Литургијски мир и јединство у нашој Цркви

Слава Богу у Тројици слављеноме: Оцу и Сину и Светоме Духу!

У Недељу по Рођењу Пресвете Богородице, а пред Крстовдан, у манастиру Ћелије у селу Лелићу, код Ваљева, кад је Владика Ваљевски г. Милутин и његова Епископија славила "Епархијски дан", на Св. Литургији освећени су темељи цркве задужбине Блаженог спомена Оца Јустина Новог, коју су служили 12 Српских Владика, са началствујућим Синодалцем Митрополитом г. Амфилохијем, и саслужујућима: Митрополитом Дабробосанским г. Николајем, и Епископима: Канадским, Банатским, Бачким, Рашко-Призренским и Косовско-Метохијским, Осјечко-Пољским и Барањским, Шумадијским, Врањским, Будимљанско-Никшићким, Липљанским и долепотписаним, уз саслужење свештенства и у Христу ђаконства, и великог броја свештенства, монаштва и христољубивог народа из многих наших крајева и иностранства. Домаћин Владика Милутин је епископовао над свим и свима, све је надзиравао и усклађивао, јер Епископ, као жива слика Пастира и Епископа душа наших Христа (1Петр.2,25), и јесте координатор свега живота и дeлања Цркве.

Божанска Литургија, служена у манастирском дворишту, права небоземна Мистагогија Свете Евхаристије, са већим бројем верника причасника, као и освештање Троцркве - по тестаменту Аве Јустина посвећене Св. Сави, Св. Јустину Мученику и Св. Марији Египћанки - и све остало саборовање у Обитељи Св. Архангел, у којој су Свету Тројицу-Јединицу служили и славили два Божја новојављена Светитеља наших дана: Св. Николај и Св. Јустин, протекло је у најбољем складу и реду, у Литургијском миру и заједништву вере, љубави, благодати, заједничког Причешћа Телом и Крвљу Христовом, саборног приопштења Телу Богочовека и Спаса свију, духовно-телесног саједињења Цркви, чија природа и битовање, живот и животовање, и на земљи и у Царству Небеском, и јесте: мир и љубав и јединство - у благодати Христа, љубави Бога Оца, заједници Светога Духа (2Кор.13,13 и Литургијски возглас).

Заиста, овде су молитве Св. Николаја и Аве Јустина, учиниле да се видљиво и опитно остварује њихова жеља и молитва: "да се Срби сложе, умноже и обоже" - и духовно и телесно, и историјски и есхатолошки. Света Литургија=Евхаристија увек и јесте таква, и тако се дејствује, и тако делује - једнотворно, како вели Св. Ареопагит, у Светопедесетничкој полифоничној симфонији и симфоничној полифонији, где су сви чланови Цркве, сваки понаособ, и сви заједно, као Један - у Христу сједињени (Гал.3,28), по живој слици Свете и Животворне Тројице.

Хвала Богу за овај дан, и ову свечаност, за ову Литургију, за мир и јединство у нашој Цркви, по молитвама свих Светих, а изрјадно Пресвете Богородице, Часних Арханђела, Светих Отаца Литург, Светих Николаја и Јустина, чије су Свете Мошти ту у близини чудотворно присутне и делатне. И још, уз остало, хвала Господу што није било ниједне од оних однедавно жалосних појава, које се ту и тамо јављају у неким нашим Епархијама: да долазе којекакви људи, однекле и од некога послани, као "уходе" и "согљадатељи", али не Земље Обећане - да би се у њој настанили, уцрквили и оцрквили, ухристовили и охристовили, него, како вели Апостол, да би као "придошла лажна браћа што се увукоше да уходе слободу нашу коју имамо у Христу Исусу" (Гал.2,4), и да притом деле којекакве пашквиле и лажне списе, којима незнавено а пакосно сеју смутњу и раздор у народу Божјем: како је, тобоже, настао "раскол" и "пропаст" у Српској Цркви; како су неки, чак и Епископи, одједном постали "издајници" и "плаћеници Ватикана", а други, тј. једино шачица тих самозванаца, ето, остали "прави ревнитељи предања", "чувари вере", "браниоци Православља", итд. А о Православљу такви букачи знају толико, да им је, по Св. Апостолу, у читавом Православљу једино и главно: "не дотакни, не додирни, не окуси" (Кол.2,21). То су однедавно изникли, ко печурке после кише, малобројни али дрски и тврдоврати "ревнитељи" окамењеног нечувствија, ширитељи духовног унинија, безнађа и безделија, којима је, изгледа, једини циљ: "да користе слободу за прикривање злобе" (1Петр.2,16), те да дижу грају и сеју смутњу, и по сваку цену товаре "бремена тешка и неподносива" на наивне вернике, тек ослобођене од тираније безбожног комунизма, како би их спречили и што више удаљили од Светог Учешћа=Причешћа у Заједници Цркве као Тела Христовог, од устима-срцем-душом приопштења свеспасоносном Саборном Телу Богочовека Спаситеља, јединој Лађи Спасења, наспрам безбројних чунића и чамчића разноразних бродоломаца и душегубаца, који долазе с лева и с десна, и улазе "не на врата - не кроз Врата Овцама (Јн.10,9) - него прескачу и ускачу на другом месту у Тор овчији као вукови"...

Недељни сабор и литургијско сабрање у манастиру Ћелијама - средишту тога дана старонове Епископске Епархије Ваљевске - заиста је била јавна и истовремено Тајанствена Вечера Царства Божијег, Царства које је Отац завештао Сину, а Син Јединородни, као Првородни међу многом браћом, нама - браћи и деци Својој, учесницима и саслужницима, сапричасницима и сутелесницима у Пасхи Крста и Васкрса Његовог, и нашег у Њему и са Њим, Који нас овако литургијски, са свима Светима, приводи и уводи у мир и јединство са Оцем и међусобно, да бивамо и будемо сатрапезници за Трпезом Свадбе Јагњетове, за коју нас је, преко Епископа и ове Обитељи, позвао Ава Јустин овим утемељењем Храма-Задужбине: "да с' у њему поје Летурђија, овог света као и онога".

Ово је саборно славље показало, пројавила и објавило свима неверицама, маловерицама, кривоверицама: да у Цркви Христовој на Српској земљи постоји истинско литургијско јединство и заједништво, какво је и до сада постојало, и какво ће, Богу слава и хвала, постојати док смо Христови ученици, следбеници и причасници. "Јер смо постали заједничари Христови, само ако почетак ипостаси наше (=првобитну веру Христобитијну) до краја одржимо"(Јевр.3,14).

Осећао сам дубоко и радосно, и не само ја, него и присутни Оци и Браћа, и сва Пуноћа Цркве Божије, како су ми после и говорили, стварно присуство и дејство Духа Утешитеља, и Надахнитеља, и Дародавца "јединства Духа у свези мира" (Еф.4,3).

Епископ Ваљевски, смирени и скромни Владика Милутин, у својој Епископији заиста је славио и прослављао, и сви ми са њиме, тај благодатни дар и дан истинског, ненаметљивог литургијског мира и јединства Цркве Божје у народу Светога Саве и Светих Николаја и Јустина.

Није никоме засметало ако је нешто током Св. Литургије било разнолико (читање Царе Небески једном; Апостол читан од чтеца-Епископа; изговор Тропара Трећег часа /пре Молитве Епиклезе/; полугласно читање свих Молитава, а на крају гласно Молитве по Причешћу свих; немање двери и завесе, јер је служено напољу, између старог и новоподизаног Храма; неиспитивање верних пред Причешће "јеси ли постио", итд.итд.). Тако бива данас свуда у Православљу од краја до краја васељене, и Литургијско јединство Православних Цркава у свету и данас је оно што задивљује неправославне, јер је то јединство у Ономе Који је Једино на потребу.

***

Ипак, као у анпасану, да кажемо, било је ружно, у најмању руку неукусно: да се у Николајевом Лелићу и Јустиновим Ћелијама продају којекакве брошурице неких пискарала, којима је, изгледа, злурадост раздора и подел важнија од радости заједништва. (Нико их у томе није ометао, нити "гонио", јер би то било ружно пред онако величанствено мирном и сједињујућом Светом Литургијом). Наиме, било је на продаји пар "либелуса", свешчица, књижица, "књига сваштара" - у којима преовлађује самопромовисање сопствених претензија незнања и, нажалост, злурадости, што индукују и продукују неколицина људи (чак и неки калуђери, и - калуђерице!) код нас - доспевају такви чак и у Херцеговину, али тамо тло не налазе. Неколико људи "свезнадара" и "свенадлежних", у своме секташком менталитету и понашању, расписали су се "о свему и свачему и још о понечему", па су у својим очима израсли у модерно назване "православне публицисте", "ревнитеље", "борце за вековно предање", а уствари, по Апостолу, ради се о људима који "сами себе хвале, сами себе собом мере, сами себе са собом пореде, а - неразумни су" (2Кор.10,12), или, како би то благо рекао Митроп. Амфилохије, "незнавени су".

Има већ десетак таквих ситних брошура и летака, штампаних и фотокопираних, и пар "књига" са громопуцатељним насловима, у којима од самих наслова скоро да и нема ништа, јер су већином испуњене предубеђеним "приређивањима", "коментарима", набеђивањима (право идеолошко "прање мозга") простих људи слоганима: како је, наводно, у нашој Цркви на делу "реформаторство", "обновљенаштво", "модернизација", "гажење Канона", "мењање Календара", "укидање Иконостаса", "порицање Славе", "долазак папе" - речју: "пропаст" (како нпр. говори један "игуман", чије касете и ЦД-и круже из руке у руку). Уствари је то, подмукло забадање трна у здраву ногу. Ту, у том усплахиреном и смућеном писању, нападани су, или под сумњу доведени, наши истакнути Епископи (којима се остали Православни поносе, јер имају чиме и киме), па и сам Свети Синод са Патријархом (Св. Арх. Сабор се формално мимоилази, али га они деле на "наше" и "њихове").

Примера овога има не тако много, али их има. Например: у Крагујевцу су се недавно појавиле 2 књижице-брошуре, где су као ауторитети "одбране Првославља" наведени неки "монаси и духовници", за које се зна ко су и какви су били, па се наивном свету такви пласирају као учитељи и ревнитељи "Православног предања", попут нпр. о. Стефана са Каруље, или о. Пере "Сикирчета"! Има, такође, и свесних и злонамерних злоупотреба појединих заиста уважених имена православних подвижника и духовника, али навођених и коришћених тако као да су они, и само они, безгрешни и непогрешиви, оци и учитељи Православља. За пример, узгред, цитира се мишљење Старца Клеопе из Исихастрије-Румунија, како он, наводно, тврди, да "у древној Цркви није било честог Причешћивања". Честитог Старца Клеопу лично смо познавали, и сматрамо да то он не би тврдио (јер пре свега, човек је прост, а знање историје и праксе древне Цркве не стиче се на брзину), а ако је и рекао, "једна ласта не чини пролеће", како каже Св. Григорије Богослов (за сличан случај у његово време). Има ту навођења и самих Светитеља (нарочито новијих, међу које је доспео чак и Петар Могила, ноторни латинствујушчи у теологији сколастик, мада је и као такав "бранио Православље"). Има чак и навођења Светих Отаца, без правог познања текста и контекста, без критеријума: где, када, како, зашто је дотични Светитељ рекао то и то, ако је то уопште и рекао или написао (јер најчешће, попут псевдозилот тзв. "Старокалендараца", не наводе одакле је узето, из ког дела и издања Св. Оца, или је преписано негде од некога, а зна се да има и неаутентичних дела приписиваних Оцима, која нису њихова, ни сасвим православна. А да додамо и то: да ни неки Светитељи нису привилеговани од Бога да их Он аутоматски "ослобађа грешака и заблуда", ако се сами нису усрдно молили Богу да их ослободи, и трудили се да науче пуну Истину, какву Црква има и држи са свима Светима (Еф.3,18), како вели Св. Варсануфије (Одговори 606-611, изд. Хиландара, 2000, 309-316). Има и изврнутог цитирања, бољерећи лицитирања (као протестанти Библијом, или као Латини, кад наводе један цитат Св. Златоуста, по којем испада да не треба Епиклеза у Литургији, а не наводе многа друга места која говоре управо обратно - да треба). Има и директних подвала и лажи и подметања неупућенима и неукима.

(Пример је нажалост свеж: прота Матеја Матејић, недавно је 6.9.2007, на прљавом и антицрквеном сајту "novinar.de" написао прави памфлет: "Чије је и какво је то Православље", где безрасудно и несавесно - мада за себе вели: "свештеник сам већ 56 година"! - клевета "неколико млађих, интелигентних, енегричних, али самовољних и препотентних епископа" (моја маленкост има 70 годна, а, милошћу Божјом и дуготрпљењем, свештенујем 48 година!), па каже: "Прегледао сам бар стотину литургијских рукописа на кожи и папиру - и велики број штампаних Служабника - и нисам такву Литургију нашао"! Аферим учени Прото, али кажите: којих? од када? и коју то "такву Литургију" нисте нашли? Ја то исто радим, али управо овакву Литургију какву служимо налазим у њима (=Литургију без Тропара 3. Часа; Литургију где је "тајно" читање молитава тек понегде указано, а ни издалеко не за све молитве; Литургију у којој пева Народ Божији, а не италијански хорови; Литургију са Причешћем свих и читањем наглас Молитве по Причешћу свих, итд.) - и то све објављујем и штампам, и непосредно из рукописа и са најбољих савремених издања, док је учени Прота превео са превода (19.век) "Старе Литургије", који превод нисам могао да користим због лошег, нестручно обављеног посла, па сам користио директно руски предложак и још више грчке и словенске оригинале. Има још много мутнога у поменутом Протином тексту (на још мутнијем сајту "новинар"), и бескрупулозног блаћења, како: "самовољи неколицине епископа нема граница" (то понавља двапут!); "за њих - а реч је, по њему, о "нашим самовољним и преученим епископима обновљачима" (подвукао он) - нема закона, нема канона, нема правила", итд. итсл., а извори за такве Протине закључке су: "прича се", "гледао сам на Интернету" (читај: на антисрпском и антицрквеном Студију Б92), етцетера. Но поменусмо проту М.М, познатог љотићевца, не зато што му подмукло написани текст то заслужује, него што се на њега позива г. Влада Димитријевић, на кога се осврћемо даље).

У Ћелијама је у Недељу продавана једна таква брошура (џепног формата, од 110 страна) насловљена: "Хлеб небески и Чаша живота - Владика Николај и Отац Јустин о Светој Литургији и Причешћу, приредио Владимир Димитријевић, изд. "Лио"/Горњи Милановац/, 2007, тираж 1000". Да је реч о својеврсној пропагандној подвали простом свету, види се већ по томе што је, по некој иронији "судбине", на корици брошуре, између слике Николаја и Јустина, дат у боји празан Путир! и празан Дискос! (као да је снимљено из неког излога или каталога, где се продају црквене ствари!). Ако је празан Путир и Дискос символ Литургије и Причешћа, онда то показује празност све ове и овакве работе. Садржај пак саме брошуре је већином ван контекста и стварне везе са темом у наслову, јер у њој најмање има стварних речи ове двојице Светих Литург о Литургији и Причешћу, тако да ова књижица и није о Светој Тајни и Тајноводству, нити је о Николају и Јустину, него о Влади Димитријевићу и секташком менталитету који га, нажалост, поодавно карактерише. "Приредио" је он до сада десетак мањих и већих по формату, а по менталитету истоветних, књига /у тзв. "Образу Светачком", где су он и Ј. Србуљ неприкосновени ауторитети/, у којима се углавном некритички преводи и још некритичкије коментарише, махом са енглеског и руског, много шта спорног садржаја и квалитета, од Серафима Роуза до Аеп. Аверкија, и где су презентирана збркана, хаотична, а негде и директно неправославна схватања (нпр.: Аверкијеве тврдње да се "може и треба за време Литургије користити Молитвеник са личним молитвама"; или "не служити са Грцима који имају нови календар"; или спорни ставови Роуза о "загробном животу"; или директно антиканонске тврдње В. Димитријевића: да се може, и треба, "постити у Суботу"! - дакле као Латини; или "клечати у Недељу"!).

У овој брошури од сто страна, Николајевог и Јустиновог текста, за који нисте сигурни где почиње и где се заваршава (а негде ни одакле је узет, јер су исецкани, истргнути из контекста, проткани "просветарским" коментарима свезнадара, скромно названог "приређивач"), нема једва пола књижице, а иначе су у књижици многа питања која немају много везе са насловом књиге ("о посту", "о модернизму", "о конзерватизму", "о обновљенцима у Русији", о "календарској реформи", о "лику свештеника", о "клечању на службама"), скоро све саме теме данас изразито својствене (псевдо)зилотима, који у Божанској Литургији "од дрвећа не виде шуму", од ситница не виде Главнину нашег Спасења. Све остало у књижици су мудровања илити нагваждања В. Димитријевића. И то се продаје, бољерећи намеће, као "прање мозга" - у име Светих Николаја и Јустина, и то још у Лелићу и Ћелијама! То није ни "доношење сове у Атину", него схоластичка и рационалистичка казуистика, "тражење доказа" за унапред смишљене и презумциране секташке теме и ставове (λήψις του ζητουμένου, како би рекли атински мудраци).

Господина и брата Владу Димитријевића смо у разговору, пастирском и очинском, и као Жички Епископ, и потом недавно, саветовали и подсећали га на Св. Апостола: "Вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим. А за исто уздарје од вас, као деци говорим, будите широка срца и ви" (2Кор.6,12-13), с надом да ће увидети колико су његови овакви текстови, "приређивања" оваквих брошура и књига "сваштара", дубоко прожети духом сколастицизма и секташтва, "духом овога доба", неразликовањем духова, толико туђим Православљу!

Не бисмо да цитирамо овде његове несувислости и вештачке конструкције (попут нпр.: "у нашој Цркви - пост, исповест, причешћивање, богослужење - све као да је под знаком питања"!) - то ћемо, ако устреба, посебно урадити кад будемо доносили сведочанства о Богочовечанској Литургији Светих Николаја и Јустина, људи - одговорних Пастира у овом народу Архипастира Христа и Св. Саве, који су Христом у Духу Светом били изнад "модернизма и конзервативизма", изнад "Истока и Запада", изнад свих псевдозилотских и секташких једностраности и дефектности, јер су били у висинама и дубинама катафатике и апофатике богатства Православног Богословља и Богославља, како наша Црква пева. Саветујемо, опет и опет, господину и брату Влади (а и онима који му суфлирају, или он њима), да трудољубиво, постом и молитвом, врлинама које другима препоручује, стекне, или макар мало-помало стиче, искрену љубав и ревност за Истину, али уз себеградитељско и црквоградитељско смирење и смиреноумље, какво су имали Св. Николај и Јустин. И такође да зна, као они: да ни "ревност по Богу" није довољна, ако није "ревност по разуму" /κατ' επίγνωσιν = "по познању"/ Истине = Тајне Христове (Рм.10,2; Кол.2,2). И да се само са свима Светима може разумевати ширина и дужина, и дубина и висина, заједништва и сапричастија Светих у благодати Христове Литургишуће Цркве (The Worshipping Church, како се зове текст о. Г. Флоровског, који они у "Светачком образу" нису превели) - Телу и Пуноћи Онога Који све испуњава у свему.

Учесници тога Тела и Пуноће, по мери вере и дара Христова, били смо у Недељној Литургији у манастиру Ћелијама.

+Еп. Атанасије (Јевтић)


[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

   

Latinica

Copyright 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio