            
|
Sveštenomučenik Sava
(Trlajić),
episkop gornjokarlovački
Episkop gornjokarlovački Sava Trlajić je rođen 6. jula 1884. godine u
Molu od oca Stefana i majke Jelisavete. Na krštenju je dobio ime Svetozar.
Osnovnu školu je završio u Molu, a veliku klasičnu gimnaziju i bogosloviju
u Sremskim Karlovcima. Pravni fakultet je završio u Beogradu, a pravosudni
ispit je na položio na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Đakonski čin je primio
na Bogojavljenje 1909. godine, a sveštenički na Svetoga Savu iste godine.
Od 1909. do 1927. godine obavljao je dužnost parohijskog sveštenika u
Bašaidu. Početkom 1927. godine izabran je za referenta, a nešto kasnije i
za sekretara Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC .
Monaški čin je primio 1929. godine kao udov sveštenik. Zamonašen je u
manastiru Krušedolu, proizveden u čin arhimandrita i postavljen za
starešinu manastira. Na položaju nastojatelja manastira Krušedola ostao je
do izbora za vikarnog episkopa sremskog. Hirotonisan je 30. septembra
1934. godine u Sremskim Karlovcima od strane patrijarha srpskog Varnave.
Episkop Sava je kao vikarni episkop sremski do novembra 1936. godine vršio
dužnost predsednika Eparhijskog upravnog odbora Arhiepiskopije
beogradsko-karlovačke. Od novembra 1936. godine do početka 1937. godine
vršio je dužnost predsednika Crkvenog suda Arhiepiskopije
beogradsko-karlovačke. Na tom položaju ga je zatekao izbor za episkopa
gornjokarlovačkog sa sedištem u Plaškom. Ustoličen je 4. septembra 1938.
godine u Plaškom.
Episkop Sava je bio veliki revnitelj na njivi Gospodnjoj. Između ostalog,
imao je veliku ulogu u rušenju Konkordata između dva svetska rata.
Drugi svetski rat ga je zatekao u njegovoj rezidenciji u Plaškom. Dana
21. maja 1941. godine u Plaški je došlo oko 100 ustaša radi preuzimanja
vlasti od strane Italijana. Episkopa Savu su odmah po preuzimanju vlasti
proglasili za taoca "nove katoličke države Hrvatske". Ista sudbina je
zadesila i sledeće sveštenike: protojereja Isa J. Pejnovića, arhijerejskog
zamenika, protojereja Milana Dokmanovića, paroha plaščanskog, protojereja
Milana Rajčevića, crkvenog tužioca, jereja Petra Vučinića, člana Crkvenog
suda, jereja Bogoljuba Gakovića, sekretara Crkvenog suda, jereja Milana
Đukića, sekretara Eparhijskog upravnog odbora, jereja Jašu Stepanova,
paroha plaščanskog, jereja Đorđa Stojanovića, veroučitelja, i jereja
Stanislava Nasadila, paroha u Ličkim Jasenicama.
Dana 23. maja 1941 godine ustaše su došli u vladičanski dvor, iselili
episkopa Savu, a sav nameštaj iz dvora natovarili na kamione i odvezli u
Ogulin. Dana 8. juna u vladičanski dvor je sa grupom ustaša došao ustaški
logornik i veliki zločinac Josip Tomljenović. Odmah je naredio da se
ustaškom odredu, koji je došao sa njim, predaju eparhijski novac i hartije
od vrednosti. Episkopu Savi je naredio da se odmah udalji iz kancelarije
jer "njegovo prisustvo nije ni poželjno ni potrebno".
Ustaša Josip Tomljenović je naredio episkopu Savi da odmah napusti Plaški
i ode za Srbiju. Episkop Sava je to odbio da učini i tom prilikom mu je
naglasio da je on legalni episkop gornjokarlovački i da ne može napustiti
svoju eparhiju, a da oni sa njim mogu raditi šta im je volja.
Episkop Sava je uhapšen 17. juna 1941. godine. Sa njim je uhapšeno i
trinaest viđenijih Srba iz Plaškog. Uhapšeni su i sveštenici Bogoljub
Gaković, Đuro Stojanović i Stanislav Nasadil. Ustaše su ih odveli i
zatvorili u štalu Josipa Tomljenovića, koju su čuvali naoružani ustaški
vojnici. Svi zatvorenici su, a posebno episkop Sava, svakodnevno bili
strahovito mučeni i zlostavljani.
U štali Josipa Tomljenovića ostali su nešto više od mesec dana. Dana 19.
jula 1941. godine ustaše su povezali sve zatvorenike, svrstali ih po
dvojicu u red, odveli na železničku stanicu u Plaškom kako bi ih vozom
otpremili za Gospić. Na železničkoj stanici u Plaškom proveli su vreme od
10 časova uveče do 5 časova ujutru. Najteže je bilo episkopu Savi kome,
iako je bio vezan u lance, nisu dozvolili ni da sedne i da se odmori.
Episkop Sava i grupa Plaščanskih Novomučenika stigli su u Gospić 20. jula
1941. godine. Sa železničke stanice u Gospiću odvedeni su u gospićski
zatvor, gde su strahovito mučeni i ponižavani.
Episkop zahumsko-hercegovački dr Atanasije Jevtić u svojoj knjizi "Srpska
Crkva u Drugom svetskom ratu" navodi podatak da je episkop Sava 8. avgusta
1941. godine viđen u dvorištu kaznenog zavoda u Gospiću. Bio je vezan i
postavljen na kišu. Episkop Sava je i tu torturu stoički i mirno podneo.
Polovinom avgusta 1941. godine iz gospićskog zavoda izvedeno je oko dve
hiljade Srba, vezanih žicom po dvojica, i odvedeni su putem prema
Velebitu. U toj grupi je bio i episkop Sava Trlajić. Pretpostavlja se da
je episkop Sava ubijen na Velebitu jer je, kako navodi episkop Atanasije,
prema svedočenju nekih italijanskih novinara na Velebitu u avgustu 1941.
godine ubijeno oko 8000 Srba. Drugih podataka o mučeničkoj končini
episkopa gornjokarlovačkog Save Trlajića nema.
Sveti Arhijerejski Sinod SPC je u toku rata više puta intervenisao za
mitropolita Petra i episkopa Savu, ali bez uspeha(O tome videti u knjizi
episkopa Atanasija "Srpska Crkva u Drugom svetskom ratu").
Sveštenik Jovan Silaški je u jednom broju "Banatskog vesnika", časopisa
Banatske eparhije, pod naslovom "Glavu dajem, al' svoj narod ne ostavljam"
objavio svoje sećanje na episkopa Savu Trlajića i jedno svedočanstvo o
njegovom stradanju. U narednim redovima prenosimo deo toga svedočenja.
"... Godine 1941. u Gornjokarlovačkoj eparhiji zavladala je užasna ustaška
strahovlada. Sveštenicima i episkopu rečeno je da više nisu poželjni i da
moraju napustiti svoje vernike i svoj narod. Nadbiskup Alojzije Stepinac
otvoreno je rekao vladici da mora da napusti "hrvatski" Karlovac, inače će
biti likvidiran. Na to mu je vladika odgovorio:
"Glavu dajem, al' svoj narod ne ostavljam!"
Da se nadbiskup nije šalio videlo se odmah. Vladika Sava je uhapšen i
strahovito mučen. Za vreme njegovog mučenja u Plaškom, ustaše su pevali:
"Svi koji ste u Hristu rođeni - u Hrista ste se obukli".
Kada su vladiku posle mučenja poveli na stratište, njegova majka je
stajala pored crkve i čekala da ga provedu. Htela je, još jedanput, da
vidi sina i da se sa njime pozdravi. Mučitelji joj to, međutim, nisu
dozvolili. Vladika je, ipak, vezanim rukama blagoslovio majku i otišao u
smrt.
Nekoliko godina kasnije, u bašaidsku crkvu, u kojoj je vladika Sava
službovao kao mesni paroh, svratio je nepoznat čovek. Sreo je tadašnjeg
upravnika pošte Savu Saravolca. Sava je, inače, bio dugogodišnji pojac u
bašaidskoj crkvi i to je sa ponosom isticao.
"Da li ste poznavali vladiku Savu Trlajića?" - upitao je nepoznati
Saravolca. "Čuo sam da je bio sveštenik u Bašaidu".
"Kako da ne! Vladika me je školovao. Njemu sam zahvalan za sve što sam u
životu postigao".
Zatim je upitao nepoznatog: "Otkud poznajete vladiku?"
"Bio sam neposredan svedok njegovog stradanja" - odgovorio je neznanac.
"Ustaški mučitelji doveli su vladiku na jednu poljanu i nastavili mučenje.
Živom su mu kožu odrali i posuli solju. Zatim su ga zakopali u zemlju.
Samo mu je glava virila. Potom su dovukli gvozdenu drljaču i vukli je
preko njegove glave, sve dok nije dušu predao Gospodu. Dalje ne znam. Biće
da su ga ustaše bacili u jednu od mnogobrojnih jama u tom kraju, srpskih
grobnica. Ni smrt ga, dakle, nije odvojila od naroda".
Nepoznati se okrenuo i otišao, a Sava je ostao skamenjen, ne uspevši da
ga upita za ime...."
|
|
 |
