+Еп. Атанасије, ман. Тврдош, Недеља Свих Светих, 2008

+++

Истински побожни, црквено, светосавски савесни људи у нашој Цркви запањени су новонасталом халабуком у делу Жичке Епархије, коју изазива групица (или пар групица, које претачу „из шупљег у празно“, као они Мирашеви, с путујућим аутобусом) псевдозилотâ, секташа по менталитету, по понашању сасвим туђем Православљу, а што несрећна, плаћеничка мас-медија „проевропске“ Србије итекако надувавају, репризирају – као да је то главни проблем Србије и Српког народа, и то у моменту док Косовски пожар гори и спаљује савести, уз подршку истих проевропских мас-медија, разноразних владиних и невладиних Еврослинаваца, за које не постоји, и треба да нестане, Србија на Истоку, и Балкан као колевка Европе, а да остане само бедно епигонство трабаната оних који су нас јуче здушно бомбардовали због суманутог, њима а не народу служећег комуњаре.

Црквени људи се питају (био нам је у посети, у Острогу и Тврдошу, пун аутобус верника управо из Пожеге): Какви то медиокритетски менталитети брукају Србију у име „предања Цркве“, у име тобоже „одлуке Сабора“, коју нису ни добро прочитали, а камоли схватили, јер, и таква како је срочена, одлука Сабора говори само о „вековном поретку наше Цркве“, а не о јучерашњем, скоројевићском, умишљеном тзв. „старом начину служења“, секташки схваћеном „поретку“ Литургије – каквога нема ни у српском Синодском Служебнику (ни оном о. Јустина) – који „/без/поредак“ по незнању и игноранцији литургијско-канонског реда и поретка у Цркви намеће секта конвулзивних „духовника“, и њихових суфлера, одметнутих и једних и других од својих канонских Епископа. Да је то тако види се из неколико елемената духовног слепила које их карактерише:

1) Откада то да су, сад одједном, незнатне разлике у поступцима и покретима, небитним и променљивим детаљима, при свршавања Свете Наднебеске Тајне Евхаристије – тобожње „одступање од Праве вере“ (коју су они учили „по звездама“ и „месечевим менама“), кад је то одувек тако бивало, и бива, и биће: као што је једно па ипак 4 Јеванђеља! Једна па ипак 3 Литургије! Један у основи, па ипак више разних манастирских и парохијских Типика (не постоји, нити је икада постојао „један важећи Типик“ за све и свагда, ако се иоле зна о чему се говори; осим ако новопечени „типичари“ не мисле на лоше и дефектно склепан „дајџест“ П. Николајевића, из времена црножуте монархије).

Двадесет Светогорских манастира и данас служе Једну Свету Службу Богу Живоме, уједињени у „јединству Вере и Заједници Духа Светога“, али неједнаки (јер нису клиширани, попут Латина) у детаљима, у „типицима“ (зато кажу: „сваки манастир – свој типик“), а тако служе и манастири и цркве широм Православног света, па и унутар једне и исте Помесне Цркве (на које Православне цркве Арх. Сабор у својој одлуци упућује, али ко од „зилота“ стварно слуша Сабор или другу Православну једноверну и једноцрквену браћу?).

Тако смо и ми служили, и служимо, откако смо предстали – недостојни одувек и до данас – пред Страшни Престо Господа Славе, на коме лежи Јагње Божије – од века Жртвовано, из безмерне Љубави Свете Тројице, за живот света и спасење. (Да ли та смућена група људи, подстицана или предвођена смушеним „вођама“ и идеолозима небивалог антилитургијског бунта, из својих маловерних, скрупулозних, или окорелих савести, помишља уопште какву хулу чине кад Свету Тајну Бескрвне Жртве Богочовечанске прекидају – зарад чега? зар зарад фарисејског „не дотакни, не додирни, не окуси“?! – Кол.2,21).

Ако им ишта вреди, потсећам их да сам тако, како одувек служим (ево 50 година, мање 1) служио и у пожешким Душковцима, када сам, замењујући Еп. Жичког +Стефана, освећивао темеље овога дивног Храма кога сада „путујући циркус“ једног дојучерашњег удбаша срамоти, пред лицем честитог народа какав је у Светосавској Жичкој Епископији.

2) Ко је то фамозно „удружење грађана Законоправило“, и каква је то еклезијална, црквено-парохијска (а надепископска!) величина, или ентитет за себе, да се оно са-поставља и супротставља Епископу и свештенству и мноштву народа Божијег – пуноћи Цркве Православне у свету? И притом на челу има дојучерашњег удбаша, који је у време комунизма на то исто свештенство уперавао пиштољ? Нажалост, свима је већ познато да иза тог и таквог „удружења Законоправило“, као црни маг и спиритус агенс свега сличног антицрквеног у СПЦркви, стоји извесни Миодраг Петровић, који је то исто Законоправило упрљао и осрамотио када је у тај канонско-правни зборник уносио унијатску кривоверу и кривочтеније, учитавао и уписивао непостојеће, ни у једном православном старословенском тексту, тобожње писање и изговор Свесветог Имена ХРИСТОС као унијатско крње, дефектно и осакаћено „Христ“! И то је подметнуо Жичкој Епископији (као издавачу) за прославу 800 годишњице Свете Жиче! Овај пропали у свакој научној струци, у којој се огледао, и самозвано титулисани „академик“ (питајте о њему било кога у САНУ), пише том „удружењу Законоправило“ упутства, директиве, саопштења, па и најновија о овоме срамном испаду у Душковцима, и обајвљује их на дозлабога срамним сајтовима (какви су „ревнитељ.цом“, „новинар.де“, „Ихтyс“ – раније „газиместан“), а подмеће сличне текстове и једном младом, неупућеном а болесном човеку: како је у СПЦ на мајском Сабору „извршен пуч“! (тако се они „позивају“ на „Сабор“ кад им треба, и они му, својом папистичком „непогрешивошћу“, прописују шта је „канонско“ урадио или одлучио, а шта није), па је и овде у унапред режираном скандалу у Душковцима – јер је група „Законоправило“ дошла из Чачка са готовим паролама и транспарентима, уз намонтиране микрофоне, припремљене провокације, режирану галаму и хаос у Храму, гужви и беспоретку, који углавном изазивају у најсветијем часу Литургије: нпр. стану одједном певати углас будибогзна шта, или полежу по патосу, и тако праве сцене (које снима од њих наручена ТВ екипа), дакле продукују новотарије небивале код нас, у име „одбране старог поретка“ богослужења, за које, кад су неки од њих питани, нису знали ни да бекну, мимо онога што су научили „негде у Овчару“.

Тај популарно звани „Мики“ Петровић написао је: како је „народ“ у праву да бунтује против свога Епископа, позивајући се притом, као велеучени „канониста“ (а уствари дилетант, као секташ који произвољно цитира Св. Писмо) на 15. Канон Прводругог Фотијевог Сабора, који баш никакве везе нема са оваквим понашањем самозваних „ревнитеља“, а притом је прескочио и да спомене Каноне 13. и 14. истог Светог Сабора, који се управо односе на такве мутиводе и цркворушитеље, какав је он и његов „председник“ самозваног „удружења законокварило“ – познат већ као „Патријарх Милоје“.

Нажалост и Петровић и фамозни Милоје у милости су код неславног по новијем нецрквоградилачком понашању „духовника свега Овачара“ и шире (иако му је Владика Жички то право већ ускратио, јер га је толико пута злоупотребио), игумана Венијамина из Преображења (чије је друштво одметника од својих Епископа порасло за још њих пар, па му Милоје, пред њим лично, врбује и друге), који је својим псевдозилотизмом већ изгубио један женски манастир (Стјеник) и иде даље, ако се не заустави покајањем пред својим Епископом, ка секти коју већ зову „Венијаминовци“ (као некада „Авакумовци“ у Русији). Боље би му било да је послушао савет који му је недавно упутио његов некадашњи сабрат из Преображења, потом дугогодишњи Хиландарац и сада две деценије Светосавац-Јерусалимац (у ман. Св. Саве Освећеног), отац Григорије (чији смо савет објавили у изашлој 3. књизи о Литургији, стр. 534).

3) Игуман Венијамин, са пар својих епигона, чини и ово безакоње, бесавесни акт антидуховнички и антиканонски (сазнао сам то, нажалост, тек пошто сам отишао из Жичке Епархије): Забрањује деци да се Причешћују чак и кад их Епископ позива да се причесте! По којем ли то „вековном поретку“ Најсветије Службе Православне он одлучује: да се деца не могу чешће причешћивати!? – па ни на Ускрс, што је сасвим супротно Јеванђељу Благога Исуса Христа – Најлепшег Детета међу синовима људским (Мт.18,2-6;19,13-15)? Или: где у Светом Предању Цркве има примера, које он и потстиче и толерише: да се у Цркву продире, упада, и бунтовнички намеће присуство Божанској Литургији са паролама и транспарентима у рукама, као на митинзима несрећних народоразбијачких странака? Или пак, певање били шта и било кад на Литургији, кад и како се коме од заведених а незнавених „богомољаца“ допадне, па онда галамљење и прекидање Службе Божије коју служи Епископ! (Знам да ће он, и слични му, одмах споменути „Светог Николаја“, а ја ћу им на то споменути: да су и ту слични епигонима окупљеним око грубијана и јеретика Диоскора, творца разбојничког Сабора (у Ефесу 449.г.), који се и позивао и заклањао иза Св. Кирила Александријског, а ни веру ни богословље и Црквоградитељство Кирилово није имао ни знао, нити следовао итосу и етосу – моралу и нарави, христољубљу и братољубљу великога Оца Цркве Кирила).

4) Откуда, и откада, у Цркви братољубивог, јер христољубивог, Светога Саве Свесрпског и Свеправославног, изненадна појава ових нових, језуитских инквизи-тора, шпијуна савестй Епископа и Свештенослужитеља, са шиљаним по Србији својим уходама и жбирима, са огавним сајтовима, е-маил-пљуваоницама, текстовима без потписа, препуних бескрупулозних лажи, клевета, подметања (ја сам за њих, рецимо, „агент Ватикана“!), који су одједном умислили да „Богу службу чине“ таквим подозрењима свих и свакога ко се не понаша или „не служи“ онако како су они „одувек“ служили?

Да ли су, питамо се, ти фанатични (све до штрајковања у Храму!) поборници умишљеног „старог начина служења“ завирили макар у неки наш рукописни Служабник (ево сад смо објавили факсимил Ораховачког из 18 века!) или рецимо Хиландарски, Дечански, Пљеваљски, Никољачки, Крушедолски, или пак у који Србуљски штампани Служебник, као Ободски, Гораждевачки, или макар добро проучили Служеб-ник о. Јустина или Св. Синода, преведен и приређен под руководством Свјатјејшег Патријарха Павла?

Али, док је он био здрав, и такође док је био жив Патријарх Герман, није било овакве халабуке и бруке, а служило се како и данас служимо, без хистеричне, неуротичне ускости, исључивости, незнања и бесловесја, какво у овој години и по показују овакви инквизиторски, медиокритетски менталитети. (На жалост, уз подршку пар митроносних глава, који – еда Бог д⠖ да се тако ревњиво баве својом градином!). И њима – самозадуженим „поборницима предања“ – не смета „штрајк глађу“ сабраће свештенослужитеља, пред очима неба и земље, и то кога и где? – а смета им неки откачени поп: са колико тонова јачине он изговара неку молитву у Служби, а да се притом и не запитају о смислу, дубини, висини, ширини, бескрају садржаја богонадахнутих речи те молитве у Литургији, која је плод неисказивих уздаха Духа Светога (Рм.8,26) као душе у Телу Христа Богочовека, чији смо ми сви удови и чланови!?

Е да ли се то, браћо, Христос раздели у нама, или се ми оделисмо од Њега? Уместо да Га, у јединству вере и заједници Духа Светога, у Литургији нераздељиво раз-дељујемо и Причешћем се узајамно сједињујемо с Њиме и међусобно, и освећујемо Њиме, Једино Светим, јер Он као Јагње Безазлено и Непорочно узима све грехе наше и свега света, ми изгледа, по Апостолу, „једни друге гриземо и прождиремо“, не гледајући да се, можда, „међусобно не истребимо“! (Гал.5,15) – на злурадост онима којима је мало српске народне пропасти, па раде здушно да нам и Општи Дом Спасов растуре. А Жича се зове, и јесте, Општи Дом Спасов, и она је родила и Општи Дом Спасов у Пећи Метохијској и Свесрпској.

Недеља Свих Светих, 2008. +Еп. Атанасије, ман. Тврдош


[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

   

Latinica

Copyright © 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio