометају обилажење епархије. Митрополит и црквени сабор увиђају да су у западним крајевима прилике најтеже. Ради паралисања рада на унији године 1734. основана је и сјеверинска епархија са сједиштем у Сјеверину близу Бјеловара. Први и једини епископ ове епархије Симеон Филиповић много је претрпео од пропагатора уније. Сјеверинској епархији био је придодат и Жумберак, дио Епархије горњокарловачке. За вријеме владике Данила догодила се и сеоба под Арсенијем IV Шакабентом. Послије смрти епископа костајничко-зринопољског Стефана Љубибратића владика Данило добива његову епархију у администрацију. 29. јануара 1739. године умире владика Данило. Био је издржљив, неустрашив и упоран. Иако с малим школским квалификацијама, урођеном интелигенцијом и честитим животом стекао је велики углед. Ратни савјет у Грацу искористи је смрт владике Данила да у Плашки доведе унијатског владику Теофана Пашића. Рескриптом од 28. новембра 1739. године он је постављен за епископа за пределе � од Драве до Јадранског мора�. 16. децембра исте године сењски бискуп Бенцони поставља га за свог генералног викара на подручју Лике. Карловачки генерал Хербенштајн наређује војним властима да владику Теофила свуда лијепо примају. С прољећа 1741. године дође владика Теофил у Плашки и усели се у епископски двор. У пратњи официра крене он у Лику. Али народ и свештенство не хтедоше га примати. У Метку покушавају да га убију. Побијегне из Лике. И гомирски калуђери на челу са игуманом Рафаилом Добријевићем одбијају да га приме. Из црквеног живота уклониле су га и католичке власти па је умро у неком манастиру. Ово вријеме испуњено је и општим неприликама за Српску цркву у Аустроугарској.
И Угарска дијета од
1741. године на приједлог племства из ових крајева, закључи да је вјера у
опасности од �старовјераца�.
Марија Терезија. Позивајући се на закон од
1723. године, нареди да јавне службе могу обављати само грађани
римокатоличке вјере.
Прилике су се нешто поправиле 1743.
године када је
царица потврдила раније даване привилегије. |
Атанасије Љубојевић |
|
|
[новости]
[епархија] [св.сава
гк] [епископ]
[историја] [манастир] |
|||
|
Copyright � 2003 Gornjokarlovačka
Eparhija. |
