Досељавање Срба на подручје Епархије

KartaЕпархија горњокарловачка налази се у Републици Хрватској. Данас обухвата предjеле такозване Горње крајине, тј Лику, Банију и Кордун, затим Горски котар, Хрватско приморје и двије парохије у Истри. У Словенији Епархија има само парохију Мариндол на лијевој обали Купе, док њена друга парохија на овом подручју, Бојанци данас припада Епархији загребачко-љубљанској. Од оснивања да првог свјетског рата овој Епархији припадала је Српска православна парохија у Трсту, која је основана за вријеме епископа Данила Јакшића ( 1751-1771).

Историја Епархије горњокарловачке веома је бурана, као што су били и историјски догађаји који су условили њен постанак и који су пратили њен развитак, све до наших дана. Епархија носи назив по граду Карловцу, којег је основао надвојвода Карло Хабсбуршки године 1579. Назив горњо-карловачка својевремено је дошао ради разликовања ове Епархије од сремско-карловачке Архиепископије, која је за разлику од Карловца у Хрватској , обухвата ниже педјеле према сливу ријека, са сједиштем у Сремским Карловцима. Срска насеља на подручју Епархије датирају углавном од XVI вијека. У току XVIII вијека досељавање Срба и формирање Епархије углавном је довршено.


Жумберак | Гомирје | Лич и Крмпоте | Гацка долина | Средња Лика | Koрдун | Плашки | Банија


 

Страдање српског православног свештенства горњокарловачке епархије за вријеме НДХ

1. јереј Илија Ђ. Ајдуковић, парох из Средње Горе

Рођен је у Плочи 31. јула 1905. године. Основну школу је завршио у месту рођења, четири разреда гимназије у Загребу, а богословију у Сремским Карловцима. За свештеника је рукоположен 8. марта 1930. године и постављен је за капелана у Метку, одакле је октобра исте године прешао на парохију у Средњој Гори. Одликован је Орденом Св. Саве X степена.

Дана 19. априла 1941. године отац Илија је са уредном усташком пропусницом кренуо у Београд. Усташе су га, при самом уласку у воз на железничкој станици у Ловинцу, ухватили и одвезли у затвор. После дводневног мучења у затвору изведен је два километра изван Ловинца према Вагану и ту је убијен 21. 4. 1941. године.

2. протојереј Ђуро Алагић, парох из Горњих Дубрава код Огулина

Рођен је 6. августа 1882. године у Мазину, срез Грачац. Гимназију је завршио у Сушаку, а богословију 1907. године у Рељеву. За свештеника је рукоположен 18. новембра 1907. године, а службовао је као капелан у Плашком и као парох у Сврачковом селу, Висућу и Горњим Дубравама. Као резервни војни свештеник провео је у рату три године, а 1939. године је одликован чином протојереја.

Половином јуна 1941. године, прота Ђуро је био ухапшен у изведен на стрељање, али том приликом није стрељан. Према прикупљеним подацима прота Ђуро је 22. јуна 1941. године, доведен у огулински затвор звани "Кула". Дана 29. јуна 1941. године, око поноћи, прота је са још једанаест Срба изведен из ћелије бр. 4 и под јаком стражом отпремљен према Бисиљеву. Прота Алагић је са тих једанаест Срба убијен исте ноћи на обали реке Добре близу Тош-Марије.

3. јереј Дане Бабић, парох у Свињици

Рођен је 10. новембра 1884. године у Петрињи. Реалну гимназију са испитом зрелости завршио је у Загребу, а богословију у Сремским Карловцима. За свештеника је рукоположен 27. јануара 1912. године и постављен је за пароха у Свињици, где је служио Богу и своме роду све до своје мученичке смрти.

У ноћи између 14. и 15. јуна 1941. године, усташе су са два аутомобила дошли из Слуња у Свињицу. Стали су испред парохијског стана и насилно провалили у дом оца Данета, ухватили га и повели са собом. Нису му дозволили ни да се потпуно обуче. Православни Срби из Свињице, сведоци мучења овог српског свештеника, причали су да се кроз село чуло његово страховито јаукање.

Истог дана поподне по Костајници, која је од Свињице удаљена свега тринаест километара, прочуло се да је мртво тело оца Данета нађено у селу Грабоштанима, општина Мајур, у јарку крај пута покривено земљом.

Леш оца Данета пронашла је једна девојчица. Чувајући стадо у Августинчићевој бари приметила је у трави неке ципеле. Када је хтела да их узме, видела је да оне стоје на ногама човека, који је био затрпан травом и бусењем. Девојчица је одмах обавестила своје укућане, па су људи раскопали земљу, извукли леш и препознали свештеника Данета Бабића. Непосредно после тога, на лице места је изашла усташка "комисија", која је прогласила да су свештеника убили непознати људи. Усташка "комисија" је наредила да се тело оца Данета сахрани на свињичком гробљу, али нису дозволили да мртво тело свештено-мученика Данета Бабића последњи пут види његова породица. Око гробља су поставили стражу да га не би неко извадио јер је тело било унакажено.

4. јереј Никола Ј. Богуновић, парох у Доњем Лапцу

Рођен је 3. јануара 1908. године у Зрмањи код Грачаца. Богословију је завршио 1929. године у Сремским Карловцима, а за свештеника је рукоположен 22. фебруара 1932. године у Небљусима, а 1935. године је дошао за пароха доњо-лапачког.

Отац Никола је међу првима ухапшен од усташа почетком маја 1941. године у Доњем Лапцу и одведен је у логор Госпић, где је тешко мучен: тучен по табанима, боден усијаним иглама по бради, носу и читавом телу, чупани му нокти и длаке из браде и бркова. Мајка га је посетила у госпићком затвору и једва га познала на основу гласа. Преживели очевици сведоче да му је нос био сав изобличен и натечен од удараца те да се једва мицао од убоја.

Отац Никола је у јуну 1941. године са једном групом Срба - мученика везан жицом и одведен на Велебит. Тамо је бачен у провалију заједно са многим православним Србима - његовим парохијанима - који су прошли госпићски логор.

После његове мученичке смрти, усташе су дошли у његову кућу и потпуно је опљачкали, а његову супругу Дару пронашли су у Боричевцу са два синчића - Пајом и Ђокицом. Усмртили су их тако што су живе бацили у једну јаму крај Боричевца.

5. јереј Данило Бракус, парох у Бјелопољу код Коренице

Рођен је 25. маја 1911. године у Залужници код Оточца. Шест разреда гимназије је завршио у Госпићу, а богословију 1936. године у Сарајеву. За свештеника је рукоположен 30. марта 1938. године.

Ухапшен је неколико дана после проглашења НДХ. Пре него што су га одвели у Госпић, усташе су га држали у кореничком затвору. У Кореници је много мучен. Преживели кажу да му је брада била посута бензином и запаљена. Убијен је половином 1941. године у Госпићу.

6. јереј Милош Вујић, парох у Радовици код Слуња

Рођен је 6. априла 1917. године у Војишници код Војнића. По свршетку шесторазредне богословије на Цетињу. Рукоположен је за свештеника 23. априла 1939. године и постављен за пароха у Стипању, где је остао до 30. септембра 1940. године, када је прешао на парохију у Радовици.

Усташе из Слуња су на Видовдан 1941. године обилазили српске куће, хапсили мушкарце и одводили их у Цетинград, где су их затварали у жандармеријску станицу. Те ноћи је ухапшен и отац Милош.

У цетинградском затвору су их држали до пет сати поподне следећег дана, а онда су их потрпали у камионе, одвели их према Великој Кладуши и све их побили на месту званом Мејино Стење. Њихови лешеви покопани су у противтенковским рововима, који су остали од бивше југо-словенске војске.

После покоља мушкараца прешло се на покољ жена. Њих су похватали 5. августа 1941. године и све их побили на брегу Банића Главица, близу шуме Лепршњак, два километра од Цетинграда према Крстињи. Ту је убијена и попадија оца Милоша, Љубица, коју су живу распорили и извадили јој дете из утробе, а друго дете, од две године, су такође зверски убили.

7. јереј Никола Г. Вучковић, парох у Дрљача-ма код Петриње

Рођен је 20. фебруара 1908. године у Србским Моравицама код Огулина. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, а за свештеника је рукоположен 1932. године и постављен је на парохију у Дрљачама.

После два хапшења и пуштања на слободу, ухапшен је трећи пут 23. маја 1941. године. Усташе су га одвеле у петрињски затвор. Одатле је, после страховитог мучења, одведен у шуму Брезовица крај Сиска и убијен.

Отац Никола је јавно иступао против покрштавања Срба. То је главни разлог због чега је ухапшен. Виктор Новак у књизи "Магнум цримен" пише:

"У Петрињу је дошао Јосип Орлић, суњски жупник и по његовом наређењу сазвани су сви Срби у тамошњу школу. Орлић је одржао говор у коме је споменуо да је римокатолицизам најстарија вјера на свијету и да је само та вјера права. Срби су прије били Хрвати и припадали су римокатолицизму, па су касније отпали од те вјере. Пошто у НДХ не смије бити никакве друге вјере осим католичке, то се и Срби имају да врате у римокатоличку вјеру, па ће услед тога постати равноправни са осталим Хрватима. Срби су шутке примили Орлићева пропагандна излагања. Када је Орлић дошао други пут у Петрињу, праћен је великим бројем наоружаних усташа, извео је церемонију прекрштавања заједно са жупником из Кратечког. Извршио је и полагање заклетве и дата је писмена изјава, како то они чине својевољно, о чему дакако није могло да буде ријечи. Прије тога су усташе у истом мјесту порушили православну цркву, а свештеника Николу Вучковића одвели и убили у Брезовици крај Сиска" (стр. 762).

8. јереј Петар Вучинић, члан Црквеног суда у Плашком

Рођен је 12. јула 1904. године у Србским Моравицама. Богословију је завршио 1925. године у Сремским Карловцима. За свештеника је рукоположен 17. јануара 1927. године и постављен је за пароха у Мајским Пољанама, а затим у Јасеновцу.

Отац Петар је ухапшен у Плашком крајем маја 1941. године и спроведен је у Загреб. Из Загреба је отеран у логор "Даница" код Копривнице. Из тог логора је 30. јуна 1941. године у осам сати увече са већом групом Срба под јаком стражом отеран у логор у Госпићу. У Госпићу је између 1. и 2. јула са још неколико православних српских свештеника страховито мучен, а потом су сви одведени и убијени у Јадовну на Велебиту.

9. јереј Богољуб Гаковић, секретар Црквеног суда у Плашком

Рођен је 1900. године, у Босанској Крупи. Основну школу је завршио у свом родном месту, а гимназију и богословију у Сарајеву. Рукоположен је 1924. године. Службовао је на парохији у Босанској Суваји до 1928. године када одлази у Америку за пароха тамошњим Србима. Из Америке се вратио 1933. године и поново је дошао на парохију у Суваји. Пред сам рат постао је секретар Црквеног суда у Плашком.

Ухапшен је заједно са свештеномучеником Савом Трлајићем, епископом горњокарловачким, 17. јуна 1941. године у Плашком. Затворени су у штали Јосипа Томљеновића, познатог усташког зликовца, где су били много мучени. Неколико дана касније (20. маја) са још два свештеника и већом групом Срба отпремљен је за Госпић. Нешто касније, усташе су их одвели на Велебит и у Јадовну их све побили.

10. јереј Јован С. Гвозденовић, парох у Радучу код Госпића

Рођен је 2. марта 1914. године у Понорима код Оточца. Богословију је завршио 1938. године у Сарајеву, а за свештеника је рукоположен 20. априла 1939. године и постављен је за пароха у Студенцима, одакле је касније прешао у Радуч.

На Ђурђевдан 1941. године усташе су упали у стан оца Јована. Ухапсили су га после страховитог кундачења. Заједно са њим ухапшен је и његов рођени брат Никола, марински официр, који се као рањеник склонио код њега.

Обојица су убијени на путу према железничкој станици, а њихова измрцварена тела су остављена на путу.

11. протојереј Бранко Б. Добросављевић, парох у Вељуну

Рођен је 4. јануара 1886. године у Скраду код Војнића. Завршио је осам разреда гимназије и богословију у Сремским Карловцима 1908. године, а рукоположен је 22. марта 1909. године и постављен је за пароха у Бувачи, Радовици и Вељуну. Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом Југословенске круне X реда.

На дан његове Крсне Славе - Св. Великомученика Георгија 1941. године прота Бранко је ухапшен од усташа. Тога дана је усташа Иван Шајфор, учитељ из Вељуна, са својим истомишљеницима почео хапсити Србе у Вељуну, Цвијановић Брду и Полоју. Тада је ухапшено око пет стотина Срба међу којима су били отац Бранко, његов син Никола, студент медицине, и отац Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић Брда.

Сви су били затворени у жандармеријској станици у Вељуну, где су сви били мучени. Нарочито је био мучен протин син Никола. Сутрадан, усташе су натерали проту да свом живом сину чита опело. Сви су побијени 7. маја 1941. године код Хрватског Благаја у шуми званој "Кестеновац".

12. јереј Милан Р. Диклић, парох у Косињу

Рођен је 1. новембра 1907. године у Старом Селу код Оточца. Богословију је завршио 1928. године у Сарајеву, а за свештеника је рукоположен 29. новембра 1930. године и постављен је за пароха у Студенцима, одакле је касније прешао на парохију у Косињ.

Отац Милан је ухапшен у свом стану у Доњем Косињу 18. јуна 1941. године и одведен у логор у Госпић. У логору је виђен у другој половини јуна 1941. године и зна се да је одведен на Велебит, у Јадовно, где је убијен. Са њим је у логору био и отац Урош Рајчевић. И он је поделио исту судбину.

13. јереј Миле Д. Докмановић, парох у Перјасици код Војнића

Рођен је 6. јула 1909. године у Лапоту код Огулина. Богословију је завршио 1932. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 19. марта 1933. године и постављен је за пароха у Личким Осредцима, а потом у Полоју и Перјасици.

Дана 14. јула 1941. године у Војнић је стигла једна група усташа из Вргин Моста. Одмах су почели са хапшењем. Са већом групом Срба ухапшен је и отац Миле Докмановић. Цела група је потерана у камион и 29. јула је одведена у правцу села Крњака. Сви су побијени маљевима и чекићима на месту званом Божића Јарак, које се налази у шуми поред Крњака на путу Карловац - Плитвичка језера.

14. протојереј Владимир П. Дујић, парох и архијерејски намесник у Србским Моравицама

Рођен је 23. септембра 1868. године у Модрушу код Бугојна. Нижу реалку је завршио у Загребу, учитељску школу у Карловцу, а богословију 1890. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1890. године у Пакрацу и постављен је за пароха у Сењу. Три године касније, 1893. године прешао је на дужност капелана у Ријеци, а после тога вршио је дужност пароха на парохији у Мочилама, а од 1900. године у Србским Моравицама. Одликован је Орденом Светог Саве XX степена.

На Павелићев имендан - Св. Анту (13. јуна 1941. г.) - из Огулина је дошло петнаестак усташа под вођством једног усташког сатника. Тада су у Србским Моравицама похапшени сви угледнији Срби. Са њима је ухапшен и прота Владимир Дујић.

Истог дана, сви су одведени у огулински затвор, где су држани два дана, а затим су упућени у логор "Даница" код Копривнице.

Када су стигли у логор, један усташа је неким предметом ударио проту по очима, разбио му наочаре које су га повредиле и страшно га је злостављао. Проту је облила крв, али није пустио гласа већ се држао "као херој човјек, који се није бојао ни усташа, ни смрти и који је својим држањем у логору свима импоновао и улијевао храброст" - како сведочи један очевидац.

Крајем јуна је са још 250 Срба упућен у Госпић, где је у казненом заводу испребијан са осталим свештеницима, а потом су сви одведени на Велебит и побијени у Јадовну.

15. протојереј Милан И. Докмановић, парох у Плашком

Рођен је 1. маја 1887. године у Крушевицама код Требиња. Гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима. Рукоположен је 27. септембра 1911. године и постављен је за протског капелана у Плашком, где је остао до 1932. године, када је премештен на дужност парохијског свештеника у Плашком.

Усташе су му 25. априла 1941. године одредили кућни притвор са Епископом Савом Трлајићем и још неким свештеницима. Ухапшен је 28. маја 1941. године и одведен у огулински затвор. Затворен је заједно са протом Исом Пејновићем. Једног дана, у њихову ћелију је упао један усташа. Обојицу их је извео у двориште и ту их је мучио и малтретирао. Неколико дана им нису давали храну. Око 9. јуна 1941. године једна група од 46 Срба отпремљена је у логор "Даница" код Копривнице. У том транспорту се налазио и прота Докмановић.

Пре него што су пошли, сви су изведени у двориште, прислоњени уза зид и у њих су биле уперене пушке као да ће бити стрељани. Цела група није много држана у Копривници већ су са још 250 Срба у ноћи између 1. и 2. јула одведени у Госпић, где су сви претучени, а потом одведени на Велебит и побијени у Јадовну.

16. јереј Милојко Е. Дошен, пароху Почитељу код Госпића

Рођен је 10. априла 1880. године у Почитељу код Госпића. Гимназију је завршио 1898. године у Сушаку, а богословију 1904. године у Задру. Рукоположен је 13. марта 1905. године. Службовао је на парохијама у Широкој Кули и Островцу. У Првом светском рату био је заточен у манастиру Гомирју. После рата је постављен за пароха у Почитељу. Одликован је Орденом Југословенске круне X степена.

Ухапшен је у Почитељу 16. јуна 1941. године и одведен је у усташки логор у Госпићу. Крајем јуна 1941. године одведен је на Велебит, у Јадовно, где је убијен и бачен у јаму.

.

17. јереј Милан Ђукић , секретар Епархијског управног одбора у Плашком

Рођен је 1885. године у селу Грмуши код Бихаћа. Трговачку школу је завршио у Бихаћу, а Богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је 1908. године и постављен је за пароха у Великом Радићу, где је остао све до 1925. године, када је постављен за секретара ЕУО Епархије бихаћке. Нешто касније, прешао је на исту дужност у Плашком.

Ухапшен је крајем маја 1941. године и одведен је у огулински затвор "Кула". Из Огулина је упућен у Копривницу. Зна се да је био и у загребачком затвору. Крајем јуна 1941. године отац Милан је са још 250 Срба и десетином свештеника спроведен у Госпић где је између 1. и 2. јула претучен, а потом је убијен и бачен у јаму Јадовно на Велебиту.

18. протојереј Глигорије В. Живковић, парох у Бочуги код Глине

Рођен је 24. јануара 1871. године у свештеничкој породици у Слабињи код Костајнице. Завршио је шест разреда гимназије, учитељску школу и богословију у Сремским Карловцима. Рукоположен је 2. фебруара 1895. године и постављен је за свештеника у Свињици и Влаховићу, а по очевој смрти дошао је за пароха у Бачуги.

Почетком јуна 1941. године усташе су га, заједно са већим бројем тамошњих Срба, узели за таоца. Том приликом, сви су одведени у Петрињу, а затим у Сисак. Из Сиска је 2. јуна 1941. године изведен из затвора због болести. Убијен је са већим бројем затвореника у шуми Брезовици иза Сиска.

19. јереј Никола М. Загорац, парох у Личком Петровом Селу код Коренице

Рођен је 9. септембра 1910. године у Брезику код Госпића. Богословију је завршио 1932. године на Цетињу. За свештенике рукоположен 1933. године и постављен је за пароха у Удбини, одакле је, нешто касније, прешао у Личко Петрово Село.

Отац Никола је ухапшен одмах по проглашењу НДХ. Усташе су га, са већом групом његових парохијана, одвели у непознатом правцу. Има више сведочанстава о страдању оца Николе, али се не поклапају.

Према једном сведочанству, усташе су их одвели у црквену порту у Личком Петровом Селу и ту су убили 43 Србина. Међу њима је био и отац Никола.

По другом, усташе су у близини Плитвичких језера убили једног православног свештеника. Њега су најпре попели на звоник, а затим су га бацили кроз отвор. Усташе су, док је свештеник падао, са звоник викали "НЕСТА КРСТА ОД ТРИ ПРСТА". Затим су притрчали полумртвом свештенику и пробили га бајонетом. То се десило 13. августа 1941. године.

По трећем казивању, отац Никола је убијен на некој стругари близу Бихаћа са још 700 Срба из Личког Петровог Села.

Његову породицу - супругу и двоје нејаке деце - усташе су отерали у Јасеновац у мају 1942. године и ту им се изгубио сваки траг.

20. протојереј Гено Илић, парох у пензији из Госпића

Рођен је 1863. године у Смиљану код Госпића у свештеничкој породици. Вишу гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1886. године. Служио је на парохијама у Зрмањи и Госпићу.

Рат га је затекао као тешког болесника везаног за постељу. Усташе му ни болесном нису дали мира па су га више пута мучили и злостављали. Умро је у јулу 1941. године. Сахрањен је тајно на госпићком гробљу уз присуство гробара и његове супруге.

21. протојереј Илија В. Илић, пензионисани члан Црквеног суда

Рођен је 10. августа 1888. године у Рујници, срез Цазин. После шест разреда гимназије уписао се у богословију у Рељеву. Рукоположен је 5. новембра 1910. године и постављен је за пароха у Стабанџи код Босанске Крупе. Одатле је прешао у марићку парохију да би, нешто касније, дошао у родне Рујнице.

Ухваћен је 1941. године са шесторицом црквених одборника из Рујнице и отеран је у Госпић, а одатле у Новомученичко Јадовно. После хапшења проте Илије у Рујници је спаљено 60 српских кућа и црква.

22. јереј Димитрије Д. Јерковић, парох у Широкој Кули код Госпића

Рођен је 1909. године у Дивоселу. Богословију је завршио у Сремским Карловцима. Служио на парохијама у Смиљану, Дебелом Брду и у Широкој Кули.

Отац Димитрије је ухапшен 12. априла 1941. године. О његовом хапшењу је достављен извештај Црквеном суду Епархије горњокарловачке. Из Широке Куле је одведен у логор у Госпић. Поуздано се зна да је у госпићком логору био 26. јуна 1941. године, када је био мучен и вређан. Из Госпића је везан одведен на Велебит. Према једном сведочанству, глава му је била разбијена још у Госпићу. Са њим је мучен и прота Матија Стијачић, парох из Смиљана.

Приликом усташког покоља у Дивоселу убијено је и једно дете оца Димитрија Јерковића.

23. јереј Радован Ковачевић, парох у Примишљу код Слуња

Рођен је 23. марта 1908. године у Латину код Плашког. Богословију је завршио 1930 године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 2. августа 1931. године и постављен је за пароха у Радовици, одакле је касније прешао у Примишље.

Дана 29. јула 1941. године у Примишље су дошли усташе из Огулина. Предводио их је Јосип Томљеновић, усташки логорник из Плашког. У Примишље су стигли у току ноћи. На спавању су похватали све виђеније Србе, а са њима и оца Радована.

Сви су одведени у Слуњ, али су Италијани пустили ухапшеног свештеника. После три дана, отац Радован је поново ухапшен и отеран је у логор у Огулину. Према једном сведочанству, враћен је у слуњски затвор. Тада је ухапшена и његова породица, (супруга и двоје деце). Једно дете је стрељано пред очима родитеља. Када је мајка потрчала да заштити своје дете прободена је ножем. Након тога, стрељан је и отац Радован са другим дететом.

24. јеромонах Сава (Којић), парох у Бувачи код Слуња

Рођен је 1906. године у Милетићеву (Банат).

Рано у зору 9. августа 1941. године усташе су дошли у Бувачу и похапсили су многе Србе, а са њима и јеромонаха Саву. Све су их затворили у цркву у Великој Кладуши и ту су их подвргли страховитом мучењу.

Другог дана по хапшењу, цела група је одведена на место звано Мејино Стење. Сви су побијени и бачени у противтенковске ровове.

Сутрадан су мештани дошли на место злочина и ту видели страшан призор = набацани и искрвављени лешеви њихових комшија и рођака са повезаним рукама. Све је остало тако до после подне када су усташе довели двадесетак Срба, који су нагрнули земљу и тако их сахранили.

Нешто касније, усташки пир је настављен. Из села Радовице, Рушевице, Селишта, Мањевца и Пашина Потока покупили су жене и децу, извели их на Банића Главицу и све их побили.

25. игуман Теофан (Косановић), старешина манастира Гомирја

Рођен је 1881. године у Вери код Плашког. Замонашио се 1903. године и као јеромонах је опслуживао парохије у Марин Долу, Пониквама, Блињи и Гомирју. За старешину манастира Гомирја постављен је 1929. године и на тој дужности је остао до своје мученичке смрти.

Игуман Теофан је ухапшен од усташа средином јуна 1941. године заједно са јеромонахом Нектаријем (Дазгићем). Отерани су у усташки логор "Кула" у Огулину. После осам дана мучења, игуман је одведен у копривнички логор "Даница". У Копривници је највише мучен. Усташе су му набили камилавку на главу, па су га онда тукли и мучили сваковрсним мукама.

Из Копривнице је 30. јуна 1941. године У Госпићу је провео неко време.

Из Госпића је са већом групом Срба одведен на Велебит. Сви су мучени, побијени и бачени у јаму звану Јадовно.

26. јереј Спасо Лаврња, парох у Суваји код Доњег Лапца

Рођен је 1912. године у Притоци код Бихаћа. Четири разреда гимназије је завршио у Бихаћу, а шесторазредну Богословију 1935. године на Цетињу. Рукоположен је 18. маја 1936. године. Служио је на парохијама у Великој Кладуши и Суваји.

Почетком јуна 1941. године отац Спасо се аутобусом враћао из Бихаћа. Усташе су га задржали у Доњем Лапцу. Ту је држан неколико дана. Терали су га да чисти улице, а у затвору су му чупали браду и стављали со у ране.

Дана 19. јуна 1941. године одведен је са једном групом свештеника у Госпић. Одатле су, нешто касније, одведени на Велебит. Убијен је на Велебиту и бачен у јаму Јадовно.

Усташе су 1. јула 1941. године, после хапшења оца Спасе, дошли у Сувају и одмах су почели са хапшењем. У парохијском дому су затекли супругу оца Спасе - Љубицу - која је била пред самим порођајем.

Љубици су распорили утробу и извадили нерођено дете. Друго дете, синчића од четири године, ранили су из пушке, а потом су га заклали.

Италијански карабињери су оставили писано сведочанство о овом усташком злочину. Ту се каже:

"...Дана 18. јуна усташе су присилили свештеника Спасу Лаврњу из Суваје да сиђе из поштанског аутомобила, а потом су га отерали у шуму и убили...

...Дана 1. јула усташе су запалили село Сувају и у том пожару је изгорело 25 кућа. У селу су убијали жене, дјецу и људе у укупном броју од 300 лица од којих је 170 закопано у три јаме, а остали су спаљени.

Такође, у Суваји се десило и ово, жени свештеника Спаса Лаврње, који је раније био убијен, усташе су распорили трбух, извукавши живо дете, које су убили."

27. протојереј Радован Лапчевић, парох у Блатуши код Вргин Моста

Рођен је 1863. године у свештеничкој породици. Рукоположен је 1888. године. Служио је у на парохији у Блатуши.

Ухапшен је почетком августа 1941. године у свом стану, где је лежао као тежак болесник. Пошто се сам није могао подићи из кревета, усташе су га силом извукли из куће. Гурали су га и бацали низ степенице тако да је испред куће већ био онесвешћен.

Чим је дошао свести, почео је да грди усташе због нечовечног поступања због чега су га ови још више мучили и тукли. Повели су га према Вргин Мосту. Путем до Вргин Моста (негде око 2 километра) ишао је веома тешко јер је био болестан, стар и изнемогао. Усташе су га убли чим су стигли у Вргин Мост. Његово мртво тело бацили су у једну јаму поред пута.

28. протојереј Петар Мајсторовић, парох у Личким Дољанима код Доњег Лапца

Рођен је 1870. године у Боричевцу. Вишу гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима 1894. године. Рукоположен је 1895. године у Плашком. Служио је на парохијама у Грачацу, Великој Попини, Штикади, Мекињару, Личкој Јасеници, Осредцима и Дољанима.

Усташе су 15. јуна 1941. године упали у село и одмах су блокирали протину кућу. Усташе су упали у протину кућу, извели проту и његовог болесног сина Милојка, студента. Довели су их до камиона и заједно са једном већом групом Срба одвезли у затор у Доњем Лапцу. Одатле су, у другој половини јуна 1941. године, пребачени за Госпић. У прво време, прота и његов син били су заједно у ћелији. Обојица су мучени. По причању преживелих мученика, њих двојицу су једва препознали приликом првог изласка у затворску шетњу. Један комшија је запитао Милојка како то изгледа, а Милојко му је на то одговорио:

"Ово није скоро ништа, да нам видиш леђа. Горе је и од овога то што морам гледати душевне патње татине. Чини ми се да би и њему и мени било лакше да смо раздвојени и да не гледамо муке један другога".

Ноћу 22. јуна 1941. године усташе су пред протином ћелијом мучили једну жену која је у очају викала: "Убијте ме ја не знам ништа. То зна кум прото".

После тога, усташе су убрзано дошли до протине ћелије. Између себе су се довикивали: "Прото се објесио, а син му пресјекао жиле". Прота је нађен обешен. Одело му је било поцепано и крваво. Скинули су га, изнели у двориште и у њега испалили један метак из пиштоља.

29. протојереј Душан Малобабић, парох у Коларићу код Војнића

Рођен је 31. октобра 1866. године у Плашком. Богословију је завршио 1889. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 12. фебруара 1890. године.

Прота Душан је ухапшен са свештеницима Нинковићем, Пеурачом, Шушњаром и Докмановићем, али је као стар и изнемогао пуштен. Неколико дана касније, ујутро око пет сати, усташе су упали у његов стан, извели га и заклали га на неких педесет метара од његове куће.

Усташе су, вративши се у његов стан, извели његову попадију Милеву и кућну помоћницу и обе заклали недалеко од њега.

30. протојереј Милош Мандић, архијерејски намесник из Грачаца

Рођен је 1881. године у Грачацу. Вишу гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1908. године. Служио је на парохијама у Плашком, Горњим Дубравама и Грачацу.

Ухапшен је од усташа други дан по Спасовдану (29. маја 1941. године) и затворен са већом групом Срба у Грачацу. У затвору је много мучен. У ноћи између 30. и 31. маја је са још 26 Срба убачен у камион и одведен у правцу Метка.

Сви су побијени у једној шуми између Метка и Вребца. Бачени су у јаме које су раније ископане. За њихову погибију сазнали су чобани, који су после неколико дана туда наишли и затекли свеже хумке и крв око њих. Одмах су вест пренели у Грачац, одакле су дошли Срби, откопали гробницу и нашли гомилу унакажених лешева, које су једва препознали. Тело проте Милоша је највише било унакажено.

31. протојереј Георгије Марјан, парох из Сења

Рођен је 21. марта 1894. године у Подруму, срез Оточац. Класичну гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима (1907. године). Рукоположен је 7. децембра 1908. године. Служио је на парохијама у Водотечу, Лучанима и Сењу. Одликован је Орденом Југословенске круне X реда и Орденом Светога Саве XX степена.

Прота Георгије је ухапшен од усташа у селу Бриња, на путу између Подрума и Сења. Одведен је у Госпић одакле је, свезан за кола, одведен на једно гробље где је жив спаљен у августу 1941. године.

32. јереј Симеон Матић, парох у Тржићу код Плашког

Рођен је 15. јануара 1912. године у Вучинић Селу (Српске Моравице). Богословију је завршио 1934. године у Сремским Карловцима, а рукоположен је 20. јануара 1936. године. Служио је као капелан у Војнићу и парох у Тржићу

Ухваћен је у возу, на железничкој станици Вукова Горица, и одведен је у загребачки затвор, одакле је после два дана одведен према Трешњевки.

Убијен је 17. јула 1941. године.

33. јереј Петар Н. Нинковић, парох у Војнићу

Рођен је 1. августа 1909. године у Плашком. Богословију је завршио 1913. године у Сремским Карловцима. Неко време је служио као писар Црквеног суда у Плашком. Рукоположен је 30. јуна 1935. године и постављен је за пароха у Вргин Мосту и Војнићу.

Усташе су 14. јула 1941. године дошли и извршили су масовно хапшење Срба тога краја. Тада су ухапшена и три православна свештеника, међу којима је и отац Петар Нинковић. После две недеље, 29. јула, цела група је пребачена до места званог Банића Јарам, где су сви, после великог мучења, побијени.

34. јереј Василије Накарада, парох у Машвини код Слуња

Рођен је 2. јануара 1917. године у Личком Петровом Селу код Коренице, где је и завршио основну школу. Нижу гимназију је завршио у Бихаћу, а богословију у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1939. године и постављен је за пароха у Машвини код Слуња.

Ухапшен је другог дана септембра 1941. године и, после великог мучења, одведен је у Бихаћ. Тамо је убијен и закопан у заједничку гробницу на Гаравицама, у којој се налази дванаест хиљада побијених Срба из босанских и личких крајева.

35. протојереј-ставрофор Манојло А. Оклобџија, парох у Врелу код Коренице

Рођен је 14. јуна 1860. године у Почитељу код Госпића. Седам разреда гимназије и богословију је завршио у Сремским Карловцима 1886. године. Рукоположен је 9. децембра 1886. године и постављен је за капелана у Турјанском, а потом је премештен на парохију у Врело.

За време Првог светског рата је био прогањан и хапшен. Две године је провео у интернацији. У ослобођеној Отаџбини одликован је Орденом Светога Саве XX степена и Орденом Југословенске круне X реда.

Ухапшен је одмах по проглашењу НДХ, али је због старости био пуштен под условом да не може чинодејствовати. Уместо њега, ухапшен је његов син, школски надзорник у Кореници, кога су одвели у Госпић и на Јадовну убили.

Проту су мучили и прогањали. Умро је у Загребу 14. јануара 1945. године.

36. јереј Богдан Опачић, парох и архијерејски намесник у Глини

Рођен је у Шкарама 1905. године. Гимназију је завршио у Оточцу, а богословију у Сремским Карловцима 1925. године. Рукоположен је 1926. године, а служио је на парохијама у Широкој Кули (Лика), Шемерници, Бечуги и Петрињи. У Глину је дошао 1940. године.

У Глини су у ноћи између 10. и 11. маја 1941. године вршена велика хапшења Срба. Међу ухапшенима је био и отац Богдан. Сви су били затворени у глинску Цркву. Поубијани су следеће ноћи после страховитог мучења. Сви су побијени у цркви, а потом су одвезени до места званог Прекопе, шест километара удаљеног од Глине, где су бачени у три велике јаме.

37. протојереј Павле Т. Обрадовић, парох у Небљусима код Доњег Лапца

Рођен је 17. јуна 1871. године у Брувну код Грачаца. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима. У Карловцима је завршио и богословију 1892. године. За свештеника је рукоположен 6. јануара 1894. године и постављен је за пароха у Истоку, одакле је прешао у Небљусе, где га је и рат затекао.

Прота Павле је у ноћи између 15. и 16. јуна 1941. године добио позив из усташког стана у Доњем Лапцу да се одмах јави ради неког саслушања.

Отац Павле је затворен одмах по доласку у Доњи Лапац. Одатле је после неколико дана отпремљен у госпићски логор. Убијен је над Јадовном на Велебиту.

38. јерођакон Доситеј (Обрадовић), Плашко

До биографских података јерођакона Доситеја (Обрадовића) нисмо успели да дођемо.

У списку свештеника пострадалих у НДХ, који је направио историчар Вељко Ђурић, под редним бројем 122 (стр. 113) наводи се његово име и податак да је убијен од усташа 1941. године.

39. протојереј Родољуб Пајић, парох у пензији из Петриње

Рођен је 1861. године у Уштици код Јасеновца. Гимназију је започео у Карловцу, а завршио је у Сремским Карловцима, где је 1888. године завршио и богословију. Рукоположен је исте године, а служио је на парохијама у Дрљачама код Слуња и Петрињи, где је остао до пензије.

Ухапшен је пред Петровдан 1941. године заједно са својом супругом. Отпремљени су у цапаршки логор, где су са осталим свештеничким породицама злостављани. После неког времена, пребачен је у Недићеву Србију, где је од последица злостављања и физичке изнурености умро 31. децембра 1942. године.

40. јереј Вујадин Пањковић, парох из Дебелог Брда код Коренице

Рођен је 1. маја 1905. године у Брлогу код Оточца. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1927. године, а рукоположен је 31. марта 1929. године. Служио је у Доброселу, а нешто касније је прешао на парохију у Дебелом Брду.

Отац Вујадин је ухапшен 28. маја 1941. године. Усташе су га затворили у затвор у Бунићу, где је страшно батинан. Одатле је пребачен у казнени завод у Госпићу. Убијен је над јамом Јадовно у Јадовно на Велебиту.

41. јереј Илија Павлица, парох у Муњави код Огулина

Рођен је 25. јула 1905. године у Подуму код Плашког. Богословију је завршио 1930. године у Сремским Карловцима. После рукоположења постављен је за пароха у Јавинцу код Двора на Уни, одакле је премештен на парохију у Муњаву код Огулина.

Ухапшен је од усташа половином маја 1941. године, али је убрзо пуштен. Поново је ухапшен 12. јуна 1941. године и одведен у огулински логор "Кула", где је страшно мучен. Из Огулина је транспортован у копривнички логор "Даница". Одатле је, после извесног времена, премештен у госпићски затвор, где је у ноћи између 1. и 2. јула пребијен. После тога, одведен је на Велебит, на мученичко Јадовно, где је убијен и бачен у јаму.

42. јереј Миле Ц. Пеурача, парох у Горњем Будачком код Војнића

Рођен је 22. јуна 1907. године у Горњем Будачком. Богословију је завршио 1931. године у Сарајеву. Рукоположен је 14. августа 1932. године и постављен је за пароха у Скраду. После тога, служио је на парохијама у Перјасици и Горњем Будачком.

Ухапшен је 14. јула 1941. године и спроведен је у Војнић, где је неко време држан у кућном притвору код свог таста Ђоке Божидара. У то време, по Војнићу су вршена масовна хапшења Срба.

Отац Миле је 29. јула 1941. године одведен у усташки затвор. Ту су сви похапшени повезани жицом, потрпани у камионе и одведени у правцу села Крњака и стрељани код Божића Јарка, у шуми покрај пута, који спаја Карловац и Плитвичка Језера.

43. протојереј Никола Радмановић, парох и архијерејски намесник у Слушници код Слуња

Рођен је у свештеничкој породици 1869. године у Садиловцу, где је завршио основну школу. Гимназију и учитељску школу је завршио у Карловцу, а богословију 1895. године у Задру. Рукоположен је 1896. године и постављен је за помоћника пароха у Плашком. Године 1900. премештен је на слушничку парохију. Одликован је Орденом Светога Саве.

Прота Никола је одмах по проглашењу НДХ могао отићи у Србију, али није желео да напусти свој народ и Богом му поверене парохијане.

У Слушницу су 2. августа 1941. године дошли предстојник и командир станице са усташама из Слуња. Одмах су запечатили парохијски стан и цркву, а проту су, са његовом супругом Катарином и ћерком Љубицом, одвели у Слуњ и затворили у просторије грађанске школе, где се у то време налазило још око 700 заточених Срба тога краја.

Побили су их, после великог мучења, ноћу 2. августа 1941. године. Сви су закопани у заједничку гробницу, која се налази с десне стране Коране на месту званом Растоке.

После тога, опљачкали су цркву и парохијски дом, а онда их до темеља срушили.

44. јереј Урош С. Рајчевић, парох у Могорићу код Госпића

Рођен је 6. марта 1913. године у Малом Халану код Грачаца. Богословију је завршио 1935. године на Цетињу. Рукоположен је 31. јануара 1937. године у Шибенику и постављен је за пароха у Могорићу, где је остао до своје мученичке смрти.

Ухапшен је од усташа 16. јуна 1941. године у Могорићу и спроведен је у казнени завод у Госпићу. Тамо је много мучен. Из Госпића је на Видовдан 1941. године одведен на Велебит. Убијен је над Јадовном са свештеником Миланом Диклићем из Косиња.

45. протојереј Петар Рашета, парох у Бунићу код Коренице

Рођен је 24. марта 1887. године у Доњем Лапцу од оца Јована, свештеника, и мајке Софије. Гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима (1898-1902). Рукоположен је 1903. године у Плашком и постављен је за чиновника Црквеног суда. Године 1905. прелази за пароха у Крбавици, а одатле, нешто касније, прелази у Бунић.

Ухапшен је 26. маја 1941. године. Одмах је спроведен у Госпић, а одатле у Јадовно, где је убијен са свештеником Вујадином Пањковићем.

46. протојереј Милан Рајчевић, црквено-судски тужилац из Плашког

Рођен је 3. децембра 1886. године у Дивоселу (Лика). Гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима (1910. године). Служио је на парохијама у Осредцима, Широкој Кули, Зрмањи и Плашком.

Ухапшен је крајем маја 1941. године у Плашком. Одатле је спроведен у огулински затвор "Кула", где је провео неко време. Нешто касније, пребачен је у логор "Даница" код Копривнице.

Иако је био крупан и снажан човек, у затвор је стигао као сенка. Био је ошишан, обријан и телесно унакажен. Једва му се могао чути глас. У логору је стално понављао: "Нас више нема".

Отпремљен је за Госпић 30. јуна 1941. године и тамо се задржао само једну ноћ. Отпремљен је на Велебит и убијен над јамом Јадовно.

Његова ћерка Душанка је пошла да га тражи, али се ни она није жива вратила.

47. јереј Вуколај Д. Скенџић, парох у Брињу код Оточца

Рођен је 10. марта 1904. године у Понору код Оточца. Богословију је завршио 1926. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 22. маја 1927. године и постављен је за пароха у Рујевцу код Двора на Уни. Нешто касније, премештен је у Бриње, где га је и рат затекао.

Ухапшен је 22. јуна 1941. године око три сата ујутру. Тада је пет наоружаних усташа упало у његов стан. Одвели су га у брињски затвор, где су га држали три дана. После тога о њему се ништа није знало.

По завршетку рата, усташки злочинац Стипе Јавор је на суђењу признао да је 25. јуна 1941. године убио свештеника Вуколаја Скенџића у шуми званој "Шкамрица" недалеко од Бриња и да га је потом бацио у провалију.

48. јереј Дмитар Б. Скорупан, парох из Цвијановић Брда код Слуња

Рођен је 28. јула 1911. године у Лапту код Плашког. Богословију је завршио 1931. године у Битољу. Рукоположен је 24. јула 1932. године и постављен је за пароха у Цвијановић Брду, где га је и рат затекао.

Усташе су ноћу, 6. маја 1941. године, дошли у Вељун и Цвијановић Брдо (то је била усташка група из Слуња - нап. В. Џ.) и, уз помоћ домаћих усташа из Хрватског Блепара, ухапсили су оца Дмитра и скоро све православне Србе тога краја (који се нису склонили).

Сутрадан, 7. маја, отац Дмитар је са протом Добросављевићем и целом групом Срба одведен у правцу Хрватског Благаја. Тамо су, у непосредној близини школе, сви побијени.

49. јереј Радивој И. Станисављевић, парох из Коренице

Рођен је 20. фебруара 1891. године у Грачацу. Богословију је завршио 1915. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 3. августа 1916. године. Служио је на парохијама у Радучу, Крбавици, а потом у Кореници.

Усташе су 1. јула 1941. године похапсили све виђеније Србе кореничког краја. Међу њима је био и отац Радивој. Њега су најпре држали у затвору усташког логора у Кореници, где су га мучили на све могуће начине.

Према неким сведочанствима, отац Радивој је убијен у Кореници или у њеној околини, а према другим, одведен је у Бихаћ и убијен је на Пријебоју, између Коренице и Личког Петовог Села.

50. јереј Јаша Степанов, парох у Плашком

Рођен је 1910. године у Турији (Бачка). Нижу гимназију је завршио у Старом Бечеју, а богословију 1934. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1935. године и постављен је за пароха треће плашчанске парохије, где га је и рат затекао.

Отац Јаша Степанов је, после краћег времена проведеног у кућном притвору, ухапшен 10. јуна 1941. године. Усташе су њега и проту Рајчевића отпремили у огулински затвор "Кула". Одатле је, са осталим свештеницима, пребачен у злогласни копривнички логор "Даница". Из копривничке "Данице" је 30. јуна 1941. године пребачен у логор у Госпићу.

Убијен је на Велебиту и бачен је у јаму Јадовно.

51. протојереј Матија Стијачић, парох у Смиљану код Госпића

Рођен је 1883. године у Клобуцима код Требиња. По завршеној богословији и рукоположењу, служио је на парохијама у Америци. У Америци је саставио "Зборник молитава и црквених песама са одговорањем на литургији".

У Отаџбину се вратио 1935. године и постављен је за пароха у Смиљану (родном месту нашег научника Николе Тесле), где је служио до своје мученичке смрти.

Ухапшен је 12. априла 1941. године у Смиљану и одведен је у госпићски затвор. Усташке власти су званично обавестиле Црквени суд у Плашком да су прота Матија Стијачић и свештеник Димитрије Јерковић ухапшени.

У Госпићу су злостављани тако да су виђени да се једва крећу од претрпљених батина. Према неким подацима, прота Матија је од батина умро у затвору, а према другим - отпремљен је на Велебит и тамо је убијен.

52. јереј Ђуро Стојанов, вероучитељ у Плашком

Рођен је 1919. године у Шкарама код Оточца. Нижу гимназију је завршио у Оточцу, а богословију 1939. године на Цетињу. После рукоположења постављен је за вероучитеља у грађанској школи у Плашком.

Ухапшен је 17. јула 1941. године заједно са епископом Савом Трлајићем. Затворени су у шталу усташе Јосипа Томљеновића. Ту је страховито мучен, а онда је пребачен у казнени завод у Госпићу.

Убијен је крајем јула 1941. године на Велебиту и бачен у јаму Јадовно.

53. игуман Методије Суботин, парох врбовски и сабрат манастира Гомирја

Рођен је 21. марта 1879. године у Бачком Градишту. Замонашен је 28. септембра 1903. године у манастиру Беочину. Био је игуман манастира Привина Глава (Срем), а нешто касније је прешао у манастир Гомирје, где је опслуживао врбовску парохију.

Ухапшен је почетком јуна 1941. године (на други дан Духова) и затворен је у огулински затвор "Кула". Одатле је, 17. јуна 1941. године, упућен у Копривницу.

По доласку у Копривницу, усташе су цео вод затворених Срба натерали да трчи кроз град. Игуман, као стар човек, није могао да трчи те га је један усташа ударио кундаком по глави тако да се онесвестио и пао.

Из Копривнице је 30. јуна 1941. године пребачен у Госпић, а одатле је отпремљен на Велебит. Убијен је на Велебиту и бачен је у јаму Јадовно.

54. јереј Стеван Ђ. Ћурчић, парох огулински

Рођен је 1. децембра 1905. године у Подруму код Оточца. Богословију је завршио 1926. године у Сарајеву. Рукоположен је 19. марта 1927. године и постављен је за пароха у Бовићу код Вргин Моста, одакле је 1938. године премештен у Огулин.

Ухапшен је одмах по капитулацији Краљевине Југославије и затворен је у огулинску "Кулу". Одатле је спроведен у Карловац, па у Вргин Мост, где је страшно мучен. Из Вргин Моста је отпремљен у Глину. И тамо је, такође, мучен. Из Глине је одведен у Загреб, а из Загреба, 6. јуна 1941. године, у злогласну "Даницу" код Копривнице.

У "Даницу" је стигао сав изобличен и деформисан. Једно око му је било у крви, скоро избијено. Једва се, по причању преживелих, држао на ногама. По доласку у логор усташе су га наизменично тукли.

Из Копривнице је 30. јуна отпремљен у Госпић, а одатле на Велебит, где је убијен и бачен у јаму Јадовно.

55. протојереј Стеван Ћирић, парох из Огулина

До биографских података свештеника Стевана Ћирића нисмо успели да дођемо.

У списку српских свештеника, који је у књизи "Усташе и православље" објавио историчар Вељко Ђурић, под редним бројем 183 (стр. 116) наводи се његово име и податак да је убијен од усташа 1941. године.

56. протојереј Андрија Цвјетићанин, парох у Томин Гају код Грачаца

Рођен је 1863. године у Висућу код Удбине. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, а рукоположен је 1891. године у Плашком. Служио је у Метку, Радучу, Дољанима, Осредцима и Томин Гају.

Прота Андрија се у првим данима постојања НДХ са народом пребацио у Губавчево Поље. Иако стар и болестан, трпео је са својим парохијанима несрећу, која је погодила његов народ.

Прота Андрија Цвјетићанин је умро 1943. године. Сахрањен је на сеоском гробљу.

57. јереј Јован Ј. Чакшираш, парох у Тоболићу код Слуња

Рођен је 24. марта 1909. године у Црквеном Боку код Костајнице. Богословију је завршио 1934. године у Призрену. Рукоположен је 3. јула 1938. године и постављен је за пароха у Тоболићу.

Ухапшен је у априлу 1941. године са свим свештеницима из Слуња и околине. У затвору је претучен, па пуштен. После неколико дана, поново је ухапшен и држан је у затвору петнаест дана, па је због болести и измучености пуштен.

Протеран је за Београд, где је умро 19. јуна 1941. године од последица злостављања и болести.

58. јереј Душан Шушњар, парох из Дуњака код Војнића

Рођен је 20. фебруара 1910. године у Јања Гори код Плашког. Богословију је завршио 1931. године у Битољу. После рукоположења постављен је за пароха у Дуњаку.

Ухапшен је 14. јула 1941. године и отпремљен је у Војнић, где је стављен у кућни притвор. Усташе су га 29. јула одвели у затвор са још 500 Срба тога краја. Сви су везани жицом, стављени у камионе и одвезени према Крњаку. Побијени су и бачени у јаму код Божића јарка.

59. протојереј Ђуро Косановић, парох у Плашком

До биографских података протојереја Ђура Косановића нисмо успели да дођемо.

У "Списку свештеника Епархије горњокарловачке изгинулих течајем рата", који је оверио протојереј-ставрофор Иса Ј. Пејновић, а који је објављен у књизи "Од Косова до Јадовна" епископа Др Атанасија Јевтића, под редним бројем 35 стоји име проте Ђуре Косановића и податак да је убијен у фебруару 1942. године у Плашком.

60. јереј Станислав Насадил, парох у Личкој Јасеници

Рођен је 1904. године у Чехословачкој. Богословију је завршио 1928. године у Битољу. Служио је као личко-јасенички парох.

Ухапшен је 17. јуна 1941. године у Плашком. Усташе су га затворили у шталу усташког зликовца Јосипа Томљеновића. Са њим је био и епископ Сава Трлајић. Одатле је 20. јуна упућен у Госпић, где је неколико дана касније убијен.

61. јереј Неђељко Радаковић, парох осречки

До биографских података свештеника Неђељка Радаковића нисмо успели да дођемо.

У поменутом списку проте Исе Ј. Пејновића по редним бројем 53 наводи се његово име и податак да је убијен од усташа у фебруару 1942. године у Средњој Гори. До детаљнијих података о његовој мученичкој смрти нисмо успели да дођемо.

62. вероучитељ Раде Станисављевић из Карловца

До биографских података вероучитеља Рада Станисављевића из Карловца нисмо успели да дођемо.

У поменутом списку проте Исе Ј. Пејновића под редним бројем 61 помиње се његово име и податак да је убијен у лето 1941. године у околини Карловца. До детаљнијих података о његовој смрти нисмо успели да дођемо.

63. протојереј Борис Муљев, парох у Скраду

Рођен је 1876. године у Русији. У Русији је завршио Духовну академију. У Краљевину Југославију је дошао као избеглица после крваве Октобарске револуције. Служио је на парохијама у Комоговини, Боројевићима, Штикади и Скраду.

Убијен је од усташа у августу 1941. године код Слуња. До детаљнијих података о његовој мученичкој смрти нисмо успели да дођемо.

64. протојереј Михаило С. Гутовски, парох у Требињи

Рођен је 8. новембра 1881. године у Новом Алексинку, Војинска област, у Русији. Плеванску духовну школу је завршио 1897. године, а 1903. године дипломирао је на волинској Духовној академији. У Краљевину Југославију дошао је као избеглица после крваве Октобарске револуције. Служио је на парохијама у Сјеничаку и Требињи код Војнића.

Усташе су га ухапсили на Бадњи дан 1942. године у Требињи. Затворили су га у подрум једне приватне куће у близини железничке станице, где је много мучен. Убијен је на Божић 1942. године. Његово мртво тело остављено је у подруму. Усташе су, када му се тело готово распало, наредили мештанима да га изнесу и у дворишту закопају.

1. jerej Ilija Đ. Ajduković, paroh iz Srednje Gore

Rođen je u Ploči 31. jula 1905. godine. Osnovnu školu je završio u mestu rođenja, četiri razreda gimnazije u Zagrebu, a bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Za sveštenika je rukopoložen 8. marta 1930. godine i postavljen je za kapelana u Metku, odakle je oktobra iste godine prešao na parohiju u Srednjoj Gori. Odlikovan je Ordenom Sv. Save Dž stepena.

Dana 19. aprila 1941. godine otac Ilija je sa urednom ustaškom propusnicom krenuo u Beograd. Ustaše su ga, pri samom ulasku u voz na železničkoj stanici u Lovincu, uhvatili i odvezli u zatvor. Posle dvodnevnog mučenja u zatvoru izveden je dva kilometra izvan Lovinca prema Vaganu i tu je ubijen 21. 4. 1941. godine.

2. protojerej Đuro Alagić, paroh iz Gornjih Dubrava kod Ogulina

Rođen je 6. avgusta 1882. godine u Mazinu, srez Gračac. Gimnaziju je završio u Sušaku, a bogosloviju 1907. godine u Reljevu. Za sveštenika je rukopoložen 18. novembra 1907. godine, a službovao je kao kapelan u Plaškom i kao paroh u Svračkovom selu, Visuću i Gornjim Dubravama. Kao rezervni vojni sveštenik proveo je u ratu tri godine, a 1939. godine je odlikovan činom protojereja.

Polovinom juna 1941. godine, prota Đuro je bio uhapšen u izveden na streljanje, ali tom prilikom nije streljan. Prema prikupljenim podacima prota Đuro je 22. juna 1941. godine, doveden u ogulinski zatvor zvani "Kula". Dana 29. juna 1941. godine, oko ponoći, prota je sa još jedanaest Srba izveden iz ćelije br. 4 i pod jakom stražom otpremljen prema Bisiljevu. Prota Alagić je sa tih jedanaest Srba ubijen iste noći na obali reke Dobre blizu Toš-Marije.

3. jerej Dane Babić, paroh u Svinjici

Rođen je 10. novembra 1884. godine u Petrinji. Realnu gimnaziju sa ispitom zrelosti završio je u Zagrebu, a bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Za sveštenika je rukopoložen 27. januara 1912. godine i postavljen je za paroha u Svinjici, gde je služio Bogu i svome rodu sve do svoje mučeničke smrti.

U noći između 14. i 15. juna 1941. godine, ustaše su sa dva automobila došli iz Slunja u Svinjicu. Stali su ispred parohijskog stana i nasilno provalili u dom oca Daneta, uhvatili ga i poveli sa sobom. Nisu mu dozvolili ni da se potpuno obuče. Pravoslavni Srbi iz Svinjice, svedoci mučenja ovog srpskog sveštenika, pričali su da se kroz selo čulo njegovo strahovito jaukanje.

Istog dana popodne po Kostajnici, koja je od Svinjice udaljena svega trinaest kilometara, pročulo se da je mrtvo telo oca Daneta nađeno u selu Graboštanima, opština Majur, u jarku kraj puta pokriveno zemljom.

Leš oca Daneta pronašla je jedna devojčica. Čuvajući stado u Avgustinčićevoj bari primetila je u travi neke cipele. Kada je htela da ih uzme, videla je da one stoje na nogama čoveka, koji je bio zatrpan travom i busenjem. Devojčica je odmah obavestila svoje ukućane, pa su ljudi raskopali zemlju, izvukli leš i prepoznali sveštenika Daneta Babića. Neposredno posle toga, na lice mesta je izašla ustaška "komisija", koja je proglasila da su sveštenika ubili nepoznati ljudi. Ustaška "komisija" je naredila da se telo oca Daneta sahrani na svinjičkom groblju, ali nisu dozvolili da mrtvo telo svešteno-mučenika Daneta Babića poslednji put vidi njegova porodica. Oko groblja su postavili stražu da ga ne bi neko izvadio jer je telo bilo unakaženo.

4. jerej Nikola J. Bogunović, paroh u Donjem Lapcu

Rođen je 3. januara 1908. godine u Zrmanji kod Gračaca. Bogosloviju je završio 1929. godine u Sremskim Karlovcima, a za sveštenika je rukopoložen 22. februara 1932. godine u Nebljusima, a 1935. godine je došao za paroha donjo-lapačkog.

Otac Nikola je među prvima uhapšen od ustaša početkom maja 1941. godine u Donjem Lapcu i odveden je u logor Gospić, gde je teško mučen: tučen po tabanima, boden usijanim iglama po bradi, nosu i čitavom telu, čupani mu nokti i dlake iz brade i brkova. Majka ga je posetila u gospićkom zatvoru i jedva ga poznala na osnovu glasa. Preživeli očevici svedoče da mu je nos bio sav izobličen i natečen od udaraca te da se jedva micao od uboja.

Otac Nikola je u junu 1941. godine sa jednom grupom Srba - mučenika vezan žicom i odveden na Velebit. Tamo je bačen u provaliju zajedno sa mnogim pravoslavnim Srbima - njegovim parohijanima - koji su prošli gospićski logor.

Posle njegove mučeničke smrti, ustaše su došli u njegovu kuću i potpuno je opljačkali, a njegovu suprugu Daru pronašli su u Boričevcu sa dva sinčića - Pajom i Đokicom. Usmrtili su ih tako što su žive bacili u jednu jamu kraj Boričevca.

5. jerej Danilo Brakus, paroh u Bjelopolju kod Korenice

Rođen je 25. maja 1911. godine u Zalužnici kod Otočca. Šest razreda gimnazije je završio u Gospiću, a bogosloviju 1936. godine u Sarajevu. Za sveštenika je rukopoložen 30. marta 1938. godine.

Uhapšen je nekoliko dana posle proglašenja NDH. Pre nego što su ga odveli u Gospić, ustaše su ga držali u koreničkom zatvoru. U Korenici je mnogo mučen. Preživeli kažu da mu je brada bila posuta benzinom i zapaljena. Ubijen je polovinom 1941. godine u Gospiću.

6. jerej Miloš Vujić, paroh u Radovici kod Slunja

Rođen je 6. aprila 1917. godine u Vojišnici kod Vojnića. Po svršetku šestorazredne bogoslovije na Cetinju. Rukopoložen je za sveštenika 23. aprila 1939. godine i postavljen za paroha u Stipanju, gde je ostao do 30. septembra 1940. godine, kada je prešao na parohiju u Radovici.

Ustaše iz Slunja su na Vidovdan 1941. godine obilazili srpske kuće, hapsili muškarce i odvodili ih u Cetingrad, gde su ih zatvarali u žandarmerijsku stanicu. Te noći je uhapšen i otac Miloš.

U cetingradskom zatvoru su ih držali do pet sati popodne sledećeg dana, a onda su ih potrpali u kamione, odveli ih prema Velikoj Kladuši i sve ih pobili na mestu zvanom Mejino Stenje. Njihovi leševi pokopani su u protivtenkovskim rovovima, koji su ostali od bivše jugo-slovenske vojske.

Posle pokolja muškaraca prešlo se na pokolj žena. Njih su pohvatali 5. avgusta 1941. godine i sve ih pobili na bregu Banića Glavica, blizu šume Lepršnjak, dva kilometra od Cetingrada prema Krstinji. Tu je ubijena i popadija oca Miloša, Ljubica, koju su živu rasporili i izvadili joj dete iz utrobe, a drugo dete, od dve godine, su takođe zverski ubili.

7. jerej Nikola G. Vučković, paroh u Drljača-ma kod Petrinje

Rođen je 20. februara 1908. godine u Srbskim Moravicama kod Ogulina. Bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima, a za sveštenika je rukopoložen 1932. godine i postavljen je na parohiju u Drljačama.

Posle dva hapšenja i puštanja na slobodu, uhapšen je treći put 23. maja 1941. godine. Ustaše su ga odvele u petrinjski zatvor. Odatle je, posle strahovitog mučenja, odveden u šumu Brezovica kraj Siska i ubijen.

Otac Nikola je javno istupao protiv pokrštavanja Srba. To je glavni razlog zbog čega je uhapšen. Viktor Novak u knjizi "Magnum crimen" piše:

"U Petrinju je došao Josip Orlić, sunjski župnik i po njegovom naređenju sazvani su svi Srbi u tamošnju školu. Orlić je održao govor u kome je spomenuo da je rimokatolicizam najstarija vjera na svijetu i da je samo ta vjera prava. Srbi su prije bili Hrvati i pripadali su rimokatolicizmu, pa su kasnije otpali od te vjere. Pošto u NDH ne smije biti nikakve druge vjere osim katoličke, to se i Srbi imaju da vrate u rimokatoličku vjeru, pa će usled toga postati ravnopravni sa ostalim Hrvatima. Srbi su šutke primili Orlićeva propagandna izlaganja. Kada je Orlić došao drugi put u Petrinju, praćen je velikim brojem naoružanih ustaša, izveo je ceremoniju prekrštavanja zajedno sa župnikom iz Kratečkog. Izvršio je i polaganje zakletve i data je pismena izjava, kako to oni čine svojevoljno, o čemu dakako nije moglo da bude riječi. Prije toga su ustaše u istom mjestu porušili pravoslavnu crkvu, a sveštenika Nikolu Vučkovića odveli i ubili u Brezovici kraj Siska" (str. 762).

8. jerej Petar Vučinić, član Crkvenog suda u Plaškom

Rođen je 12. jula 1904. godine u Srbskim Moravicama. Bogosloviju je završio 1925. godine u Sremskim Karlovcima. Za sveštenika je rukopoložen 17. januara 1927. godine i postavljen je za paroha u Majskim Poljanama, a zatim u Jasenovcu.

Otac Petar je uhapšen u Plaškom krajem maja 1941. godine i sproveden je u Zagreb. Iz Zagreba je oteran u logor "Danica" kod Koprivnice. Iz tog logora je 30. juna 1941. godine u osam sati uveče sa većom grupom Srba pod jakom stražom oteran u logor u Gospiću. U Gospiću je između 1. i 2. jula sa još nekoliko pravoslavnih srpskih sveštenika strahovito mučen, a potom su svi odvedeni i ubijeni u Jadovnu na Velebitu.

9. jerej Bogoljub Gaković, sekretar Crkvenog suda u Plaškom

Rođen je 1900. godine, u Bosanskoj Krupi. Osnovnu školu je završio u svom rodnom mestu, a gimnaziju i bogosloviju u Sarajevu. Rukopoložen je 1924. godine. Službovao je na parohiji u Bosanskoj Suvaji do 1928. godine kada odlazi u Ameriku za paroha tamošnjim Srbima. Iz Amerike se vratio 1933. godine i ponovo je došao na parohiju u Suvaji. Pred sam rat postao je sekretar Crkvenog suda u Plaškom.

Uhapšen je zajedno sa sveštenomučenikom Savom Trlajićem, episkopom gornjokarlovačkim, 17. juna 1941. godine u Plaškom. Zatvoreni su u štali Josipa Tomljenovića, poznatog ustaškog zlikovca, gde su bili mnogo mučeni. Nekoliko dana kasnije (20. maja) sa još dva sveštenika i većom grupom Srba otpremljen je za Gospić. Nešto kasnije, ustaše su ih odveli na Velebit i u Jadovnu ih sve pobili.

10. jerej Jovan S. Gvozdenović, paroh u Raduču kod Gospića

Rođen je 2. marta 1914. godine u Ponorima kod Otočca. Bogosloviju je završio 1938. godine u Sarajevu, a za sveštenika je rukopoložen 20. aprila 1939. godine i postavljen je za paroha u Studencima, odakle je kasnije prešao u Raduč.

Na Đurđevdan 1941. godine ustaše su upali u stan oca Jovana. Uhapsili su ga posle strahovitog kundačenja. Zajedno sa njim uhapšen je i njegov rođeni brat Nikola, marinski oficir, koji se kao ranjenik sklonio kod njega.

Obojica su ubijeni na putu prema železničkoj stanici, a njihova izmrcvarena tela su ostavljena na putu.

11. protojerej Branko B. Dobrosavljević, paroh u Veljunu

Rođen je 4. januara 1886. godine u Skradu kod Vojnića. Završio je osam razreda gimnazije i bogosloviju u Sremskim Karlovcima 1908. godine, a rukopoložen je 22. marta 1909. godine i postavljen je za paroha u Buvači, Radovici i Veljunu. Odlikovan je Ordenom Svetog Save i Ordenom Jugoslovenske krune Dž reda.

Na dan njegove Krsne Slave - Sv. Velikomučenika Georgija 1941. godine prota Branko je uhapšen od ustaša. Toga dana je ustaša Ivan Šajfor, učitelj iz Veljuna, sa svojim istomišljenicima počeo hapsiti Srbe u Veljunu, Cvijanović Brdu i Poloju. Tada je uhapšeno oko pet stotina Srba među kojima su bili otac Branko, njegov sin Nikola, student medicine, i otac Dimitrije Skorupan, paroh iz Cvijanović Brda.

Svi su bili zatvoreni u žandarmerijskoj stanici u Veljunu, gde su svi bili mučeni. Naročito je bio mučen protin sin Nikola. Sutradan, ustaše su naterali protu da svom živom sinu čita opelo. Svi su pobijeni 7. maja 1941. godine kod Hrvatskog Blagaja u šumi zvanoj "Kestenovac".

12. jerej Milan R. Diklić, paroh u Kosinju

Rođen je 1. novembra 1907. godine u Starom Selu kod Otočca. Bogosloviju je završio 1928. godine u Sarajevu, a za sveštenika je rukopoložen 29. novembra 1930. godine i postavljen je za paroha u Studencima, odakle je kasnije prešao na parohiju u Kosinj.

Otac Milan je uhapšen u svom stanu u Donjem Kosinju 18. juna 1941. godine i odveden u logor u Gospić. U logoru je viđen u drugoj polovini juna 1941. godine i zna se da je odveden na Velebit, u Jadovno, gde je ubijen. Sa njim je u logoru bio i otac Uroš Rajčević. I on je podelio istu sudbinu.

13. jerej Mile D. Dokmanović, paroh u Perjasici kod Vojnića

Rođen je 6. jula 1909. godine u Lapotu kod Ogulina. Bogosloviju je završio 1932. godine u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 19. marta 1933. godine i postavljen je za paroha u Ličkim Osredcima, a potom u Poloju i Perjasici.

Dana 14. jula 1941. godine u Vojnić je stigla jedna grupa ustaša iz Vrgin Mosta. Odmah su počeli sa hapšenjem. Sa većom grupom Srba uhapšen je i otac Mile Dokmanović. Cela grupa je poterana u kamion i 29. jula je odvedena u pravcu sela Krnjaka. Svi su pobijeni maljevima i čekićima na mestu zvanom Božića Jarak, koje se nalazi u šumi pored Krnjaka na putu Karlovac - Plitvička jezera.

14. protojerej Vladimir P. Dujić, paroh i arhijerejski namesnik u Srbskim Moravicama

Rođen je 23. septembra 1868. godine u Modrušu kod Bugojna. Nižu realku je završio u Zagrebu, učiteljsku školu u Karlovcu, a bogosloviju 1890. godine u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 1890. godine u Pakracu i postavljen je za paroha u Senju. Tri godine kasnije, 1893. godine prešao je na dužnost kapelana u Rijeci, a posle toga vršio je dužnost paroha na parohiji u Močilama, a od 1900. godine u Srbskim Moravicama. Odlikovan je Ordenom Svetog Save XX stepena.

Na Pavelićev imendan - Sv. Antu (13. juna 1941. g.) - iz Ogulina je došlo petnaestak ustaša pod vođstvom jednog ustaškog satnika. Tada su u Srbskim Moravicama pohapšeni svi ugledniji Srbi. Sa njima je uhapšen i prota Vladimir Dujić.

Istog dana, svi su odvedeni u ogulinski zatvor, gde su držani dva dana, a zatim su upućeni u logor "Danica" kod Koprivnice.

Kada su stigli u logor, jedan ustaša je nekim predmetom udario protu po očima, razbio mu naočare koje su ga povredile i strašno ga je zlostavljao. Protu je oblila krv, ali nije pustio glasa već se držao "kao heroj čovjek, koji se nije bojao ni ustaša, ni smrti i koji je svojim držanjem u logoru svima imponovao i ulijevao hrabrost" - kako svedoči jedan očevidac.

Krajem juna je sa još 250 Srba upućen u Gospić, gde je u kaznenom zavodu isprebijan sa ostalim sveštenicima, a potom su svi odvedeni na Velebit i pobijeni u Jadovnu.

15. protojerej Milan I. Dokmanović, paroh u Plaškom

Rođen je 1. maja 1887. godine u Kruševicama kod Trebinja. Gimnaziju i bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 27. septembra 1911. godine i postavljen je za protskog kapelana u Plaškom, gde je ostao do 1932. godine, kada je premešten na dužnost parohijskog sveštenika u Plaškom.

Ustaše su mu 25. aprila 1941. godine odredili kućni pritvor sa Episkopom Savom Trlajićem i još nekim sveštenicima. Uhapšen je 28. maja 1941. godine i odveden u ogulinski zatvor. Zatvoren je zajedno sa protom Isom Pejnovićem. Jednog dana, u njihovu ćeliju je upao jedan ustaša. Obojicu ih je izveo u dvorište i tu ih je mučio i maltretirao. Nekoliko dana im nisu davali hranu. Oko 9. juna 1941. godine jedna grupa od 46 Srba otpremljena je u logor "Danica" kod Koprivnice. U tom transportu se nalazio i prota Dokmanović.

Pre nego što su pošli, svi su izvedeni u dvorište, prislonjeni uza zid i u njih su bile uperene puške kao da će biti streljani. Cela grupa nije mnogo držana u Koprivnici već su sa još 250 Srba u noći između 1. i 2. jula odvedeni u Gospić, gde su svi pretučeni, a potom odvedeni na Velebit i pobijeni u Jadovnu.

16. jerej Milojko E. Došen, parohu Počitelju kod Gospića

Rođen je 10. aprila 1880. godine u Počitelju kod Gospića. Gimnaziju je završio 1898. godine u Sušaku, a bogosloviju 1904. godine u Zadru. Rukopoložen je 13. marta 1905. godine. Službovao je na parohijama u Širokoj Kuli i Ostrovcu. U Prvom svetskom ratu bio je zatočen u manastiru Gomirju. Posle rata je postavljen za paroha u Počitelju. Odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune Dž stepena.

Uhapšen je u Počitelju 16. juna 1941. godine i odveden je u ustaški logor u Gospiću. Krajem juna 1941. godine odveden je na Velebit, u Jadovno, gde je ubijen i bačen u jamu.

.

17. jerej Milan Đukić , sekretar Eparhijskog upravnog odbora u Plaškom

Rođen je 1885. godine u selu Grmuši kod Bihaća. Trgovačku školu je završio u Bihaću, a Bogoslovsko-učiteljsku školu u Prizrenu. Rukopoložen je 1908. godine i postavljen je za paroha u Velikom Radiću, gde je ostao sve do 1925. godine, kada je postavljen za sekretara EUO Eparhije bihaćke. Nešto kasnije, prešao je na istu dužnost u Plaškom.

Uhapšen je krajem maja 1941. godine i odveden je u ogulinski zatvor "Kula". Iz Ogulina je upućen u Koprivnicu. Zna se da je bio i u zagrebačkom zatvoru. Krajem juna 1941. godine otac Milan je sa još 250 Srba i desetinom sveštenika sproveden u Gospić gde je između 1. i 2. jula pretučen, a potom je ubijen i bačen u jamu Jadovno na Velebitu.

18. protojerej Gligorije V. Živković, paroh u Bočugi kod Gline

Rođen je 24. januara 1871. godine u svešteničkoj porodici u Slabinji kod Kostajnice. Završio je šest razreda gimnazije, učiteljsku školu i bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 2. februara 1895. godine i postavljen je za sveštenika u Svinjici i Vlahoviću, a po očevoj smrti došao je za paroha u Bačugi.

Početkom juna 1941. godine ustaše su ga, zajedno sa većim brojem tamošnjih Srba, uzeli za taoca. Tom prilikom, svi su odvedeni u Petrinju, a zatim u Sisak. Iz Siska je 2. juna 1941. godine izveden iz zatvora zbog bolesti. Ubijen je sa većim brojem zatvorenika u šumi Brezovici iza Siska.

19. jerej Nikola M. Zagorac, paroh u Ličkom Petrovom Selu kod Korenice

Rođen je 9. septembra 1910. godine u Breziku kod Gospića. Bogosloviju je završio 1932. godine na Cetinju. Za sveštenike rukopoložen 1933. godine i postavljen je za paroha u Udbini, odakle je, nešto kasnije, prešao u Ličko Petrovo Selo.

Otac Nikola je uhapšen odmah po proglašenju NDH. Ustaše su ga, sa većom grupom njegovih parohijana, odveli u nepoznatom pravcu. Ima više svedočanstava o stradanju oca Nikole, ali se ne poklapaju.

Prema jednom svedočanstvu, ustaše su ih odveli u crkvenu portu u Ličkom Petrovom Selu i tu su ubili 43 Srbina. Među njima je bio i otac Nikola.

Po drugom, ustaše su u blizini Plitvičkih jezera ubili jednog pravoslavnog sveštenika. Njega su najpre popeli na zvonik, a zatim su ga bacili kroz otvor. Ustaše su, dok je sveštenik padao, sa zvonik vikali "NESTA KRSTA OD TRI PRSTA". Zatim su pritrčali polumrtvom svešteniku i probili ga bajonetom. To se desilo 13. avgusta 1941. godine.

Po trećem kazivanju, otac Nikola je ubijen na nekoj strugari blizu Bihaća sa još 700 Srba iz Ličkog Petrovog Sela.

Njegovu porodicu - suprugu i dvoje nejake dece - ustaše su oterali u Jasenovac u maju 1942. godine i tu im se izgubio svaki trag.

20. protojerej Geno Ilić, paroh u penziji iz Gospića

Rođen je 1863. godine u Smiljanu kod Gospića u svešteničkoj porodici. Višu gimnaziju i bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 1886. godine. Služio je na parohijama u Zrmanji i Gospiću.

Rat ga je zatekao kao teškog bolesnika vezanog za postelju. Ustaše mu ni bolesnom nisu dali mira pa su ga više puta mučili i zlostavljali. Umro je u julu 1941. godine. Sahranjen je tajno na gospićkom groblju uz prisustvo grobara i njegove supruge.

21. protojerej Ilija V. Ilić, penzionisani član Crkvenog suda

Rođen je 10. avgusta 1888. godine u Rujnici, srez Cazin. Posle šest razreda gimnazije upisao se u bogosloviju u Reljevu. Rukopoložen je 5. novembra 1910. godine i postavljen je za paroha u Stabandži kod Bosanske Krupe. Odatle je prešao u marićku parohiju da bi, nešto kasnije, došao u rodne Rujnice.

Uhvaćen je 1941. godine sa šestoricom crkvenih odbornika iz Rujnice i oteran je u Gospić, a odatle u Novomučeničko Jadovno. Posle hapšenja prote Ilije u Rujnici je spaljeno 60 srpskih kuća i crkva.

22. jerej Dimitrije D. Jerković, paroh u Širokoj Kuli kod Gospića

Rođen je 1909. godine u Divoselu. Bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima. Služio na parohijama u Smiljanu, Debelom Brdu i u Širokoj Kuli.

Otac Dimitrije je uhapšen 12. aprila 1941. godine. O njegovom hapšenju je dostavljen izveštaj Crkvenom sudu Eparhije gornjokarlovačke. Iz Široke Kule je odveden u logor u Gospić. Pouzdano se zna da je u gospićkom logoru bio 26. juna 1941. godine, kada je bio mučen i vređan. Iz Gospića je vezan odveden na Velebit. Prema jednom svedočanstvu, glava mu je bila razbijena još u Gospiću. Sa njim je mučen i prota Matija Stijačić, paroh iz Smiljana.

Prilikom ustaškog pokolja u Divoselu ubijeno je i jedno dete oca Dimitrija Jerkovića.

23. jerej Radovan Kovačević, paroh u Primišlju kod Slunja

Rođen je 23. marta 1908. godine u Latinu kod Plaškog. Bogosloviju je završio 1930 godine u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 2. avgusta 1931. godine i postavljen je za paroha u Radovici, odakle je kasnije prešao u Primišlje.

Dana 29. jula 1941. godine u Primišlje su došli ustaše iz Ogulina. Predvodio ih je Josip Tomljenović, ustaški logornik iz Plaškog. U Primišlje su stigli u toku noći. Na spavanju su pohvatali sve viđenije Srbe, a sa njima i oca Radovana.

Svi su odvedeni u Slunj, ali su Italijani pustili uhapšenog sveštenika. Posle tri dana, otac Radovan je ponovo uhapšen i oteran je u logor u Ogulinu. Prema jednom svedočanstvu, vraćen je u slunjski zatvor. Tada je uhapšena i njegova porodica, (supruga i dvoje dece). Jedno dete je streljano pred očima roditelja. Kada je majka potrčala da zaštiti svoje dete probodena je nožem. Nakon toga, streljan je i otac Radovan sa drugim detetom.

24. jeromonah Sava (Kojić), paroh u Buvači kod Slunja

Rođen je 1906. godine u Miletićevu (Banat).

Rano u zoru 9. avgusta 1941. godine ustaše su došli u Buvaču i pohapsili su mnoge Srbe, a sa njima i jeromonaha Savu. Sve su ih zatvorili u crkvu u Velikoj Kladuši i tu su ih podvrgli strahovitom mučenju.

Drugog dana po hapšenju, cela grupa je odvedena na mesto zvano Mejino Stenje. Svi su pobijeni i bačeni u protivtenkovske rovove.

Sutradan su meštani došli na mesto zločina i tu videli strašan prizor = nabacani i iskrvavljeni leševi njihovih komšija i rođaka sa povezanim rukama. Sve je ostalo tako do posle podne kada su ustaše doveli dvadesetak Srba, koji su nagrnuli zemlju i tako ih sahranili.

Nešto kasnije, ustaški pir je nastavljen. Iz sela Radovice, Ruševice, Selišta, Manjevca i Pašina Potoka pokupili su žene i decu, izveli ih na Banića Glavicu i sve ih pobili.

25. iguman Teofan (Kosanović), starešina manastira Gomirja

Rođen je 1881. godine u Veri kod Plaškog. Zamonašio se 1903. godine i kao jeromonah je opsluživao parohije u Marin Dolu, Ponikvama, Blinji i Gomirju. Za starešinu manastira Gomirja postavljen je 1929. godine i na toj dužnosti je ostao do svoje mučeničke smrti.

Iguman Teofan je uhapšen od ustaša sredinom juna 1941. godine zajedno sa jeromonahom Nektarijem (Dazgićem). Oterani su u ustaški logor "Kula" u Ogulinu. Posle osam dana mučenja, iguman je odveden u koprivnički logor "Danica". U Koprivnici je najviše mučen. Ustaše su mu nabili kamilavku na glavu, pa su ga onda tukli i mučili svakovrsnim mukama.

Iz Koprivnice je 30. juna 1941. godine U Gospiću je proveo neko vreme.

Iz Gospića je sa većom grupom Srba odveden na Velebit. Svi su mučeni, pobijeni i bačeni u jamu zvanu Jadovno.

26. jerej Spaso Lavrnja, paroh u Suvaji kod Donjeg Lapca

Rođen je 1912. godine u Pritoci kod Bihaća. Četiri razreda gimnazije je završio u Bihaću, a šestorazrednu Bogosloviju 1935. godine na Cetinju. Rukopoložen je 18. maja 1936. godine. Služio je na parohijama u Velikoj Kladuši i Suvaji.

Početkom juna 1941. godine otac Spaso se autobusom vraćao iz Bihaća. Ustaše su ga zadržali u Donjem Lapcu. Tu je držan nekoliko dana. Terali su ga da čisti ulice, a u zatvoru su mu čupali bradu i stavljali so u rane.

Dana 19. juna 1941. godine odveden je sa jednom grupom sveštenika u Gospić. Odatle su, nešto kasnije, odvedeni na Velebit. Ubijen je na Velebitu i bačen u jamu Jadovno.

Ustaše su 1. jula 1941. godine, posle hapšenja oca Spase, došli u Suvaju i odmah su počeli sa hapšenjem. U parohijskom domu su zatekli suprugu oca Spase - Ljubicu - koja je bila pred samim porođajem.

Ljubici su rasporili utrobu i izvadili nerođeno dete. Drugo dete, sinčića od četiri godine, ranili su iz puške, a potom su ga zaklali.

Italijanski karabinjeri su ostavili pisano svedočanstvo o ovom ustaškom zločinu. Tu se kaže:

"...Dana 18. juna ustaše su prisilili sveštenika Spasu Lavrnju iz Suvaje da siđe iz poštanskog automobila, a potom su ga oterali u šumu i ubili...

...Dana 1. jula ustaše su zapalili selo Suvaju i u tom požaru je izgorelo 25 kuća. U selu su ubijali žene, djecu i ljude u ukupnom broju od 300 lica od kojih je 170 zakopano u tri jame, a ostali su spaljeni.

Takođe, u Suvaji se desilo i ovo, ženi sveštenika Spasa Lavrnje, koji je ranije bio ubijen, ustaše su rasporili trbuh, izvukavši živo dete, koje su ubili."

27. protojerej Radovan Lapčević, paroh u Blatuši kod Vrgin Mosta

Rođen je 1863. godine u svešteničkoj porodici. Rukopoložen je 1888. godine. Služio je u na parohiji u Blatuši.

Uhapšen je početkom avgusta 1941. godine u svom stanu, gde je ležao kao težak bolesnik. Pošto se sam nije mogao podići iz kreveta, ustaše su ga silom izvukli iz kuće. Gurali su ga i bacali niz stepenice tako da je ispred kuće već bio onesvešćen.

Čim je došao svesti, počeo je da grdi ustaše zbog nečovečnog postupanja zbog čega su ga ovi još više mučili i tukli. Poveli su ga prema Vrgin Mostu. Putem do Vrgin Mosta (negde oko 2 kilometra) išao je veoma teško jer je bio bolestan, star i iznemogao. Ustaše su ga ubli čim su stigli u Vrgin Most. Njegovo mrtvo telo bacili su u jednu jamu pored puta.

28. protojerej Petar Majstorović, paroh u Ličkim Doljanima kod Donjeg Lapca

Rođen je 1870. godine u Boričevcu. Višu gimnaziju i bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima 1894. godine. Rukopoložen je 1895. godine u Plaškom. Služio je na parohijama u Gračacu, Velikoj Popini, Štikadi, Mekinjaru, Ličkoj Jasenici, Osredcima i Doljanima.

Ustaše su 15. juna 1941. godine upali u selo i odmah su blokirali protinu kuću. Ustaše su upali u protinu kuću, izveli protu i njegovog bolesnog sina Milojka, studenta. Doveli su ih do kamiona i zajedno sa jednom većom grupom Srba odvezli u zator u Donjem Lapcu. Odatle su, u drugoj polovini juna 1941. godine, prebačeni za Gospić. U prvo vreme, prota i njegov sin bili su zajedno u ćeliji. Obojica su mučeni. Po pričanju preživelih mučenika, njih dvojicu su jedva prepoznali prilikom prvog izlaska u zatvorsku šetnju. Jedan komšija je zapitao Milojka kako to izgleda, a Milojko mu je na to odgovorio:

"Ovo nije skoro ništa, da nam vidiš leđa. Gore je i od ovoga to što moram gledati duševne patnje tatine. Čini mi se da bi i njemu i meni bilo lakše da smo razdvojeni i da ne gledamo muke jedan drugoga".

Noću 22. juna 1941. godine ustaše su pred protinom ćelijom mučili jednu ženu koja je u očaju vikala: "Ubijte me ja ne znam ništa. To zna kum proto".

Posle toga, ustaše su ubrzano došli do protine ćelije. Između sebe su se dovikivali: "Proto se objesio, a sin mu presjekao žile". Prota je nađen obešen. Odelo mu je bilo pocepano i krvavo. Skinuli su ga, izneli u dvorište i u njega ispalili jedan metak iz pištolja.

29. protojerej Dušan Malobabić, paroh u Kolariću kod Vojnića

Rođen je 31. oktobra 1866. godine u Plaškom. Bogosloviju je završio 1889. godine u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 12. februara 1890. godine.

Prota Dušan je uhapšen sa sveštenicima Ninkovićem, Peuračom, Šušnjarom i Dokmanovićem, ali je kao star i iznemogao pušten. Nekoliko dana kasnije, ujutro oko pet sati, ustaše su upali u njegov stan, izveli ga i zaklali ga na nekih pedeset metara od njegove kuće.

Ustaše su, vrativši se u njegov stan, izveli njegovu popadiju Milevu i kućnu pomoćnicu i obe zaklali nedaleko od njega.

30. protojerej Miloš Mandić, arhijerejski namesnik iz Gračaca

Rođen je 1881. godine u Gračacu. Višu gimnaziju i bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 1908. godine. Služio je na parohijama u Plaškom, Gornjim Dubravama i Gračacu.

Uhapšen je od ustaša drugi dan po Spasovdanu (29. maja 1941. godine) i zatvoren sa većom grupom Srba u Gračacu. U zatvoru je mnogo mučen. U noći između 30. i 31. maja je sa još 26 Srba ubačen u kamion i odveden u pravcu Metka.

Svi su pobijeni u jednoj šumi između Metka i Vrebca. Bačeni su u jame koje su ranije iskopane. Za njihovu pogibiju saznali su čobani, koji su posle nekoliko dana tuda naišli i zatekli sveže humke i krv oko njih. Odmah su vest preneli u Gračac, odakle su došli Srbi, otkopali grobnicu i našli gomilu unakaženih leševa, koje su jedva prepoznali. Telo prote Miloša je najviše bilo unakaženo.

31. protojerej Georgije Marjan, paroh iz Senja

Rođen je 21. marta 1894. godine u Podrumu, srez Otočac. Klasičnu gimnaziju i bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima (1907. godine). Rukopoložen je 7. decembra 1908. godine. Služio je na parohijama u Vodoteču, Lučanima i Senju. Odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune Dž reda i Ordenom Svetoga Save XX stepena.

Prota Georgije je uhapšen od ustaša u selu Brinja, na putu između Podruma i Senja. Odveden je u Gospić odakle je, svezan za kola, odveden na jedno groblje gde je živ spaljen u avgustu 1941. godine.

32. jerej Simeon Matić, paroh u Tržiću kod Plaškog

Rođen je 15. januara 1912. godine u Vučinić Selu (Srpske Moravice). Bogosloviju je završio 1934. godine u Sremskim Karlovcima, a rukopoložen je 20. januara 1936. godine. Služio je kao kapelan u Vojniću i paroh u Tržiću

Uhvaćen je u vozu, na železničkoj stanici Vukova Gorica, i odveden je u zagrebački zatvor, odakle je posle dva dana odveden prema Trešnjevki.

Ubijen je 17. jula 1941. godine.

33. jerej Petar N. Ninković, paroh u Vojniću

Rođen je 1. avgusta 1909. godine u Plaškom. Bogosloviju je završio 1913. godine u Sremskim Karlovcima. Neko vreme je služio kao pisar Crkvenog suda u Plaškom. Rukopoložen je 30. juna 1935. godine i postavljen je za paroha u Vrgin Mostu i Vojniću.

Ustaše su 14. jula 1941. godine došli i izvršili su masovno hapšenje Srba toga kraja. Tada su uhapšena i tri pravoslavna sveštenika, među kojima je i otac Petar Ninković. Posle dve nedelje, 29. jula, cela grupa je prebačena do mesta zvanog Banića Jaram, gde su svi, posle velikog mučenja, pobijeni.

34. jerej Vasilije Nakarada, paroh u Mašvini kod Slunja

Rođen je 2. januara 1917. godine u Ličkom Petrovom Selu kod Korenice, gde je i završio osnovnu školu. Nižu gimnaziju je završio u Bihaću, a bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 1939. godine i postavljen je za paroha u Mašvini kod Slunja.

Uhapšen je drugog dana septembra 1941. godine i, posle velikog mučenja, odveden je u Bihać. Tamo je ubijen i zakopan u zajedničku grobnicu na Garavicama, u kojoj se nalazi dvanaest hiljada pobijenih Srba iz bosanskih i ličkih krajeva.

35. protojerej-stavrofor Manojlo A. Oklobdžija, paroh u Vrelu kod Korenice

Rođen je 14. juna 1860. godine u Počitelju kod Gospića. Sedam razreda gimnazije i bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima 1886. godine. Rukopoložen je 9. decembra 1886. godine i postavljen je za kapelana u Turjanskom, a potom je premešten na parohiju u Vrelo.

Za vreme Prvog svetskog rata je bio proganjan i hapšen. Dve godine je proveo u internaciji. U oslobođenoj Otadžbini odlikovan je Ordenom Svetoga Save XX stepena i Ordenom Jugoslovenske krune Dž reda.

Uhapšen je odmah po proglašenju NDH, ali je zbog starosti bio pušten pod uslovom da ne može činodejstvovati. Umesto njega, uhapšen je njegov sin, školski nadzornik u Korenici, koga su odveli u Gospić i na Jadovnu ubili.

Protu su mučili i proganjali. Umro je u Zagrebu 14. januara 1945. godine.

36. jerej Bogdan Opačić, paroh i arhijerejski namesnik u Glini

Rođen je u Škarama 1905. godine. Gimnaziju je završio u Otočcu, a bogosloviju u Sremskim Karlovcima 1925. godine. Rukopoložen je 1926. godine, a služio je na parohijama u Širokoj Kuli (Lika), Šemernici, Bečugi i Petrinji. U Glinu je došao 1940. godine.

U Glini su u noći između 10. i 11. maja 1941. godine vršena velika hapšenja Srba. Među uhapšenima je bio i otac Bogdan. Svi su bili zatvoreni u glinsku Crkvu. Poubijani su sledeće noći posle strahovitog mučenja. Svi su pobijeni u crkvi, a potom su odvezeni do mesta zvanog Prekope, šest kilometara udaljenog od Gline, gde su bačeni u tri velike jame.

37. protojerej Pavle T. Obradović, paroh u Nebljusima kod Donjeg Lapca

Rođen je 17. juna 1871. godine u Bruvnu kod Gračaca. Gimnaziju je završio u Sremskim Karlovcima. U Karlovcima je završio i bogosloviju 1892. godine. Za sveštenika je rukopoložen 6. januara 1894. godine i postavljen je za paroha u Istoku, odakle je prešao u Nebljuse, gde ga je i rat zatekao.

Prota Pavle je u noći između 15. i 16. juna 1941. godine dobio poziv iz ustaškog stana u Donjem Lapcu da se odmah javi radi nekog saslušanja.

Otac Pavle je zatvoren odmah po dolasku u Donji Lapac. Odatle je posle nekoliko dana otpremljen u gospićski logor. Ubijen je nad Jadovnom na Velebitu.

38. jerođakon Dositej (Obradović), Plaško

Do biografskih podataka jerođakona Dositeja (Obradovića) nismo uspeli da dođemo.

U spisku sveštenika postradalih u NDH, koji je napravio istoričar Veljko Đurić, pod rednim brojem 122 (str. 113) navodi se njegovo ime i podatak da je ubijen od ustaša 1941. godine.

39. protojerej Rodoljub Pajić, paroh u penziji iz Petrinje

Rođen je 1861. godine u Uštici kod Jasenovca. Gimnaziju je započeo u Karlovcu, a završio je u Sremskim Karlovcima, gde je 1888. godine završio i bogosloviju. Rukopoložen je iste godine, a služio je na parohijama u Drljačama kod Slunja i Petrinji, gde je ostao do penzije.

Uhapšen je pred Petrovdan 1941. godine zajedno sa svojom suprugom. Otpremljeni su u caparški logor, gde su sa ostalim svešteničkim porodicama zlostavljani. Posle nekog vremena, prebačen je u Nedićevu Srbiju, gde je od posledica zlostavljanja i fizičke iznurenosti umro 31. decembra 1942. godine.

40. jerej Vujadin Panjković, paroh iz Debelog Brda kod Korenice

Rođen je 1. maja 1905. godine u Brlogu kod Otočca. Bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima 1927. godine, a rukopoložen je 31. marta 1929. godine. Služio je u Dobroselu, a nešto kasnije je prešao na parohiju u Debelom Brdu.

Otac Vujadin je uhapšen 28. maja 1941. godine. Ustaše su ga zatvorili u zatvor u Buniću, gde je strašno batinan. Odatle je prebačen u kazneni zavod u Gospiću. Ubijen je nad jamom Jadovno u Jadovno na Velebitu.

41. jerej Ilija Pavlica, paroh u Munjavi kod Ogulina

Rođen je 25. jula 1905. godine u Podumu kod Plaškog. Bogosloviju je završio 1930. godine u Sremskim Karlovcima. Posle rukopoloženja postavljen je za paroha u Javincu kod Dvora na Uni, odakle je premešten na parohiju u Munjavu kod Ogulina.

Uhapšen je od ustaša polovinom maja 1941. godine, ali je ubrzo pušten. Ponovo je uhapšen 12. juna 1941. godine i odveden u ogulinski logor "Kula", gde je strašno mučen. Iz Ogulina je transportovan u koprivnički logor "Danica". Odatle je, posle izvesnog vremena, premešten u gospićski zatvor, gde je u noći između 1. i 2. jula prebijen. Posle toga, odveden je na Velebit, na mučeničko Jadovno, gde je ubijen i bačen u jamu.

42. jerej Mile C. Peurača, paroh u Gornjem Budačkom kod Vojnića

Rođen je 22. juna 1907. godine u Gornjem Budačkom. Bogosloviju je završio 1931. godine u Sarajevu. Rukopoložen je 14. avgusta 1932. godine i postavljen je za paroha u Skradu. Posle toga, služio je na parohijama u Perjasici i Gornjem Budačkom.

Uhapšen je 14. jula 1941. godine i sproveden je u Vojnić, gde je neko vreme držan u kućnom pritvoru kod svog tasta Đoke Božidara. U to vreme, po Vojniću su vršena masovna hapšenja Srba.

Otac Mile je 29. jula 1941. godine odveden u ustaški zatvor. Tu su svi pohapšeni povezani žicom, potrpani u kamione i odvedeni u pravcu sela Krnjaka i streljani kod Božića Jarka, u šumi pokraj puta, koji spaja Karlovac i Plitvička Jezera.

43. protojerej Nikola Radmanović, paroh i arhijerejski namesnik u Slušnici kod Slunja

Rođen je u svešteničkoj porodici 1869. godine u Sadilovcu, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju i učiteljsku školu je završio u Karlovcu, a bogosloviju 1895. godine u Zadru. Rukopoložen je 1896. godine i postavljen je za pomoćnika paroha u Plaškom. Godine 1900. premešten je na slušničku parohiju. Odlikovan je Ordenom Svetoga Save.

Prota Nikola je odmah po proglašenju NDH mogao otići u Srbiju, ali nije želeo da napusti svoj narod i Bogom mu poverene parohijane.

U Slušnicu su 2. avgusta 1941. godine došli predstojnik i komandir stanice sa ustašama iz Slunja. Odmah su zapečatili parohijski stan i crkvu, a protu su, sa njegovom suprugom Katarinom i ćerkom Ljubicom, odveli u Slunj i zatvorili u prostorije građanske škole, gde se u to vreme nalazilo još oko 700 zatočenih Srba toga kraja.

Pobili su ih, posle velikog mučenja, noću 2. avgusta 1941. godine. Svi su zakopani u zajedničku grobnicu, koja se nalazi s desne strane Korane na mestu zvanom Rastoke.

Posle toga, opljačkali su crkvu i parohijski dom, a onda ih do temelja srušili.

44. jerej Uroš S. Rajčević, paroh u Mogoriću kod Gospića

Rođen je 6. marta 1913. godine u Malom Halanu kod Gračaca. Bogosloviju je završio 1935. godine na Cetinju. Rukopoložen je 31. januara 1937. godine u Šibeniku i postavljen je za paroha u Mogoriću, gde je ostao do svoje mučeničke smrti.

Uhapšen je od ustaša 16. juna 1941. godine u Mogoriću i sproveden je u kazneni zavod u Gospiću. Tamo je mnogo mučen. Iz Gospića je na Vidovdan 1941. godine odveden na Velebit. Ubijen je nad Jadovnom sa sveštenikom Milanom Diklićem iz Kosinja.

45. protojerej Petar Rašeta, paroh u Buniću kod Korenice

Rođen je 24. marta 1887. godine u Donjem Lapcu od oca Jovana, sveštenika, i majke Sofije. Gimnaziju i bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima (1898-1902). Rukopoložen je 1903. godine u Plaškom i postavljen je za činovnika Crkvenog suda. Godine 1905. prelazi za paroha u Krbavici, a odatle, nešto kasnije, prelazi u Bunić.

Uhapšen je 26. maja 1941. godine. Odmah je sproveden u Gospić, a odatle u Jadovno, gde je ubijen sa sveštenikom Vujadinom Panjkovićem.

46. protojerej Milan Rajčević, crkveno-sudski tužilac iz Plaškog

Rođen je 3. decembra 1886. godine u Divoselu (Lika). Gimnaziju i bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima (1910. godine). Služio je na parohijama u Osredcima, Širokoj Kuli, Zrmanji i Plaškom.

Uhapšen je krajem maja 1941. godine u Plaškom. Odatle je sproveden u ogulinski zatvor "Kula", gde je proveo neko vreme. Nešto kasnije, prebačen je u logor "Danica" kod Koprivnice.

Iako je bio krupan i snažan čovek, u zatvor je stigao kao senka. Bio je ošišan, obrijan i telesno unakažen. Jedva mu se mogao čuti glas. U logoru je stalno ponavljao: "Nas više nema".

Otpremljen je za Gospić 30. juna 1941. godine i tamo se zadržao samo jednu noć. Otpremljen je na Velebit i ubijen nad jamom Jadovno.

Njegova ćerka Dušanka je pošla da ga traži, ali se ni ona nije živa vratila.

47. jerej Vukolaj D. Skendžić, paroh u Brinju kod Otočca

Rođen je 10. marta 1904. godine u Ponoru kod Otočca. Bogosloviju je završio 1926. godine u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 22. maja 1927. godine i postavljen je za paroha u Rujevcu kod Dvora na Uni. Nešto kasnije, premešten je u Brinje, gde ga je i rat zatekao.

Uhapšen je 22. juna 1941. godine oko tri sata ujutru. Tada je pet naoružanih ustaša upalo u njegov stan. Odveli su ga u brinjski zatvor, gde su ga držali tri dana. Posle toga o njemu se ništa nije znalo.

Po završetku rata, ustaški zločinac Stipe Javor je na suđenju priznao da je 25. juna 1941. godine ubio sveštenika Vukolaja Skendžića u šumi zvanoj "Škamrica" nedaleko od Brinja i da ga je potom bacio u provaliju.

48. jerej Dmitar B. Skorupan, paroh iz Cvijanović Brda kod Slunja

Rođen je 28. jula 1911. godine u Laptu kod Plaškog. Bogosloviju je završio 1931. godine u Bitolju. Rukopoložen je 24. jula 1932. godine i postavljen je za paroha u Cvijanović Brdu, gde ga je i rat zatekao.

Ustaše su noću, 6. maja 1941. godine, došli u Veljun i Cvijanović Brdo (to je bila ustaška grupa iz Slunja - nap. V. Dž.) i, uz pomoć domaćih ustaša iz Hrvatskog Blepara, uhapsili su oca Dmitra i skoro sve pravoslavne Srbe toga kraja (koji se nisu sklonili).

Sutradan, 7. maja, otac Dmitar je sa protom Dobrosavljevićem i celom grupom Srba odveden u pravcu Hrvatskog Blagaja. Tamo su, u neposrednoj blizini škole, svi pobijeni.

49. jerej Radivoj I. Stanisavljević, paroh iz Korenice

Rođen je 20. februara 1891. godine u Gračacu. Bogosloviju je završio 1915. godine u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 3. avgusta 1916. godine. Služio je na parohijama u Raduču, Krbavici, a potom u Korenici.

Ustaše su 1. jula 1941. godine pohapsili sve viđenije Srbe koreničkog kraja. Među njima je bio i otac Radivoj. Njega su najpre držali u zatvoru ustaškog logora u Korenici, gde su ga mučili na sve moguće načine.

Prema nekim svedočanstvima, otac Radivoj je ubijen u Korenici ili u njenoj okolini, a prema drugim, odveden je u Bihać i ubijen je na Prijeboju, između Korenice i Ličkog Petovog Sela.

50. jerej Jaša Stepanov, paroh u Plaškom

Rođen je 1910. godine u Turiji (Bačka). Nižu gimnaziju je završio u Starom Bečeju, a bogosloviju 1934. godine u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 1935. godine i postavljen je za paroha treće plaščanske parohije, gde ga je i rat zatekao.

Otac Jaša Stepanov je, posle kraćeg vremena provedenog u kućnom pritvoru, uhapšen 10. juna 1941. godine. Ustaše su njega i protu Rajčevića otpremili u ogulinski zatvor "Kula". Odatle je, sa ostalim sveštenicima, prebačen u zloglasni koprivnički logor "Danica". Iz koprivničke "Danice" je 30. juna 1941. godine prebačen u logor u Gospiću.

Ubijen je na Velebitu i bačen je u jamu Jadovno.

51. protojerej Matija Stijačić, paroh u Smiljanu kod Gospića

Rođen je 1883. godine u Klobucima kod Trebinja. Po završenoj bogosloviji i rukopoloženju, služio je na parohijama u Americi. U Americi je sastavio "Zbornik molitava i crkvenih pesama sa odgovoranjem na liturgiji".

U Otadžbinu se vratio 1935. godine i postavljen je za paroha u Smiljanu (rodnom mestu našeg naučnika Nikole Tesle), gde je služio do svoje mučeničke smrti.

Uhapšen je 12. aprila 1941. godine u Smiljanu i odveden je u gospićski zatvor. Ustaške vlasti su zvanično obavestile Crkveni sud u Plaškom da su prota Matija Stijačić i sveštenik Dimitrije Jerković uhapšeni.

U Gospiću su zlostavljani tako da su viđeni da se jedva kreću od pretrpljenih batina. Prema nekim podacima, prota Matija je od batina umro u zatvoru, a prema drugim - otpremljen je na Velebit i tamo je ubijen.

52. jerej Đuro Stojanov, veroučitelj u Plaškom

Rođen je 1919. godine u Škarama kod Otočca. Nižu gimnaziju je završio u Otočcu, a bogosloviju 1939. godine na Cetinju. Posle rukopoloženja postavljen je za veroučitelja u građanskoj školi u Plaškom.

Uhapšen je 17. jula 1941. godine zajedno sa episkopom Savom Trlajićem. Zatvoreni su u štalu ustaše Josipa Tomljenovića. Tu je strahovito mučen, a onda je prebačen u kazneni zavod u Gospiću.

Ubijen je krajem jula 1941. godine na Velebitu i bačen u jamu Jadovno.

53. iguman Metodije Subotin, paroh vrbovski i sabrat manastira Gomirja

Rođen je 21. marta 1879. godine u Bačkom Gradištu. Zamonašen je 28. septembra 1903. godine u manastiru Beočinu. Bio je iguman manastira Privina Glava (Srem), a nešto kasnije je prešao u manastir Gomirje, gde je opsluživao vrbovsku parohiju.

Uhapšen je početkom juna 1941. godine (na drugi dan Duhova) i zatvoren je u ogulinski zatvor "Kula". Odatle je, 17. juna 1941. godine, upućen u Koprivnicu.

Po dolasku u Koprivnicu, ustaše su ceo vod zatvorenih Srba naterali da trči kroz grad. Iguman, kao star čovek, nije mogao da trči te ga je jedan ustaša udario kundakom po glavi tako da se onesvestio i pao.

Iz Koprivnice je 30. juna 1941. godine prebačen u Gospić, a odatle je otpremljen na Velebit. Ubijen je na Velebitu i bačen je u jamu Jadovno.

54. jerej Stevan Đ. Ćurčić, paroh ogulinski

Rođen je 1. decembra 1905. godine u Podrumu kod Otočca. Bogosloviju je završio 1926. godine u Sarajevu. Rukopoložen je 19. marta 1927. godine i postavljen je za paroha u Boviću kod Vrgin Mosta, odakle je 1938. godine premešten u Ogulin.

Uhapšen je odmah po kapitulaciji Kraljevine Jugoslavije i zatvoren je u ogulinsku "Kulu". Odatle je sproveden u Karlovac, pa u Vrgin Most, gde je strašno mučen. Iz Vrgin Mosta je otpremljen u Glinu. I tamo je, takođe, mučen. Iz Gline je odveden u Zagreb, a iz Zagreba, 6. juna 1941. godine, u zloglasnu "Danicu" kod Koprivnice.

U "Danicu" je stigao sav izobličen i deformisan. Jedno oko mu je bilo u krvi, skoro izbijeno. Jedva se, po pričanju preživelih, držao na nogama. Po dolasku u logor ustaše su ga naizmenično tukli.

Iz Koprivnice je 30. juna otpremljen u Gospić, a odatle na Velebit, gde je ubijen i bačen u jamu Jadovno.

55. protojerej Stevan Ćirić, paroh iz Ogulina

Do biografskih podataka sveštenika Stevana Ćirića nismo uspeli da dođemo.

U spisku srpskih sveštenika, koji je u knjizi "Ustaše i pravoslavlje" objavio istoričar Veljko Đurić, pod rednim brojem 183 (str. 116) navodi se njegovo ime i podatak da je ubijen od ustaša 1941. godine.

56. protojerej Andrija Cvjetićanin, paroh u Tomin Gaju kod Gračaca

Rođen je 1863. godine u Visuću kod Udbine. Bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima, a rukopoložen je 1891. godine u Plaškom. Služio je u Metku, Raduču, Doljanima, Osredcima i Tomin Gaju.

Prota Andrija se u prvim danima postojanja NDH sa narodom prebacio u Gubavčevo Polje. Iako star i bolestan, trpeo je sa svojim parohijanima nesreću, koja je pogodila njegov narod.

Prota Andrija Cvjetićanin je umro 1943. godine. Sahranjen je na seoskom groblju.

57. jerej Jovan J. Čakširaš, paroh u Toboliću kod Slunja

Rođen je 24. marta 1909. godine u Crkvenom Boku kod Kostajnice. Bogosloviju je završio 1934. godine u Prizrenu. Rukopoložen je 3. jula 1938. godine i postavljen je za paroha u Toboliću.

Uhapšen je u aprilu 1941. godine sa svim sveštenicima iz Slunja i okoline. U zatvoru je pretučen, pa pušten. Posle nekoliko dana, ponovo je uhapšen i držan je u zatvoru petnaest dana, pa je zbog bolesti i izmučenosti pušten.

Proteran je za Beograd, gde je umro 19. juna 1941. godine od posledica zlostavljanja i bolesti.

58. jerej Dušan Šušnjar, paroh iz Dunjaka kod Vojnića

Rođen je 20. februara 1910. godine u Janja Gori kod Plaškog. Bogosloviju je završio 1931. godine u Bitolju. Posle rukopoloženja postavljen je za paroha u Dunjaku.

Uhapšen je 14. jula 1941. godine i otpremljen je u Vojnić, gde je stavljen u kućni pritvor. Ustaše su ga 29. jula odveli u zatvor sa još 500 Srba toga kraja. Svi su vezani žicom, stavljeni u kamione i odvezeni prema Krnjaku. Pobijeni su i bačeni u jamu kod Božića jarka.

59. protojerej Đuro Kosanović, paroh u Plaškom

Do biografskih podataka protojereja Đura Kosanovića nismo uspeli da dođemo.

U "Spisku sveštenika Eparhije gornjokarlovačke izginulih tečajem rata", koji je overio protojerej-stavrofor Isa J. Pejnović, a koji je objavljen u knjizi "Od Kosova do Jadovna" episkopa Dr Atanasija Jevtića, pod rednim brojem 35 stoji ime prote Đure Kosanovića i podatak da je ubijen u februaru 1942. godine u Plaškom.

60. jerej Stanislav Nasadil, paroh u Ličkoj Jasenici

Rođen je 1904. godine u Čehoslovačkoj. Bogosloviju je završio 1928. godine u Bitolju. Služio je kao ličko-jasenički paroh.

Uhapšen je 17. juna 1941. godine u Plaškom. Ustaše su ga zatvorili u štalu ustaškog zlikovca Josipa Tomljenovića. Sa njim je bio i episkop Sava Trlajić. Odatle je 20. juna upućen u Gospić, gde je nekoliko dana kasnije ubijen.

61. jerej Neđeljko Radaković, paroh osrečki

Do biografskih podataka sveštenika Neđeljka Radakovića nismo uspeli da dođemo.

U pomenutom spisku prote Ise J. Pejnovića po rednim brojem 53 navodi se njegovo ime i podatak da je ubijen od ustaša u februaru 1942. godine u Srednjoj Gori. Do detaljnijih podataka o njegovoj mučeničkoj smrti nismo uspeli da dođemo.

62. veroučitelj Rade Stanisavljević iz Karlovca

Do biografskih podataka veroučitelja Rada Stanisavljevića iz Karlovca nismo uspeli da dođemo.

U pomenutom spisku prote Ise J. Pejnovića pod rednim brojem 61 pominje se njegovo ime i podatak da je ubijen u leto 1941. godine u okolini Karlovca. Do detaljnijih podataka o njegovoj smrti nismo uspeli da dođemo.

63. protojerej Boris Muljev, paroh u Skradu

Rođen je 1876. godine u Rusiji. U Rusiji je završio Duhovnu akademiju. U Kraljevinu Jugoslaviju je došao kao izbeglica posle krvave Oktobarske revolucije. Služio je na parohijama u Komogovini, Borojevićima, Štikadi i Skradu.

Ubijen je od ustaša u avgustu 1941. godine kod Slunja. Do detaljnijih podataka o njegovoj mučeničkoj smrti nismo uspeli da dođemo.

64. protojerej Mihailo S. Gutovski, paroh u Trebinji

Rođen je 8. novembra 1881. godine u Novom Aleksinku, Vojinska oblast, u Rusiji. Plevansku duhovnu školu je završio 1897. godine, a 1903. godine diplomirao je na volinskoj Duhovnoj akademiji. U Kraljevinu Jugoslaviju došao je kao izbeglica posle krvave Oktobarske revolucije. Služio je na parohijama u Sjeničaku i Trebinji kod Vojnića.

Ustaše su ga uhapsili na Badnji dan 1942. godine u Trebinji. Zatvorili su ga u podrum jedne privatne kuće u blizini železničke stanice, gde je mnogo mučen. Ubijen je na Božić 1942. godine. Njegovo mrtvo telo ostavljeno je u podrumu. Ustaše su, kada mu se telo gotovo raspalo, naredili meštanima da ga iznesu i u dvorištu zakopaju.