Драган Чубрић – Момчило Крковић

СТРАДАЊЕ СРБА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ У ГЛИНИ

И РУШЕЊЕ СПОМЕНИКА

 

Треће допуњено издање

Београд 2005

 

 С А Д Р Ж А Ј

  Мр Душанка Лукић

•ПРЕДГОВОР

 

  Мр. Драган Чубрић

•ПОЧИЊЕНИ УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ ОСТАЛИ

СУ БЕЗ КАЗНЕ, ПОКАЈАЊА И ОБЕЛЕЖЈА

 

•МАЈСКА ЛИКВИДАЦИЈА ГЛИНСКИХ СРБА

11-13 МАЈА 1941. ГОДИНЕ

 

•МАСАКРИРАЊЕ СРПСКИХ ЦИВИЛА НА

БАНСКОМ ГРАБОВЦУ У ЈУЛУ 1941. ГОДИНЕ

 

•УСТАШКИ ЗЛОЧИН НАД СРБИМА У ГЛИНСКОЈ

ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ БИО ЈЕ

ИСПЛАНИРАН ЗА ИЛИНДАНСКИ ПРАЗНИК

 

•ИНТЕГРАЛНИ ТЕКСТ ИЗЈАВЕ ЉУБАНА ЈЕДНАКА

СА СВЕДОЧЕЊА ПРЕД ЗАГРЕБАЧКИМ СУДОМ

 

•ФРАГМЕНТИ ИЗЈАВЕ ХИЛМИЈЕ БЕРБЕРОВИЋА,

КОЉАЧА СРБА У ГЛИНСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

 

•ИЗ РЕЗОЛУЦИЈЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ 1993. ГОДИНЕ

 

•ЗАКЉУЧАК

 

  Др Динко Давидов

•ИКОНОСТАС АКАДЕМСКОГ СЛИКАРА  

ПАВЛА СИМИЋА (1818-1876) УНИШТЕН У ГЛИНСКОЈ ЦРКВИ

 

  Мр Момчило Крковић

•ИЗМЕЂУ ДВА ЗЛОЧИНА

Мр Душанка Лукић

ПРЕДГОВОР

Ова монографија је сведочанство, опомена и позив на памћење бруталног покоља Срба у глинској православној цркви од стране хрватских усташа за време Другог светског рата, и уништавања око 4.000 споменика борцима НОР-а и цивилним жртвама на просторима Хрватске у времену од 1991-1995. године.

Један од приређивача Драган Чубрић, свој мотив да прикупи грађу и опише своје виђење покоља глинских Срба у Прекопи, Горњем Таборишту, Банском Грабовцу и у православној Богородичиној цркви у Глини, истиче ставом - „Наши поклани мученици обавезују нас да о њиховој трагедији говоримо, да је описујемо, да је не заборавимо и да је обележавамо као визуелну опомену, како се не би поновило сутра оно што је било јуче."

Порука у овој монографији је утолико значајнија што је следом догађаја, који су се нажалост поновили крајем двадесетог века, 1991-1995. године, када је опет голоруки српски народ био принуђен да у дугим колонама бежи пред острашћеним бојовницима хрватских зенги, као и пола века раније пред озлоглашеним Павелићевим усташама.

Српски народ је, да би тада опстао у НД Хрватској подигао све оружане устанке на „њеним" просторима 1941. године, против фашизма и крвавог усташког терора. Срби су својим масовним учешћем у четворогодишњем рату, помагали хрватским антифашистима да им се придружују у НОБ-у, нарочито после капитулације Италије 1943. године. Водећа улога српског народа у антифашистичкој борби је најповољније одредила будући статус послератне државе Хрватске. Ту историјску чињеницу званично је признала и Народна влада Хрватске у четвртом ставу посебне Декларације 22. априла 1945. године у Сплиту.

Нажалост, новим хрватским Уставом из 1990. године, безобзирно су погажене гарантоване ЗАВНОХ-овске и Владине Декларације о равноправности хрватског и српског народа и спроведене драстичне мере етничког чишћења Срба из Хрватске...

Просечан грађанин бивше Југославије знао је да је у православној цркви у Глини извршен усташки покољ Срба са Кордуна и Баније, и да је из те богомоље-кланице истекао поток људске крви, и да је тада успео да преживи само Љубо Једнак. За чуђење је, да је та глинска Голгота остала без обележја! И докле год тако буде, то окрвављено место остаће као мрља у историји Хрватске.

Нема ни остатака православне цркве на месту где је она постојала, ни њеног чувеног иконостаса, о чијој непроцењивој ликовној вредности и духовном садржају сазнајемо из прилога господина др Динка Давидова. За време хрватске „Олује" 1995. године, уништено је у Глини и Спомен-обележје са исклесаним Крковићевим „Нарикачама" и њиховим бронзаним пекторалима, на којима су била исписана имена покланих људи у православној Богородичиној цркви.

Због тога побуда господина Чубрића, да своје писано сведочанство о нељудским усташким поступцима према српском народу у Независној Држави Хрватској, остане - ad perpetuam memoriam - као дуготрајни подсетник Србима из тих крајева, на период њиховог тоталног истребљивања, заслужује поштовање, иако у ову кратку монографију нису уврштени многобројни видови терора Павелићевих усташа и на другим, изостављеним и непоменутим местима на Банији и Кордуну.

Мр. Драган Чубрић

ПОЧИЊЕНИ УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ

ОСТАЛИ СУ БЕЗ КАЗНЕ, ПОКАЈАЊА И ОБЕЛЕЖЈА

Још у току краткотрајног рата војске Краљевине Југославије против Сила осовине, проглашена је у Загребу Независна Држава Хрватска 10. априла 1941. године. Истог дана у хрватску метрополу умарширале су елитне немачке трупе, а грађани су им приредили величанствен дочек и одушевљено их поздрављали као ослободиоце.

Седмог дана након проглашења државне самосвојности, поглавник др. Анте Павелић, са својим високодужносницима М. Будаком, А. Артуковићем и М. Пуком, доноси „Законску одредбу за обрану народа и државе", којом се одобравала усташама ликвидација Срба, Јевреја, Цигана и непоћудних Хрвата, иако су они били лојални поданици државе Хрватске.

Поред бројних специјалних судова који су основани за застрашивање народа, према Србима је додатно примењивана и „Законска одредба о прелазу с једне вјере на другу''. Те одредбе подржао је и Папа Пије XII - уз препоруку бискупској конференцији на Каптолу, да реч ПРАВОСЛАВЉЕ треба заменити са ШИЗМАТИЦИ, јер (graeca fides - nulla fides), грчка вјера није вјера! Дакле сходно таквим ''препорукама" Свете столице; православци се могу покатоличавати!

Не може се говорити о извршеним злочинима у НД Хрватској а да се мимоиђе државна званична политика која је те злочине производила, а она је била расистичка и усмерена на уништење „неаријеваца". Геноцидна политика према српском народу у НДХ била је, несумњиво, изграђена на темељу расистичког етноцентризма "оца домовине" Анте Старчевића још из друге половине XIX века, која се надовезала на идеју „великохрватства" Павла Ритера Витезовића - а она траје до данас! Павелић је и од екстремних франковаца преузео, доградио и примењивао методе насиља, терора и нетолеранције према хрватско-српском заједништву - што се најречитије показало у Другом светском рату.

„Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате", тако је др. Миле Будак, министар вера, слао претеће поруке Србима.

„Ово има бити земља Хрвата и никог другог, и нема те методе коју нећемо као усташе употријебити, да учинимо ову земљу хрватском и да је очистимо од Срба. Ми то не тајимо, то је политика ове државе, и то кад извршимо, извршит ћемо оно што пише у УСТАШКИМ НАЧЕЛИМА." (Др Милован Жанић, председник законодавног одбора НДХ.)

„Код нас нема милости. Ми знамо да велика Хрватска може опстати само ако до коријена, још у кољевци, истријебимо све оно што је Српско." (Андрија Артуковић)

Највећи усташки идеолог др. Младен Лорковић, подсећао је пучанство преко Радио-Загреба да наставе уништавање Срба и изван граница НД Хрватске: „Зато браћо, и дјецу вашу која се роде треба учити да мрзе Србе."

Поглавник НДХ, др. А. Павелић је рекао својим сарадницима: "Добар усташа је онај који може својим ножем да извади мајци дијете из утробе". (Тајм-лајф, букс, 1978-87.)

Из ових пар цитата високих усташких функционера, види се како је било решено „српско питање" у НД Хрваткој.

На тако погубној усташкој стратегији, формирана је нова, Хрватска држава - прва после њене пропасти 1097. године, у којој, након осам и по дугих векова, више није било места за народе друге националности.

Са хапшењем, протеривањем, покрштавањем и убијањем православаца, паљевинама и оснивањем конц-логора почело је етничко чишћење на целој територији НДХ.

Ево како је Шиме Бален прокоментарисао српску трагику у својој књизи „Павелић" - Загреб 1952.

„Павелић је у свој програм ставио нечувен задатак да физички истријеби читав један народ, српски народ, који је сачињавао једну трећину становништва његове НДХ. Масовним покољима српског народа које је проводио Павелић нема примјера у хисторији, осим можда код Атиле, Џингис Кана, или Абдул Хамида."

Независна Држава Хрватска је била једина земља у којој је, од укупног броја њених становника, само у Јасеновцу убијено око 16% поданика српске националности.

МАЈСКА ЛИКВИДАЦИЈА ГЛИНСКИХ СРБА

11-13 МАЈА 1941. ГОДИНЕ

У Павелићевој Независној Држави Хрватској Глина је остала без Срба - а у Туђмановој Републици Хрватској Срби су остали без Глине...

Појединачна масовна хапшења и покољ Срба у Глини, Вељуну и Благају почели су на православни празник Ђурђевдан, и непрекидно су трајали до 13. маја 1941. године. Први човек из Глине који је доживео мученичку смрт био је Адам Ресановић. Невитешки га је убио усташа Јосо Вребац, иначе његов предратни кум. И Рада Ратковића, такође глинског Србина, и уважаваног општинског бележника, убили су његови стари познаници, Шиме Наглић и Никола Липак - "Чукље", усташки драговољци. Ратковићево испресовано тело пронаћено је на јукиначкој утрини под тешким ваљком за култивисање орања са исчупаним брковима и закуцаним иглама "нитњачама" испод ноката на рукама. После његове сахране на глинском гробљу, ти исти зликовци, са још неколико локалних усташа, поубијали су и Ратковићеве синове. Драгана инжењера и Милана студента.

Прве селективне жртве у Глини биле су увод у масовну ликвидацију мушког дела српског становништва изршену од 11. до 13. маја. 1941 године.

Игнац Халуз је, пред комисијом за утврђивање ратних злочина, изјавио да је уочи хапшења Срба у месту Глина било много усташа у гостионици усташе Јуре Муретића. Они су прије јела устали, склопили руке и молили се Богу. Пре хапшења Срба, светло у Глини је било искључено. Глинске и загребачке усташе, уз помоћ једног дела домаћег становништва, похапсили су 433 Србина, од 12 до 60 година, и око 80 омладинаца из поправилишта - дом за преваспитавање. Све похапшене глинске Србе усташе су током ноћи одводили Јукиначком цестом до хрватског села Прекопа, и брутално их убијали поред ископаних јама на пољима испод Хаџера.

Сада је та Јукиначка цеста Глина - Прекопа - Глина посвећена Динку Шакићу, капиталцу међу ратним злочинцима, а требало је да носи трајни назив Српска VIA DOLOROSA! Никола Липак -"Чукље" (Чукље је био без дела леве руке - прим. Д. Ч.) хвалио се да су у Прекопи те свибањске ноћи поубијали око 437 Срба...

Толики број насилно одузетих живота био би превелик чак и за неку светску метрополу - али у сразмери са Глином, малој банијској варошици, та апокалиптична мајска ноћ значила је за домицилне Србе - тотално биолошко истребљење. Истребљење у име УСТАШКИХ НАЧЕПА! Једини глински Србин који се спасао бекством на путу према губилишту у Прекопи био је Никица Самарџија. Он је записнички оставио опширно аутентично сведочанство о трагедији његових саплеменика.

После мајске ликвидације глинских Срба, Павелић је организаторима тог беспримериог злочина, као и убицама који су у њему учествовали, упутио личну поруку: „Ја сам поносан на Глину која је прва нашла пут и схватила како треба прави усташа да се бори за нашу Независну Државу Хрватску..."

Херман Нојбахер, специјални изасланик немачког Министарства ино-послова за Југоисток записао је, да је НДХ земља "најгрознијих масовних убистава у светској историји" -што се иначе, не може демантовати!

Било би људски упитати се, када, и где су ти Поглавникови злоделници научили и усвојили такав крајње неетички занат - а усто "били узорни" КАТОЛИЦИ?

Усташе су, на Ђурђевдан, довели из Вељуна у Хрватски Благај 520 српских сељака и измасакрирали их у Тишковој долини, између 8. и 9. маја 1941. године. „Тукли смо их крамповима и чекићима, а затим бацали у јаме... Мене је запао ред на четвртој партији. Ја сам тада убио осам људи исто тако жељезним батом, ударавши их два до три пута по глави. Тако смо убијали читаву ноћ, све док није свануло... Ујутро смо људе бацали у живи креч, затрпавали јаму, а онда је Мијат изорао долину у којој су били побијени људи и посијао зоб по људима." (Сведочење Јозе Медведа, усташе, пред ОЗНО-м 1946)

•

У јулу 1941. године усташе су поубијале 60 српских сељака из Горњег Таборишта у шуми Кобиљачи, а преостало становништво покрстили. Онај део од 298 покатоличених таборишћанских Срба масакриран је на гробљу Совињак крајем исте године. Бучичко Табориште остало је без Срба, и затим је село касније насељавано хрватским придошлицама...

Године 1991. у Горњем Таборишту на кућном броју 42 пронађен је СРБОСЈЕК код Јосипа Глоца, одборника Хрватске Демократске Заједнице. На кожном држачу тог кољачког ножа и данас се могу видети трагови сасушене људске крви. Питање је остало без одговора - да ли је тај СРБОСЈЕК био 50 година похрањен као сувенир - или је можда, брижљиво чуван за репризу!?

•

У децембру 1941. године усташе Макса Лубурића и Јуце Рукавине, поубијали су преко 1500 људи и деце у Раковом јарку и код Ласиње - севернои делу подручја Вргинмоста.

   

 

 

МАСАКРИРАЊЕ СРПСКИХ ЦИВИЛА

НА БАНСКОМ ГРАБОВЦУ У ЈУЛУ 1941. ГОДИНЕ

„Ми знамо како рана пече,

- и како боли нож...
Истина је наша
крвљу записана"

(епитаф на споменику грабовачким жртвама -Јуре Каштелан)

Крајем јула 1941. године, глинске, петрињске и загребачке усташе, довеле су на Бански Грабовац преко 1200 похапшених српских сељака, од 16 до 60 година старости из срезова: Глина, Петриња и Двор на Уни. Павелићев Покријетни пријеки суд све их је прогласио „кривим" и осудио их на смрт. Усташе су технику егзекуције, над тим несрећницима, примењивали према својим личним склоностима. Крвави пир на Грабовцу успело је да преживи само седам људи.

Ево за ову прилику неколико делова из необјављеног дневника др. Јураја Перина, Хрвата, глинског лекара, који је предао публицисти Ђури Роксандићу 1971. године.

„Када је влак кренуо из Храстовице, усташе су ужурбано легитимирали путнике, а све православце су спроводили у сусједни вагон, из којег је допирала велика галама... Када се влак зауставио на Банском Грабовцу, усташе су из тог вагона на силу изводили ван испребијане људе. Први човјек који је изгуран из вагона био је сав крвав од убода бајонета. Све те људе је поред влака дочекала друга група усташа са упереним пушкама на готовс. Почели су тада нови убоди са бајонетима, уз псовање, јауке, викања и пушкарања... Убили су га. Моја супруга, видевши те призоре, и још једна сапутница добиле су живчани напад... Домобрански поручник који је сједио са нама занијемио је од шока као и ја..."

Др. Перин је своје успутно виђење усташког дивљања саопштио свом куму др. Јурају Ребоку у Глини.

„Прве моје ријечи биле су да му испричам шта сам доживио у влаку од Петриње до Грабовца и осудим поступак усташа са православцима. Др. Ребок је одговорио, требали су се покорити власти или иселити у Србију када је то било одређено. Мјесто тога они су почели бјежати у шуму. Др. Перин му је узвратио: зар нијесу мушки Глињани Срби из чистог мира оне свибањске ноћи одведени из кућа, дигли су их усташе из кревета и поклали. Тко ће после тога вјеровати."

•

На Грабовачкој пољани иза железничке станице, недалеко од Соколског дома, био је стациониран ратни логор за усташке јединице, сабирно место и полигон сурове смрти за похапшене људе.

Према сведочењу ухваћеног усташе Ивана Мушкона из Петриње, пред комисијом за ратне злочине, забележено је:

„Командно језгро казнене експедиције на Грабовцу сачињавали су високи хрватски дужносници: Еуген Кватерник - Дидо, заповедник УНС-е за НДХ, Божидар Церовски заповедник усташког редарства у Загребу, Иван Турки командант усташких постројби са Пријеким судом, Драгутин Импер предстојник Глине, Др. Мирко Јерец велики жупан". Иван Мушкон у својој изјави коју је дао пред комисијом за ратне злочине, именовао је већи број познатих усташа из Глине и Петриње, који су на Грабовачком стратишту, свирепо мучили своје жртве пре убијања.

„Мрцварење приведених Срба није било ни за гледање ни за слушање", изјавило је пред комисијом неколико преживелих сведока тог ужаса: Аниша Штековић, Стеван, Петар и Јанко Јекић, Петар Станковић, Буда Поповић, Јован Орлић и Васиљ Невајда (њихове изјаве делимично су редиговане). Сви људи које су усташе довеле на Грабовац, морали су да седе на земљи окренути према великим гробницама, не слутећи да ће њихову насилну смрт усташе испратити бучно и весело уз музику и народне песме... Између бивака и казнене експедиције и ископаних јама, био је тамбурашки оркестар са женском певачком групом. Пристигли су певајући и у свечаним шокачким ношњама - као да су дошли на смотру народног стваралаштва.

Уз разиграно коло са алкохолисаним џелатима, песме и шенлучења, почела је и ликвидација - на смрт осуђених Срба.

Један коњаник је у галопу дојахао испред усташких шатора с повијеним телом према коњској гриви, и камом у испруженој руци - као да је био под Сигетом! Тај је јуришник скренувши са шљунковите цесте, довукао за собом огуљено тело учитеља Матијевића - са привезаним рукама за теглећи вагијер!

У вештини мучења посебно су се истакле чунтићке и петрињске усташе: Иве Шарића, Дује Крпана, Иве Сверине, Мате Мрвића... Касапили су на Грабовцу Ђуру Штековића, солунског добровољца. Одсекли су му једну а затим другу руку до лакта, исто тако и обе ноге до колена. Ђуро је неартикулисано запомагао да га убију -али му ту милост нису учинили.

Тако је тај борац са Кајмакчалана из Првог светског рата, окончао свој живот у Другом светском рату умирући као живи „торзо". Павелићеви „месари" уживали су у касапљењу човека пред очима његовог малолетног сина Јанка. Малишан је од тога призора онемео.

Такав садизам је био перверзнији чак и од оног када је Јакуб паша - после Крбавске битке - заробљеном бану Деренчину код сваког оброка стављао на трпезу и одсечену главу његовог сина!

„Двојица усташа су играла по леђима Николе Бороте, железничара, да би му исправили урођену грбу." Само је Никола знао са каквим је боловима умирао. Драгутин Лабош, шеф железничке станице у Петрињи, изјавио је пред комисијом за утврђивање усташких злочина и ово "када сам 26. српња дошао на Грабовац, Турки ми је рекао - одоше и ваши жељезничари, а Бороти смо "исправили грбу" (Иван Турки је био командант усташких постројби и председник Пријеког суда - прим.Д.Ч.)

Стјепан Пјешак је са својим усташама поубијао из пушака у теме све копаче на дну тек довршених предубоких јама. Наредне жртве падале су преко њих под ударцима секира, маљева, ножева... Биле су то омиљене убиствене алатке за мучење и масакрирање Срба на свим стратиштима Павелићеве Независне Државе Хрватске.

Усташки кољачи су на Грабовцу, уз тродневно оргијање, стимулисани алкохолом и музиком, брутално поубијали 1200 недужних српских цивила, а грабовачку пољану натопили са више тона њихове крви. Зликовци су по извршеном задатку егзекутивног штаба, у својој патолошкој мржњи према жртвама, прекрили српске гробове лешевима грабовачких паса...

Дописник америчке ТВ мреже АВС NEWS, Сергеј Бодић упитао је (1991) на конференцији за штампу, тада актуелног министра рата Републике Хрватске, др. Шиму Ђодана - „Да ли сте икада били на Банији, и да ли знате да је Љубан Једнак једини преживели у покољу Срба у глинској цркви 1941. године, поново у сличној и још горој ситуацији. Кућа му је демолирана, а он принуђен као пре пола века да бежи и спасава живот од Хрватске народне гарде?"

„Господине, одговорио је министар рата Ђодан, немојте овдје ширити четничку пропаганду!... Тај господин ког помињете 1941. године имао је а и сада има пројекат да уништи све што је хрватско."

Било би овде излишно коментарисати због чега је недоклани Љубан Једнак, након 50 година, по други пут побегао између каме и јаме, или пак о нивоу интегралне личности Шиме Ђодана, као ресорног министра рата Републике Хрватске!

 

УСТАШКИ ЗЛОЧИН НАД СРБИМА У ГЛИНСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ БИО ЈЕ ИСПЛАНИРАН ЗА ИЛИНДАНСКИ ПРАЗНИК

„Чујте ово старци,

почујте сви жигељи земље!

Је пи овако што икад било у ваше дане,

ил' у дане ваших отаца?

Реците ово својим синовима,

Ваши синови својим синовима,

а њихови синови потоњем кољену."

(Ријеч Јахве 1, 2, 3.)

 

Илинданску песму и молитву заменили су ударци ножева, маљева, крикова страве и ужаса у овом геноцидном злочину, непознатом у историји цивилизације, извршеном на светишту и око њега. Тада је усмрћено 1567 људи са подручја Кордуна и Баније. Усташки „мисионари" хтели су пред иконама, крстом и олтаром затрти живот, културу, дух и веру једног народа.

Главни организатор и инспиратор свих почињених злочина у Глини, Банском Грабовцу, Горњем Таборишту, Шушњару, Великом Грацу, Вељуну, Благају, Ивановић Јарку и шире... био је др. Мирко Пук1), министар правосуђа у НДХ и високи усташки функционери, др. Јурај Ребок, др. Мирко Јерец, др. Јурај Девчић, др. Шиме Цветановић, Ивица Икица, Ивица Шимек, Матија Рожанковић...

„Сви мушкарци старији од 16 до 60 година дужни су се пријавити 28. јула 1941. године у опћину Вргинмост, гдје ће их дочекати римокатолички жупници и превести их у другу вјеру, и тиме сачувати живот. Тко то не учини бит ће лишен живота код своје куће. Исто тако сваки је дужан понијети са собом биљег од 25 куна који ће ставити на покрштеницу."

Тако је гласио усташки позив на „покрст".

Срби којима је био упућен тај злочиначки позив, нису били некрштен народ, ни четници ни партизани, нити су угрожавали стабилност НДХ. Да би људи спасили своје животе и постали легални и заштићени поданици, требало је да се „покрсте". Један део Срба одазвао се на конверзију - док су остали доведени принудно. Нажалост, крајњи исход лажног усташког покрста, за преварене Србе, био је подједнако трагичан.

„На многим мјестима покрштавање Срба било је само излика, да се народ лакше сакупи, похвата и побије, као што се догодило у Глини, гдје су сакупљени народ стјерали у православну цркву и поклали све од реда." (Шиме Бален: „Павелић", Загреб 1952.)

Бројна сведочанства о усташком терорисању Срба у Глини дали су њихови суграђани хрватске националности. То су били часни чланови из породица Бачак, Бакшић, Деспот, Мрган, Опачић, Прпић, Вејин, Турковић, Рукавина, Кухар, Качков... Значајно је и казивање Томе Поропатића (Иванова), Хрвата из Маје поред Глине, о суровости усташе Никола Липака -"Чукље", који се јавно хвалио како је у глинској цркви чекићем дробио "четничке" главе...

Најбитније доказе које имамо о мучењу и методама масовног уморства српских цивила са Кордуна и Баније у Богородичној цркви, добијени су од двојице крунских сведока тог трагичног догађаја. Један од тих сведока био је недоклани Љубан Једнак, који се, можда с Божјом помоћи, извукао из јаме препуне његових мртвих сународника, а онај други, Хилмија Берберовић, кољач, месец дана после „положеног месарског испита" у цркви, ухваћен је у Београду. Изјаве тих сведока, жртве и џелата, аутентичне су и запрепашћујуће. Берберовић је дошао у Београд, не као дезертер из усташке сатније, него као инструиран потенцијални убица немачких војника, јер су главе војника вермахта биле вредноване, у односу према српским главама - један према сто. Након саслушања у Специјалној полицији Хилмија је враћен у НДХ- у нове домољубиве „подвиге"...

    

   

ИНТЕГРАЛНИ ТЕКСТ ИЗЈАВЕ ЉУБАНА ЈЕДНАКА

СА СВЕДОЧЕЊА ПРЕД ЗАГРЕБАЧКИМ СУДОМ

(Шиме Бален "Павелић", Загреб 1952.)

„... Он је метнуо главу на стол, а усташе су му нарезале гркљан. „Пјевај сада". Како је он пјевао, крв му је ударила из гркљана на 2-3 метра далеко. Било је то свакако јако неугодно свима нама гледати. Кад је крв ударила према нама, један ми је рекао: „Тако ће бити и с нама, јаој нама." Нато су усташе повикали - „Удари га ножем, мајку му његову..." И ударили су га 2-3 пута ножем иза врата, а када је пао на под, прискочили су му други, посебно одређени, који су мрвили главе. Прискочише му два усташе и смрвили му сву главу. Затим су га бацили из цркве на један камион.

Тако је то ишло - један камион, па други камион итд. Када су готово све у цркви поклали и када број нас живих спао на нас десетак, ја сам био у једном куту цркве и у једном часу видим како нема никога у цркви. Било нас је свега десетак. Погледам из кута према вратима и видим усташе како износе крваве и закрвављене људе... Крв тече свуда по цркви. Све је било мирно, цијела црква била је освијетљена свијећама. Ја прескочим на срећу - и бацим се међу заклане људе који су лежали на поду. Испружим руке и легнем међу њих, а осталих 5-6 нису се могли никамо сакрити и тих 5-6 су затим заклани.

За неколико часова почели су заклане износити из цркве, један, други, трећи и тако редом. Не знам више колико их је било. Ја сам остао лежати. Већ су дошли и до мене. Иду од једног до другог и туку их ножем. Један стане мени на кичму и туче све око мене ножем, једног за другим, овако... (показује руком). Дође ред на мене, удари ме цокулом у главу и рече: „То је све готово". Кад дође мало даље и види једног живог. „Ето, немојте мене људи, ја сам жив. Немојте мене, ја нисам никоме ништа крив". „Добро", рекоше усташе, „дижи се". Он им рече: „Па немојте мене заклати, ја нисам крив, ево, већ су сви људи овдје поклани. Нема више човјека који није убијен". Ја сам мало окренуо главу, колико сам могао, и видим тог човјека како стоји, а има дуге бркове. Он их је и даље молио, да га не закољу. Усташе га питају кога све има, а он им одговара да има једну сестру од 18 година, а другу од 22 године. „Хоћеш ли мени дати ону сестру од 18 година", а други пита: „Хоћеш ли мени дати ону од 22 године". Када сам ја опет мало дигао главу, видио сам како га један усташа држи за једну руку, а други за другу руку. Један га пали свијећом, и видим -горе му бркови. Онда су почели живоме палити очи. То су биле неиздрживе муке, мислим највеће муке на свијету. Кад су му спалили једно око и почели палити друго, човјек завиче, а један га усташа туче кундаком у кичму. „А јао" викао је човјек. Они су му и даље палили друго око, а затим га оборили на земљу и смрвили му главу. Ударали су га ножем у ребра и свега га изболи. Када су му мрвили главу, дијелови лубање прштили су му на све стране и падали по мени.

Већ је камион по пети пута долазио по ове људе. Усташе су их износили ван из цркве. Мене су примили један за руке, а један за ноге и носили ме ван. Ништа нисам говорио. Мене су бацили на камион, на којему су поклани људи били послагани у три хрпе, сви потрбушке. Када су мене бацили на трећу хрпу, она се нагнула и свалила се. Ја сам ударио главом о даске. Пошто је овај камион био претрпан, бацили су ме на други камион. Један ме примио за ноге и вукао ме ван, тако да сам си сва леђа изгребао, а када ме је извукао, ударио ми главом о камен да ми је лубања напукла. Бацили су ме на други камион гдје је већ било лешина, а затим на мене још бацили 4-5 закланих људи. Један од закланих пао је на мене тако да ми је његов пререзани гркљан дошао управо на уста. Било ми је јако неугодно, јер ме је свега залила његова крв. Крв ми је текла у очи, у уста, и низ цијело тијело. Један усташа каже: „Је ли мртав? - Мртав је", одговори други. Прегледали су цркву, није ли још нетко остао. Нису знали за ону тројицу која су се сакрила у олтару. Како сам касније чуо, ова тројица остала су у цркви два дана, а трећу ноћ попели су се на торањ и тражили од људи воде. Усташе су на њих пуцали и сву тројицу побили.

Након тога кренуо је камион с покланим људима, у којем сам се и ја налазио. Оне који су пратили наш камион, опоменули су : „Пазите добро је ли тко жив остао. Ако је који гдје жив остао, боље да се не враћате у Глину''.

Мислим ја, још сам жив и још има наде да ћу жив остати. Кренуо је камион преко Јукинаца и Прекопе, ја мало надигнем главу видим како сједе два усташе, шуте и ништа не говоре. Знам да је камион закренуо десно према Новом Селу. Ја сам познавао тај терен. Камион је кренуо преко њиве, а када се зауставио, већ су га дочекали усташе „трајбари", који су почели лешине избацивати из камиона. Дотјерали су камион тик уз јаму, да би лакше у њу избацивали људе. Једна је јама већ била препуна. Мене су примили за ноге и за главу и бацили у јаму.

Био сам згурен, четири до пет су ми бацили преко ногу, једна женска је давала знакове живота. Ајме, што све нису од ње радили. Силовали су је над јамом, она јауче и виче. „Одакле си ти?" - упитали су је. Ја сам учитељица из Бовића. Онда су је ударили у главу и она падне у јаму. Када, један каже другоме: „Ајде, каже, да нема златни прстен, то ће се дати продати" И један сиђе, нађе на лијевој руци прстен и рече: „То ће се дати продати." Тамо над јамом стајали су усташе и тукли с чекићем и сјекирама. Дође један камион, па други, па трећи, па четврти. Могло се само чути гдје човјек рида: „Јој, дјецо моја, јој, мајко моја, па ником нисам ништа крив". Напола живога ударали су један до двапута сјекиром или чекићем. Нисам могао видјети колико је јама дугачка, него сам само чуо јаук људи. Када су те истрпали из камиона, долазе нови. Ту су три јаме једна до друге. Једну су натрпали пуну, гдје нисам био. Пода мном је било око 100 људи. Преко мене лежали су четири до пет. Слушам ја: умирило се све, ништа се не чује. Ја мало окренем главу и видим да се нешто миче и чујем гдје један усташа говори: „Слушајте, људи, неће они сви стати ту, треба њих пребацити у другу јаму и требат ћемо их сложити лијепо, да их што више стане". Ту два дођоше па почеше односити. Дође ред и на оне, који су бачени мени преко ногу. Баце једног, другог и трећег, а један који је био на доњем крају, тај се мицао: „Мајку им... ево их живих, пуцај у онај ћошак". Гарили они два до три пута и један мене погоди у ногу. Удари се (свједок показује мјесто изнад кољена, гдје је био рањен), видим ја, иде крв низ ногу. Ја мало покушам могу ли мицати прстима и видим: добро, није пребијена кост.

Када су бацали оне с мене, примили су и мене за руке, да ће ме бацити на други крај. Тада су видјели да имам дебелу личку мајицу. „Овај има добру хаљиницу, ово треба свући с њега". Ухватили су ме за руке и свукли мајицу с мене. Ја сам престао дисати. Окренули су ми лице к земљи и пружили ноге. Али у мени је била нада да ћу одатле жив изићи. Умирим се, а они изишли ван. Нити се што чује, нитко не говори. Ја погледам око себе и видим да се нешто миче. Не знам што је је ли усташа или што. Почела је падати кишица. Видим нетко се шуља, ја боље погледам - иде човјек на ногама и рукама. Згурио сам се, Дође човјек и пита ме: „Јеси ли жив?" Не знам ништа тко је, па се не јављам. Он се опет пружи даље у јами. Када за неколико, опет иде к мени. Иде на рукама и ногама, дође к мени и пита: „Јеси ли жив?" „Јесам". Па што ћемо ми: „Слушај, бјежмо ван". Ја одем у један ћошак, а он у други. Мало се обазрем -тамо има 30 до 40 усташа око једнога и тај им говори. Ја преко те жице, па у кукуруз, да чујем што од тога. Нисам ништа чуо. Онај други није окренуо за мном, окренуо је у друго село. Њега је родбина издала, па су га трећи дан убили усташе. Ја окренуо испод Новог Села и дођем у Мајску Пољану ујаку."

 

 ФРАГМЕНТИ ИЗЈАВЕ ХИЛМИЈЕ БЕРБЕРОВИЋА,

КОЉАЧА СРБА У ГЛИНСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Историјски архив Београда УГБ IV ИВ-146/32)

Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога усташе приклали ножем. За вријеме клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљивали простор. У више махова десило се да је неки Србин налетио на нас песницом, или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен. За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су „Живио Краљ Петар", „Живјела Југославија", „Живјела Краљица Марија", „Живјела Србија", „Доле усташе", „Доле Павелић", итд. Клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до два сата (по поноћи). За све вријеме док је посљедњи Србин био жив, ове су манифестације трајале. Овако клање у цркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крви, да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршило, долазили су камиони и носили лешеве..."

•

Међу познатим глинским усташама били су по злу још познатији Францек Буторац, месар, Јосо Жинић, месар, Павао Калајџић, Антон Горшета, Финанц Живчић, браћа Стипо и Никица Видаковић, браћа Пајо, Стево и Никола Крешталица, Јанко Кихалић, Шиме Наглић! Неке усташе су, још за време мајских злочина у Глини, откривали свој примитивизам и „храброст", брисањем окрвављених ножева - језиком, а у току јулске „Вартоломејске ноћи" у православној цркви, браћа Крешталица и Јанко Кихалић вадили су срца из умирућих жртава и покушали да их испеку у кафани Љерке Зибар - што је она са гнушањем одбила да уради. Усташе Никола Липак Чукљо и Стево Мулац, такође су исказали свој канибалски порив према глинским жртвама. Уступили су своје оранице да се на њима ископају гробнице за поубијане Србе, да би се на њима удвостручили приноси. Том огавном случају намеће се један супротан пример са острва Вида из Првог светског рата. Јанус Јанулис, из села Агиос Матеос, пастир, али литургијски обожен, препоручио је својим синовима да не обрађују оно земљиште које покрива кости српских војника из Дринске дивизије, што су остале изван своје домовине. Та двојица хришћана (Латина и Византинца) јасно су показала диспропорцију моралног односа према култу мртвих и - култу замље! У прилог ове моралне разлике, може да се наведе још једно поређење двојице просвећенијих хришћана - оних са „Парнаса"

После анексије Босне и Херцеговине, Алекса Шантић се с песмом ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ хумано обратио не само Хришћанима - него и муслиманима-Анадолцима, потомцима вишевековних окупатора, да не одлазе са тих простора... док је Миле Будак својим комшијама Србима острашћено клицао с римованом претњом: БЈЕШТЕ ПСИНЕ ПРЕКО ДРИНЕ!

Фра Мирослав Филиповић, сотона у мантији, обећавао је својим усташама индулгенције за злочине над српским народом. „Убијајте, а ја ћу вас разријешити гријехова"! Он је у основној школи у Криваји поклао мале православне ђаке у присуству шокираних муслиманских и католичких малишана и њихове учитељице Маре Шуњик Хрватице, која је од ужасног призора полудела...

Тај морбидни кољач, фра "Сотона", показао је пред својим усташама личним примером како треба убијати немилосрдно - и у екстази, тако што је испио чашу пуну крви из артерија тек закланог човека, и у ритуалном заносу изговорио- "Ала је слатка партизанска крв"! Јасно је стога, што је Павелић преко таквих и сличних "фра Сотона" могао успешно да подстиче и глорификује усташки варваризам у НДХ.

Фра Дионисије Јуричев2) шеф вјерског одјела у влади НД Хрватске, је благосиљао усташе пред полазак на ликвидацију Срба: „Кољите их по црквама да изгубе вјеру у Бога!" И убијали су их по православним црквама у ГЛИНИ, КОЛАРИЋУ, САДИЛОВЦУ, ДОБРОМ СЕЛУ, ЗБОРИШТУ, ВЕЛИКОЈ КЛАДУШИ, ДРАКСЕНИЋУ... и порушили око 700 црквених објеката до краја Другог светског рата. Штедећи муницију, усташе су за брутално убијање својих жртава, радије користиле секире, каме, маљеве, тестере...

Италијански писац C.Malaparte је у свом роману КАРUТТ (Vallecchi Editore S.p. A. Firenze) у својству ратног дописника, описао службени сусрет са поглавником др. Антом Павелићем 1941. године. Малапарте је на поглавниковом писаћем столу видео котарицу од врбовог прућа са очишћеним остригама - тако му се учинило. „То су остриге из Далмације? - упитао сам поглавника. Анте Павелић диже поклопац показујући ми те плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: - То је поклон мојих вјерних усташа: овдје има двадесет килограма људских очију".

Сви такви садо-злочинци, канибали и некрофили, који су уживали у предсмртном мучењу својих жртава, као и и они који тако раде и данас, припадају људском роду само антрополошки - док је њихов ментални супстрат испод нивоа рептила. Без обзира да ли такви злочинци долазе из Загреба или Тиране, Вашингтона или Београда...

По завршетку II светског рата, у Хрватској је почело уништавање свеколиких трагова усташких злочина који су преостали из времена Павелићевог фашистичког терора.То је несумњиво показала и Комисија за ратне злочине када је радила на ексхумацији глинских жртава на прекопским њивама 1947. године. За то ископавање били су ангажовани и мештани из хрватских села, Прекопе, Кихалца, Хаџера, Марин брода.

Замерало се тада члановима те Комисије, а много више нешто касније, што су тако значајну ексхумацију обрадили непрофесионално, површно - и без научне акрибије. Сем пребројавања жртава и њиховог преноса у глинску костурницу, није направљен ниједан фото-запис за историјску грађу. Накнадно се показало да то није био случајан пропуст! Ексхумиране жртве су и нумерички биле непотпуне, јер је четврта гробница испод Хаџера остала неоткривена, па она и даље "потхрањује" житарице на њиви потомака Николе Липака-Чукље, или Стјепана Мулца. Запремине тих јама које су напуњене искасапљеним српским телима, нису биле испод 150 м3. Зашто тада чланови Комисије, ни ангажовани хрватски сељаци, и ту гробницу нису лоцирали - а могли су? Лаконски одговор на ово питање могао би се свести највише у две речи - нису хтели, или - нису смели.

Регионалним комисијама за утврђивање злочина у Другом светском рату било је препоручено (1948.) испред владе ФНРЈ, да обуставе даља истраживања, а да прикупљене доказне материјале архивирају под ознаком ДРЖАВНА ТАЈНА! Од тог времена је, на терену и другде, настављено интезивније брисање и прекрајање историјских сведочанстава о почињеном усташком терору над голоруким српским народом у НДХ-нарочито оном у глинској православној цркви! А у Глини су још тада, на самом градском омфалосу, штрчале подкоровљене црквене рушевине као видљиви трагови беспримерне људске трагедије!

Додатно је било нехумано и злоћудно истрајавање водећх званичника Хрватске, да глинску истину и испољено архајско дивљаштво Павелићевих џелата подупиру стратегијом заборава - уместо да су то окрвављено светилиште достојно обележили као подсетник за историјско памћење!

Није остало непознато, да су сви тадашњи одговорни чиниоци, којима је феномен глинске трагедије био предмет за размишљања, били у сукобу са дилемом: Како обележити - или прикрити ту српску Голготу? Да ли о њој рећи пуну истину - или је кривотворити?

Поводом десетогодишњице трагичног догађаја на том светом месту, на иницијативу Савеза бораца НOР-а Општине Глина, то црквиште је било очишћено до темеља, а делови преосталих зидова су конзервирани. Предлагано је тада, да се идентификују све жртве усташког масакра Срба - на прекопским пољима и оних у глинској цркви, а да се њихова имена одлију у бронзи и поставе на апсидни простор - како 6и се добило аутентично Спомен обележје.

Такву рационалну идеју из Глине, закочили су на почетку моћници из "сенке" партијског врха Хрватске, с напоменом да још "није тренд" за обележавање спомен места жртвама фашистичког терора, поготово не без сагласности Саборских форума Хрватске. Загреб је у међувремену наметнуо своју визију меморијалног решења, које ће бити усклађено са тобоже урбанистичким планом о просторном уређењу најужег градског језгра.

Разумљиво је што је Загреб стопирао Глинску иницијативу, јер би засигурно те конзервиране црквене крхотине више сметале политичарима - него урбанистима.

Одлучујући фактори са вишег места узурпирали су цео комплекс црквено-православног земљишта, као симбол страдања српског народа, и уклонили са њега све материјалне остатке, тако беспрекорно, да ни савремени "Шлиман" не би успео ни са геоелектронским скенером да детектује да је на том месту икад постојало неко светилиште - изузев оног које се, као сведочанство, налази још само на архивираној катастарској мапи из XIX века.

На прекопаном црквишту изграђен је и отворен Спомен-дом 1972. године, а испред његовог улаза је била постављена Аугустинчићева скулптура "Мајка са дјететом" - ваљда, као персонификација "новог живота"... Идејно, ни једно од та два знамења није евоцирало трагизам српских парохијана који се догодио у њиховој цркви - због чега, можда не би требало сумњичити њихове ауторе. Јер са глинским меморијалним обележјем, самовољно су манипулисали предестинирани хрватски националисти. Те мрачне снаге из политичког живота, допринеле су томе што је Спомен-дом (за неспоменичке намене) изграђен на олтарском месту бивше православне цркве, и што је уважени маестро Аугустинчић остао необавештен о томе да ће његов кип "МАЈКА СА ДЈЕТЕТОМ" "красити" најкрвавије банијско стратиште у Глини. А да је то аутору те скулптуре било предочено од Загребачких наручилаца, вероватно да он ту бронзану "Мајку" не би оденуо са јасним етнографским ознакама из хрватског Загорја.

Очигледно је , да се та провокативна "Загорка" није случајно преселила на Банију да 6и "нарицала" за глинским мученицима, него зато да би пренела јасну поруку како ће у будуће на тим просторима ЗАГОРКЕ рађати децу - а не оне мајке са прегачама!

Регионални Завод за заштиту споменика културе из Загреба, унео је то подметнуто идејно решење Спомен-обележја из 1972,године у регистар споменика с називом МЈЕСТО СТРАДАЊА НАРОДА! Под заведеним бројем 391 нема ширих података о томе који је то народ страдао, на који начин, у коликом броју, од кога - и коначно ЗАШТО?

    

   

ИЗ РЕЗОЛУЦИЈЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ 1993. ГОДИНЕ

На покушај прећуткивања злочина над деловима било ког народа у Другом светском рату, Европска унија је донела Резолуцију 1993. године, која налаже свим владама да не крију ни једну чињеницу, нити било шта што приказује нацистичка недела.

Свака земља би морала чак да предвиди и законске казне за оне који негирају постојање злочина у Другом светском рату, који умањују, прикривају или користе симболе из тог рата. Да ли је трагичније ако о томе неке владе нису ништа знале, или да су знале, а нису поштовале.

Немарећи за налоге ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ, у Туђмановој РХ ни једна препорука из ове Резолуције није била прихваћена - мада за то има историјских чињеница на претек. Да ли су оне биле изостављене због неспремности нових власти да се суоче са ендехазијском мрачном прошлошћу, или из неких других разлога, свеједно је. Стога нам се намеће претпоставка, да одговорни фактори у тој држави и даље оклевају да донесу нормирани закон с којим би се санкционисало порицанје и фаворизовање усташких злочина, као и употреба њихових инсигнација.

Режимско скривање истине о планираном геноциду над српским народом на тлу НДХ у Другом светском рату, несумњиво је олакшало Туђману и хрватском Врховништву да га понове и окончају у "Домовинском рату" 1991 - 95. године. Само током војне операције "Олуја" изведена је насилна депортација - физички и метафизички - преко 250 000 обесправљених српских цивила "испред носа" пасивних војника УНПРОФОР-а. Нажалост, овај злочин није оптужен, није кажњен па чак ни прекорен од Међународне заједнице, што упућује на ону увек актуелну Тразимахову тезу: "да праведност није ништа друго него корист јачега"!

Овај масовни егзодус, без преседана у историји цивилизованог света, у етнички кроатизованој републици се доживљава као завршни чин - сausa finita est - "повијесне тежње хрватског пучанства" за својом сувереном државом - али без Срба!

 

Скандалозним фалсификатима се преиначују и умањују непорециви докази о појединачним и масовним жртвама усташког терора. Не само у конц - логорима, него и на оним преораним, забетонираним и преобликованим српским губилиштима на свеколиком земљописном простору ратне и послератне Хрватске.

Да би се бар донекле наслутиле димензије трагике српског народа у НДХ, нужно је да се помену макар нека места и локалитети усташких злодела на којима су они убијали - без хришћанског милосрђа, људског достојанства и војничке части:

Глина, комплекс логора Јасеновац, Градина, Прекопа, Грабовац, Топуско, Голубњача, Коларић, Драксенић, Дракулићи, Добро село, Велика Кладуша, Збориште, Садиловац, Паланчиште, Мотике, Јадовно, Шаранова јама, Пребиловци, Вељун, Мистра, Дубичке кречане, Гудовац, Штикаде, Дивосело, Доња Суваја...

Павелићева фашистичка војска у Сиску је убила и бацила у Саву преко 500 српских цивила 4. маја 1945. године, само пар дана пре званичне капитулације Немачке. Међутим, то нису били и последњи усташки злочини!

Сва српска стратишта која су топографисана на приложеној карти усташког геноцида, могла би се симболички назвати заједничким именом - СРПСКЕ ГОЛГОТЕ - иако се та места међусобно разликују по топонимима!

А да је заташкавање и прећуткивање наци-усташког безумља такође злочин, и да оно не може заувек остати херметично, види се и на крају овог осврта на изведене препоруке из Резолуције ЕУ.

„Пре неки дан нашао сам се у друштву млађих људи

гдjе се поред осталога разговарало и о Блајбургу.

Када сам споменуо стравичан покољ Срба у глинској цркви,

установило се да нитко од њих није ни чуо

за тај злочин без преседана. Ето, то ме понукало

да на 61. годишњицу тога злочина подсјетим на сву његову

свирепост, а имајући на уму ону латинску: historia magistra vitae

еst, али и сазнање да се хисторија и понавља".

(Фрагмент из написа Ј. Поточњака

„Покољ Срба у Глинској цркви",Хрватска љевица 2002.)

ЗАКЉУЧАК

У овој монографији су обједињена делимична али аутентична сведочанства о масовним усташким злочинима над Србима из Глине, Вргинмоста, Босанске Дубице и других места из њихове околине.

Ова каталогизација недужних страдалника је само део једног поглавља "Српске књиге мртвих" која је припремљена с намером да подсећа Србе са Кордуна и Баније и Босанске крајине, на сву трагику њихове сабраће, коју су фанатизовани Павелићеви џелати поубијали у времену фашистичког поретка НДХ 1941.-45. године.

Нажалост правосуђе ФНРЈ и федералне јединице републике Хрватске није осудило квинслишку НДХ за почињене злочине геноцида. Напротив, истину о усташком истребљењу српског народа у рату -АГИТПРОП ЦК КПЈ и КП Хрватске деценијама су ту чињеницу затирали у миру. Ни данашње југословенске власти не могу се ослободити наслеђеног потискивања доказа о свирепом усташком терору над српским живљем, нити су заинтересоване да јавно презентирају расположива и необорива сведочанства о злочину против човечности. Такав немар, оне претходне и ове актуелне власти, иде на руку клонираним хрватским шовинистима који негирају, и бришу „до белине хартије" све трагове геноцида, како оне из Другог светског рата тако и из овог „домовинског" 1991-1995. године - као да злочина над Србима у Хрватској није ни било!

У периоду осамостаљивања Републике Хрватске, на њеним је просторима дигнуто у ваздух око 4000 споменика борцима НОР-а и цивилним жртвама. Није остало поштеђено ни оно монументално обележје што је било посвећено сенима покланих Срба у глинској православној цркви, које је изграђивано са прекидима од 1990 -1995. године,

То обележје, тек што је било постављено, откривено и пригодно освештано - минирано је само неколико дана касније.

Тај вандалски чин је извела хрватска оружана сила почетком "Олује" у августу 1995. године, Са спомеником уништене су и бронзане плоче са именима 2000 масакрираних Срба у Прекопи и глинској цркви. Идентификоване жртве на тим плочама су после 54 године подупираног заборава - први пут биле доступне јавности свега неколико дана. Нееманциповани редитељи и извођачи овог духовног геноцида, који су рафалима и бомбама разнели 80 бронзаних плоча у Глини - не разликују се од оних екстремиста - који су тих дана у Загребу, уништили 40.000 комплета ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ!

Туђманово схватање демократије у односу према српском народу у Републици Хрватској, и на такав начин се недвосмислено потврдило као ОНОМАТОПЕЈА Павелићеве НД Хрватске.

 

•

Наши преклани мученици нас обавезују да о њиховој трагедији говоримо, да је описујемо, да је не заборавимо, да је обележавамо као визуелну опомену - да се не би поновило сутра оно што је било јуче.

Трагичне догађаје из наше заједничке прошлости ми не можемо изменити - али их можемо достојно обележити, ако не у уџбеницима, онда макар одговарајућим "крајпуташима", који починиоце злочина неће амнестирати - али, ни окривити оне који у њему нису учествовали.

 

••

Срби у Хрватској су били равноправан народ све до Саборског изгласавања новог Устава 1990. године, који их је ступањем на снагу, деградирао на ниво националне мањине.

При том је, не случајно, занемарена битна историјска чињеница, да је заправо баш та српска "мањина" кроз четворогодишњу борбу против фашизма допринела да се квислиншка НДХ "безгрешно" престроји из Хитлеровог табора у Демократску државу Хрватску.

Пет година после доношења Устава (1995.) Хрватска армија је у садејству са паравојним јединицама и страним плаћеницима, под шифрама БЉЕСАК и ОЛУЈА, извршила муњевит напад (Хрватски блицкриг) на Западну Славонију, Банију, Кордун, Лику и Книнску крајину с циљем да се са тих простора заувек протера српско становништво.

У ТОКУ ОРУЖАНЕ АКЦИЈЕ ОЛУЈА ОКОНЧАНО ЈЕ ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ, А "ОЛУЈНИ" 5. АВГУСТ 1995. ГОДИНЕ ИНТАБУЛИРАН У ДРЖАВНИ КАЛЕНДАР КАО НАЈЗНАЧАЈНИЈИ ДОГАЂАЈ У ХРВАТСКОЈ ПОВЈЕСТИ (ПОСЛЕ ЊЕНОГ ПАДА ПОД ВЛАСТ УГАРА 1097.) И СЛАВИ СЕ КАО НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК ПОД БАРОКНИМ НАЗИВОМ - ДАН ДОМОВИНСКЕ ЗАХВАЛНОСТИ.

 

 

Др Динко Давидов

ИКОНОСТАС АКАДЕМСКОГ СЛИКАРА ПАВЛА СИМИЋА (1818-1876)

УНИШТЕН У ГЛИНСКОЈ ЦРКВИ

Током четири године своје владавине усташка Независна Држава Хрватска испољила је монструозну активност тоталног геноцида: уништавање српског народа и његовог историјског постојања.

Такву злочиначку делатност није испољила ни немачка окупаторска војска у Србији. Трагични догађаји у српским црквама у НДХ, посебно у Глини, имали су, дакле, два вида геноцида: 1. Клање Срба у храму, 2. Уништавање храма као српског православног споменика културе.

У глинској цркви уништен је иконостас и зидни живопис Павла Симића, једног од најзначајнијих српских сликара 19. века.

Павле Симић је рођен у Новом Саду где је после завршених сликарских студија на бечкој Академији имао стални атеље са сарадницима. Основне сликарске поуке примио је од познатог барокног сликара Теодора Илића Чешљара приликом његовог сликања икона за олтарску преграду у Старој Кањижи. Краће време је радио у атељеу Талијана Алојзија Кастање који је држао сликарску радионицу у Новом Саду. После ових припрема уписао је студије у Бечу, где је већ на трећој години одликован сликарском наградом барона Гундла. Симић је на студијама провео пет година, а потом се настанио у Новом Саду. Први већи сликарски рад је његов иконостас у месту Руменка крај Новог Сада. То дело је добро примљено у Бачкој и Срему а потом се његова слава ширила и по осталим областима Карловачке митрополије. Сликао је иконостас у манастиру Кувеждину, Ђурђеву, Сенти, Новом Саду (Николајевска црква), Башаиду, манастиру Ораховици у Сомбору и у још неким местима.

Уговор и предрачун за сликање икона за иконостас у Глини склопио је са Црквеном општином 5. августа 1866. али је сликарски рад завршио 1872-1873. Дуборезбарију иконостаса израдио је новосадски мајстор ове вештине Немац Јосиф Кистнер а Павле Симић је, такође, све иконе насликао у свом новосадском атељеу.

У Симићевом предрачуну наведене су иконе које је сликао за глинску цркву, и тај попис је сада једини документ о садржају олтарске преграде, па га овде доносим у изводу: „...у горњем спрату Распјатије, са обе стране Богородица и Јован Богослов и 12 апостола, а под крстом Моленије. Празничне иконе: Рождество Богородице, Крштење Христово, Васкрсење Христово, Вазнесење, Силазак светог Духа, Преображење. Празничне иконе: Исус Христос, Богородица, Свети Никола, Свети Јован. Више двери Тајна вечера. На престоним иконама: Успење Богородице, Рођење светог Јована, Воздвижење часног крста и Ваведење Богородице. У соклу испод престоних икона, Христос и Самарјанка, Пут у Египат, Усековање главе Јована Претече, Чудо светог оца Николаја. На царским дверима Благовести, Богородица и арх. Гаврил. На певницама: Цар Давид и Јован Дамаскин. У епископском трону: Свети Сава." Осим иконостаса, Павле Симић је насликао и дванаест празничних-целивајућих икона. На првом своду испред иконостаса насликана је велика зидна композиција Света Тројица, а у олтарском простору, такође, зидна композиција Силазак светог Духа.

Из овог сажетог прегледа уметничког садржаја цркве у Глини сазнаје се да је она представљала малу галерију српског црквеног сликарства епохе романтизма. Злочин у цркви у Глини припада историји овога града али и историји српске уметности. У тој цркви, највећој страдалници српске ратне судбине, уништени су животи људи, али су уништени и њихови преци, матичне књиге рођених, венчаних и умрлих, богослужбене књиге и величанствен иконостас Павла Симића.

 

Мр Момчило Крковић

ИЗМЕЂУ ДВА ЗЛОЧИНА

Спомен-обележје у Глини има доста сличности са зидањем Скадра на Бојани, само што је оно легенда а ово стварност у којој је лицемерје врхунска одредница.

Зна се да је у глинској цркви пресвете Богородице у време од 28. јула до 3. августа 1941. године извршен злочин геноцида, када је 1567 грађана српске националности из околних места преварених да иду на покрст лишено живота најбаналнијим клањем.

На локацији у главној глинској улици саграђена је 1826. године православна црква Пресвете Богородице у којој су обављани верски обреди до лета 1941. године када су хрватски екстремисти тога доба - усташе, извршили поменути злочин, цркву запалили и порушили. Локалне власти, су по добијеним инструкцијама преко Општинског комитета Савеза комуниста организивале рушење црквених остатака, заједно са темељима, како би се избрисао сваки траг постојања верске светиње.

Стицајем добрих околности мене су 1960. године као вајара, а првенствено као земљака, позвали да на брду Погледић, глинској периферији, осмислим споменик палим борцима, лугарима Хрватске.

У то време секретар комитета Комунистичке партије у Глини био је извесни друг Гојко Штековић који ме је замолио да направим неколико варијанти предлога за споменик жртвама покоља у православној цркви из 1941. године.

Урадио сам четири варијанте које су биле, као макете, изложене испред општинске зграде. Вођени су у неколико наврата разговори о изградњи споменика са људима из разних структура, али до коначне одлуке није дошло. На крају је преовладало мишљење да је боље и корисније изградити утилитарни објекат на том месту а не споменик који би својим ликовним елементима могао да иритира јавност.

И тако је у време трајања „хрватског прољећа" седамдесетих година двадесетог века, тачније 1972. године на црквишту, али доста увучено унутар порте, саграђен Спомен-дом са низом утилитарних садржаја. У памћењу неких људи који су присуствовали церемонији свечане предаје Дома културе јавности, остале су речи тадашњег високог функционера Комунистичке партије Хрватске Савке Дапчевић-Кучар када је након свечаног говора изрекла: „Сад може да почне ђускање". И ђускање је почело на том светом месту и још увек траје.

Доста касније, или тачније, у лето 1984. године, неки нови млади људи који су се усудили да разбију зид ћутања о догађају из 1941. године, одлучили су се да буду упорни и да то свето место, које је 1941. године било претворено у кланицу невиних људи чија је једина кривица била што су Срби и православци, обележе видљивим ликовним знаком незаборава.

У сарадњи са сликаром Драганом Чубрићем, коаутором такође земљаком из Великог Градаца, вајарком Миром Јуришић и архитектом Јованом Росићем, на захтев Одбора за изградњу Спомен-обележја, ухватио сам се у коштац са новим - старим проблемом. Скоро три године је трајао рад на изради идејног пројекта који је комисија Сабора Социјалистичке Републике Хрватске упорно критиковала и мењала, вршећи скоро нескривену опструкцију у нади да ћемо сви ми одустати. Ми нисмо одустали и на крају је искристалисана коначна верзија коју су "сви" прихватили. Дошли смо до једног чистог сакралног решења, хуманизираног комплекса - некрополе што је изразило есенцију универзалног, срећно нађеног односа облика и формата, неутралним формама које без агресивности речито говоре о последицама насиља и зла.

Решење Спомен-обележја просторно је пратило тлоцрт непостојеће цркве. На одређеној удаљености од улице постављене су „Двери", дводелна скулптура која асоцира улаз у цркву. Својим израженим вертикализмом, својом усмереношћу (тежња ка зближавању), својом архитектуралном грађом са довољно јасним асоцијацијама на фигуративност, дакле, свим тим садржајима, ликовним и мисаоним, скулптура "Двери" поприма облике симбола уз то што је и стварни објекат, остатак двери једног непостојећег храма, место сећања, поништавање заборава. "Двери" својим достојанственим растом постају пролаз из спољнег свакодневног света у унутрашњи свет меморијала, пролаз осећајни, мисаони и стварни.

Након уласка кроз "Двери" бочно од депресије амфитеатралног трга постављена су два разуђена зида, "зидови нарикача". Карактеристика ових хоризонталних скулптура у односу на „Двери" је драматичност која је постигнута умножавањем облика, транспонованих фигура нарикача чиме се симболички остварује осећање неумитности страшног догађаја. У нишама ових зидова као на грудима нарикача постављено је око двадесет квадратних метара бронзаних плоча са рељефним словима и именима 1567 жртава злочина у глинској цркви.

Кроз централни део комплекса Спомен-обележја постављена је црна гранитна стаза, "стаза туге", која у свом току полази од улице па све до краја улазног хола зграде Спомен-дома. На тај начин гранитна стаза просторно повезује елементе екстеријера Спомен-обележја са ентеријером чиме се остварује јединствена синтеза у споменичким решењима.

Завршни део меморијалне композиције смештен је у централни хол Спомен-дома. Два бочна зида као и централни апсидни осликани су сценама инспирисаним догађајима у техници мозаика аутора мр Драгана Чубрића, сликара. Лева зидна површина садржи масовну сцену насилно и на превару доведених људи на крвави покрст а на другој страни је слика са призорима њиховог трагичног окончања. На фронталном апсидном зиду је ликовна композиција са приказом порушене цркве и стиховима Јуре Кашталана: „Ми знамо како рана пече и како боли нож. Истина је наша крвљу записана", као и две бронзане плоче са текстом изјава усташког џелата Хилмије Берберовића и преживелог сведока покоља Љубана Једнака.

На крају црне „стазе туге" испред апсидног зида постављена је бронзана скулптура "Сећање" чији је аутор вајарка Мира Јуриши.к Ова експресивно моделована скулптура пуна је снаге и изворне инспирације и садржи јасне асоцијације на мученичку смрт. Скулптура је у потпуној симбиози са сценама којима су осликани зидови овог својеврсног светилишта и добра веза између спољашњег споменичког амбијента и меморијалног музеја као чувара документарне историјске грађе смештеног на спрату овог здања.

До 1990. године био је завршен базични део екстеријера: амфитеатрални трг поплочан гранитним плочама и завршене скулптуре "Двери" и "зидови нарикача" у чије је нише требало поставити више од осамдесет бронзаних плоча са именима жртава.

Сабор Хрватске престао је да финансира даљу изградњу па је ту бригу преузео Одбор формиран у сагласности са управо проглашеном Републиком Српском Крајином. Тај одбор је, захваљујући госпођи Стани Ниџовић, на разне начине прикупљао новац којим је плаћена израда бронзаних плоча. Тај рад обавио је мр Илија Крковић, сликар и дизајнер, а плоче у бронзи одливене су уз знатан попуст у уметничкој ливници "Браћа Јеремић" у Београду.

Плоче су уграђене на "зидове нарикача" последњих дана месеца јула 1995. године. А 29. јула 1995. године на 54-годишњицу злочиначког чина, спољашни део Спомен-обележја је био завршен, док је троделна мозаичка композиција величине 54 м2  за ентеријер остала у Београду и чекала следећу прилику да буде укомпонована, чиме би Спомен-обележје било онако како је пројектом и замишљено. Тога дана задушну службу Божију служио је патријарх српски господин Павле са групом црквених достојника. Након службе патријарх је освештао плоче са именима жртава уз присуство великог броја грађана.

Сведочанство о геноциду

Oвом светом месту, Глини, судбином је, изгледа, додељено да буде место брисања трагова и заборављања, место у коме се из генерације у генерацију догађају злочини над Србима и покушава доказати супротно, да тих злочина није било. Господин Владимир Шекс, високи хрватски дужносник, у једном говору цинично је констатовао да је оно што се десило при оргијању разуларених хрватских националиста 1941. године "напухани проблем" и да је све то обична "жидовска измишљотина".

Било како било, Спомен-обележје је, као видљиви доказ безумља оствареног 1941. године, постојало свега неколико дана. Овога пута је наишла регуларна хрватска војска која је уз рушење Републике Српске Крајине у редарственој акцији "Олуја", како су назвали нови геноцидни поход, порушили и тек подигнуто Спомен-обележје жртвама геноцида из 1941. године који су починили дедови и очеви делатника.

На плећа нових генерација Хрвата натоварено је бреме два узастопна злочина, онога из 1941. године када су хрватски екстремисти одузели животе невиним Србима и 1995. године када су нови хрватски екстремисти у прах претворили сећање на оне жртве. Посао је обављен темељито, заједно са темељима. Опет не постоји никакав траг. Као што онда није било цркве, тако ни сада нема споменика. Зелена трава невино расте на том месту чувајући тајну као у оној легенди када су јој саопштене познате речи "У цара Трајана козије уши".

Поставља се питање могу ли догађаји у Глини везани за место где је постојала православна црква пресвете Богородице до 1941. године и Спомен-обележје 1995. године да се претворе у тајну као у легенди и докле ће то моћи да буде тајна?


1) Др Мирко Пук је био иницијатор и аутор више погубних одлука против српског народа. А са јавних трибина из Глине, Крижеваца и других места, слао је српском народу, као туђинском елементу, поруке упозорења: „Или ми се уклони, или ми се поклони! Или се уклоните милом, или ћемо вас истјерати силом!"

... Пола века касније и господин Шекс, један од врховних законодаваца у Туђмановој влади, такође је јавно припретио провоцираним Србима, да ће их умирити новим Уставом Републике Хрватске. На Сабору 25. јула 1990. године на захтев владајуће странке и без консензуса, усвојен је амандман којим је избрисан чл. 1. т. 1 из претходног Устава, тако да је Хрватска дефинисана као национална држава хрватског народа, а Срби су, до тада равноправан народ, сврстани међу етничке мањине. Председник Туђман је „образлагао" тај октроисани устав да је заснован и на Одлукама ЗАВНОХ-а из Топуског, али је прећутао како су Срби испали из тих Одлука. Ево тог стенографског записа са Трећег заседања ЗАВНОХ-а:  ДЕКЛАРАЦИЈА о основним правима народа и грађана демократске Хрватске

1.Хрватски и српски народ у Хрватској потпуно су равноправни. Националним мањинама осигурат ће се сва права на национални живот. За земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Хрватске. Топуско, 9. свибња 1944. Тајник Др Павле Грегорик, с. р. Предсједник: Владимир Назор, с.р."

Народна влада Хрватске ће о томе водити рачуна и брижно остваривати прву тачку ДЕКЛАРАЦИЈЕ...

У Архиву Хрватске у Загребу налази се око 27000 изабраних докумената о деловању ЗАВНОХ-а, од којих су селективно одштампана четири тома! А они сведоче о великом доприносу и учешћу српског народа у Хрватској у рату и револуцији. Српски народ је својим масовним отпором против фашизма и усташког терора, помогао прогресивном делу Хрватске да се кроз НОБ укључује у антифашистичку коалицију. То су историјске чињенице!

Да није било тако тада би и онај недужни део хрватског народа, доживео завршетак Другог светског рата као неизбежни „Flagellum Dei'' - бич Божији, заједно са квинслишком НДХ - оданим Хитлеровим савезником на свим фронтовима! Фатални Рапалски уговор био би и данас на снази. И онај Санта Маргаретски! Можда би јужније од Istrie  и Fiume, и даље могла да се чује Мусолинијева империјална кантилена „Zara sempre Italiana"!

2) И у време уравнотеженог суживота пре отцепљења Хравтске у њој је било католичких свештеника што су следили милитаризам фра Дионисија Јуричева, фра Шроспава Филиповоћа, Сидонија Шулца, дон Анта Зрна, Влахе Маргегића, фра Тугомира, дон Илије Томоса...

0 једном таквом који је позивао своје вернике на еухаристију а подстрекивао их на злочин, дала је изјаву Манда Матик из Штитара, која је заробљена у Вуковару као припадница ЗЕНГ-а. Она је убила десет војника ЈНА и заклала једно дете. „Није ми ништа скривио. Дуго сам се мучила да га закољем. Када је видио нож, преклињао је да му поштедим живот. Не знам колико је имао година. Можда 10-11. Заклала сам га испред његове куће у Козарачкој улици. После сам са својим дечкима из ЗЕНГ-а тепо закопала у кукурузишту надомак Боровске цесте...

Није прошла ниједна миса а да (свештеникј није позивао на мржњу према Србима. „Они морају бити уништени, убијени, заклани... то нису људи... нека аећ једном нестану са овога поднебља" - говорио би свештеник. Слушала сам га пажљиво и почела да мрзим све што је српско..." (Вечерње новосги, 26. новембра 1991)

Било би добро за вернике али и за свештентсгво, ако је овај случај нечасног католичког проповедника из Штитара, био само пука аномалија!

   

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

Latinica

Copyright © 2003 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio