Мр. Александар Ђаковац

СПАСЕЊЕ У ПРЕДАЊУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

 

Желим да се захвалим Епископу Герасиму чијим благословом сам овдје, оцу Марку и свима који су се потрудили око организације овог нашег сусрета. Када смо разговарали о томе која би тема била најбоља за овакву једну прилику, будући колико знам да оваква предавња бар у скорије време нису одржавана овде, па да ово надамо се буде почетак традиције, макар повремено и према могућностима, држања предавања за оне које интересује Православна вера, разговарајући о теми дошли смо до тога да то буде општа тема која ће ако Бог да пружити један оквир за остале теме о којима се буде говорило.

Изабрали смо да наслов теме буде СПАСЕЊЕ У ПРАВОСЛАВНОМ ПРЕДАЊУ што је наравно веома широко будући да наше спасење јесте суштина наше вере. Да бисмо разумели шта уопште значи спасење у православном предању, односно у хришћанском предању и његовом Православном изразу, морамо прво колико је то могуће за кратко време да објаснимо сам појам Бога. Када говоримо о Богу, ту се само по себи подразумева да ми знамо о чему је заправо реч, али у стварности изучавајући теологију и философију, можемо видети да највећи умови овога света ломили су се како да тај појам Бога објасне. Да ствар буде још компликованија, у нашем хришћанском предању,ми заправо и не познајемо тек тако неког Бога, нити у нашим молитвама нити у нашој теологији говоримо тек о неком Богу. Када говоримо о Богу, када исповедамо веру у њега, говоримо о Богу Оцу, Сину и Светом Духу, дакле, говоримо о Светој Тројици. Када исповедамо веру на крштењу и на Светој Литургији, кажемо да верујемо у једног Бога Оца, не само у једног Бога, него у Бога Оца, па онда и у Сина и у Духа Светог. Дакле видимо да се наша вера у Бога, разликује од не-хришћана, и од оних који имају неку своју приватну индивидуалну веру, који у Бога верују као у неку вишу силу, или неку енергију, или нешто слично томе. Када размишљамо о Богу, или када се присетимо шта су о Богу говорили велики мудраци, онда видимо да су заиста били у праву, када су казали да је Бог не сазнајан, да је Бог по својој природи толико другачији однас,да ми уистину шта је то Бог, какава је његова природа, не можемо да разумемо,и не само да не можемо да разумемо као што је говорио у свом Тимеју велики Платон,него како га исправља свети Григорије Богослов, не можемо ни да замислимо шта је то Бог по својој природи.

Оци Цркве када нас уче о томе и када говоре о Богу, користе такозвани апофатички језик, што значи језик одрични, гдје се сви појмови који о Богу говоре, негирају.Рецимо, уобичајавамо да кажемо да је Бог добар, да је Бог вечан, да ја праведан, али каже свети Дионисије Аеропагит није то довољно да кажемо, Бог није само добар,него је наддобар, ово како смо превели са грчког језика, не значи ето ми знамо шта је то добро а Бог је више од тога, не, него то да је Бог наддобар значи да наш појам доброг уопште не може да ослика ту стварност коју називамо Бог. Зашто је то тако? Зато што наше сазнање, све што сазнајемо, све што разумемо, потиче из овога света. Једноставан пример, када видимо неко дрво,ми одмах знамо да је то дрво, иако га пре тога никад нисмо видели.А како то знамо? Тако што имамо искуство које нас учи како дрво треба да изгледа, треба да има стабло, лишће, гране итд. И друге предмете, и не само предмете него и апстрактне појмове, као што је зло, као што је добро, као што је правда, све њих спознајемо на основу нашег искуства, а наше искуство је искуство створеног света, створеног света који постоји у две кординате, а то су кординате простора и времена. Све што ми сазнајемо, све што можемо да замислимо, то је унутар ове границе простора и времена, а Бог постоји у неким другим кординатама које излазе, премашују ове наше, и чак не само да их превазилазе, него уопште са њима немају додира. Бог не постоји у времену, Бог није временско биће, Бог није просторно биће, а сво наше искуство, сво наше знање, тиче се времена и простора. Произлази да о Богу не можемо ништа да знамо. А како онда да у њега верујемо ако већ о њему ништа не можемо да знамо? Да бисмо то разумели морамо схватити  да у Православној теологији разликујемо две врсте знања. А даћу вам пример да би то било јасније опет из нашег света. Рецимо да када ви познате неког другог човека, можете га упознати на основу његових физичких својстава, на основу његових психичких карактеристика, и на основу различитих података које о њему знате, и заиста када вас неко пита познајете ли ви тога и тога, ви кажете знам ја тога, он је висок толико и толико, такву косу има, такве очи има, паметан је или није паметан, добар је или лош је, или на неки други начин можемо да га опишемо, и заиста ми тог човека познајемо. То је једна врста знања, међутим када волите неког, узмимо из ваше породице, и њега познајете, али на другачији начин. Наиме, ако се деси па неки од тих о којима знамо много, рецимо неки политичар, нестане, догоди му се нешто, ми ћемо као хришћани рећи лоше је ако му се нека несрећа догодила, али нас у ствари неће претерано погодити, иако знамо, читали смо свашта о њему, а опет, ако се деси нешто па нестане неко кога волимо, онда ће то бити један сасвим другачији губитак, на један сасвим другачији начин ћемо спознати то да те вољене особе више нема. Разлика је очигледна у томе што смо једну од ове две особе вољели, а ову другу нисмо. Зато у православну предању разликујемо знање као интелектуални процес и знање као љубав. Ми интелектуално заиста о Богу оно што можемо да кажемо је врло скучено и врло ограничено, али зато можемо много да кажемо по љубави.

То да је Бог, Отац, Син и Свети Дух сазнајемо по љубави Његовој, зато што нам се сам открио, и Он нам сам то показао, и Он нам сам то саопштио, али то опет не зато што нам је то саопштио рационално, да нам је послао неку књигу у којој би то описао, философски трактат у ком би нам то објаснио, већ зато што то чињеница да је Бог у ствари Света Тројица, Отац, Син и Свети Дух, зато што то представља искуство које имамо из заједнице са Њим. А то искуство, браћо и сестре увек је литургијско искуство. На Литургији која заправо представља нашу живу заједницу са Богом, ми спознајемо Бога као Свету Тројицу, Бог нам се открива као Отац, Син и Свети Дух, иако заиста не можемо о природи Божијој да кажемо много тога, али ми заиста знамо да Бог јесте Света Тројица онда када смо у љубави са њим, када живимо у тој љубави, због тога када питају Светог Василија Великог како ви знате да је истина то у шта верујете, а Свети Василије им одговара, то одакле знамо одатле и верујемо, а одакле верујемо, одатле и знамо, дакле вера која у ствари јесте остварена љубав, не претходи знању, нити знање претходи вери, него су то два истовремена процеса, као што је на крају крајева и у нашем свету, опет се враћам на наш свет, иако наравно однос наш са Богом, не може да се упореди са овим светом, али су то примери које је сам Господ давао, примере из овог света, а то су чинили и Свети Оци, и у овом свету, заиста се види да можемо да волимо неког чак и ако нестане његова природа, па ето опет пример смрти, када умре неко кога волимо, његова телесна природа, телесни састав се разлаже и нестаје. Послије неког броја година  можда више ни кости не остају, али без обзира на то што је нестала природа онога кога волимо, што не можемо више са њим да разговарамо, што не можемо више да га видимо, да га дотакнемо, без обзира на то, није престала да постоји заједница љубави коју смо имали са тим који се упокојио, и та љубав чини да тај други човек кога волимо буде и често јесте стварнији и присутнији него други људи који су физички ту али које не волимо. И заиста видите да када се нађете негдје на улици људи пролазе поред вас, они јесу ту али их у ствари и не примећујемо, а са друге стране онај кога волимо, иако нестане физички он је увек ту, и увек присутан, много присутнији од свих оних који су физички овде, то је дакле снага љубави која се показује и у нашем свету, наравно несавршено и као сенка, а много ће се више показати у будућем Царству Божијем.

Рекли смо неколико речи о Богопознању, које је уско везано за нашу тему спасења, јер као што видимо, знати значи бити у односу са неким, односно волети. Познавати Бога значи бити у заједници са њим. Не постоји начин и не постоји могућност да Бога објективно спознамо, човека можемо и да спознамо објективно, висина, тежина, психичке карактеристике, можемо да анализирамо састав његове крви, да ли је то која група итд. Разне науке могу да објективно проучавају човека, али Бога не можемо да проучавамо објективно, нема мерила којим ћемо да измеримо Бога, нема параметара којима ћемо да га саберемо, ни физичких па чак ни мисаоних, једини начин познања Бога јесте онај други начин, познање кроз љубав.

Тај Бог који је Света Тројица ствара свет, ствара све што постоји, ствара космос и на крају ствара човека као врхунац читаве творевине и то са једни циљем, да човек буде слободан и да човек буде тај, који ће у заједницу са Богом ући слободно. И зато каже тамо у Светом писму да Бог ствара човека по слици својој, по икони својој. Бог на такав начин стварав човека. Питали су се многи, шта је то слика и икона Божија у човеку. Свети Григорије Ниски одговара да је слика и икона Божија у човеку управо слобода. Бог ствара човека као слободно биће, али га не ствара тек онако, ни из чега, него га ствара како се каже у Светом писму, од праха земаљског, од елемената овог света, да би човек уствари представљао разумно слободно биће, које је представник читавог света. Зато је био задатак првог човека, зато је била намера Божија за првог човека да уђе у заједницу са Богом, и да ушавши у ту заједницу, читав свет уведе у заједницу са Богом, и да тај човек и читав свет постоје вечно, и тзо на основама слободе јер запамтимо слобода је први и најважнији предуслов за љубав и то видимо опет у нашем свету, на све могу људи да вас натерају, на све, осим да неког волите. Могу да вас натерају да кажете нешто, да урадите нешто, али нико не може да вас натера да неког волите, и зато кажу оци, парадоксално, Бог може све осим да натера човека да га воли. То је оставио сам Бог у власти човека, љубав, која се пројављује као слобода, и једино тако. Међутим човек као што знамо, није одабрао, заједницу са Богом, него је, а то нам уствари говори прича библијска о чувеној јабуци, него је човек помислио у себи не треба мени Бог, могу ја без Бога, могу ја на основу овог света којим ме окружује да живим вечно. Ево има овај свет енергију у себи, и ја ћу од овог света да узмем и живећу без Бога вечно, сам за себе. Међутим то је била велика заблуда. Када је то човек учинио, када је рекао не Богу, смрт која је до тад била само могућност, постала је стварност. И то не тако да је Бог убио човека, нијје Бог убио човека јер заиста у Светом  писму се каже како Бог говори човеку у онај дан који окусиш, умрећеш. Не каже му у онј дан у који окусиш убићу те, него говори последицу, умрећеш, јер ћеш се одвојити од мене свог Творца.  Као што ако се винова лоза одвоји од свог чокота, ако се одсече од свог корена, она се суши и умире, тако човече и ти, ако се одвојиш од Бога, ако се одвојиш од свог Творца, умрећеш, јер немаш силе у себи да живиш вечно. Међутим није поверовао Богу човек, него се одвојио од Њега и рекао, не требаш ми. Искористио је човек слободу своју али тако да је та слобода представљала смрт за њега и не само за њега, него и за читаву природу која је била подчињена човеку. И зато каже апостол Павле од тада читава природа стење и дрхти чекајући да се јаве синови Божији који ће је избавити. И како каже свети Атанасије Велики постојала је опасност да читава творевина нестане јер темељ творевине је ништа, пошто Бог ствара свет ни из чега и ако се одвоји од Бога где ће онда. Међутим Господ не желећи да оно што је Он створио нестане и пропадне, не одустаје од спасења света и човека али то спасење мора да буде на основама слободе, не сме да буде наметнуто јер знајте да у какав год рај да нас Бог смести ако то није рај који смо ми изабрали он ће за нас постати пакао. Не постоји рај у који би човек био насилно смештен а да он то не жели. Зато каже тамо у Откровењу Господ ево стојим и куцам на вратима срца вашег и ко хоће отвориће и ући ћу и вечерати са њим. Да, али ко хоће тај ће отворити врата свог срца Господу, добра воља наша је предуслов без кога се не може. Бог не одустаје од спасења човека, него наставља своје дело које имамо описано у Старом завету, преко пророка, преко богонадахнутих људи, припрема свет за један догађај који је предвиђен још пре стварања света, а то је догађај један заиста незамислив, да се догоди потпуно сједињење Бога и човека, да Бог буде тај који ће учинити пресудан корак, јер рекли смо да између Бога и човека постоји огроман јаз, човек је створен, Бог је нестворен, човек и свет су привремени и коначни, Бог је бесконачан. Разлика је огромна. Човек и свет живе у времену и простору, Бог не живи у оквирима времена и простора. Никаквим својим трудом човек није могао да дође до Бога. Ни подвигом, ни постом, ни молитвом, ни на који начин није човек могао да дође до Бога. И зато је било неопходно да уствари Бог буде тај који ће учинити пресудан корак, да Бог буде тај који ће доћи и постати Човек. И управо се то догодило. Син Божији, друго Лице Свете Тројице по благослову Бога Оца и садејства Духа Светог, у времену постаје Човек. Рађа се од Пресвете Богородице и зато што постаје истинити Човек и истинити Бог назива се Нови Адам. Оно што стари Адам није хтео да учини, ево сада чини Нови Адам, Он дакле Исус из Назарета, Он  сада приноси самог себе и читав свет Богу Оцу. Он је тај који то чини, што није хтео Адам да учини. И зато његову мајку, Пресвету Богородицу називамо и Новом Евом, јер као што је стара Ева рекла Богу не верујем ти и нећу да те послушам, тако Пресвета Богородица када чује глас архангела Гаврила који каже ево зачећеш и родићеш Сина а она каже како ће то бити самном кад ја не знам за мужа а он каже сила Духа Светог походиће те и зачећеш и родићеш Емануила што значи с нама Бог а она, на све то иако не разуме како то може бити, одговара, ево слушкиње Господње. И то слободно ДА Пресвете Богородице  потире оно НЕ које је изрекла Ева, и оно ДА Господа Исуса Христа у Гетсиманском врту када каже Оче ако може да ме мимоиђе чаша ова, али не како ја хоћу, него како Ти хоћеш. То ДА Господа нашег Исуса Христа потире оно НЕ старог Адама. И прихвата на себе Господ наш да буде рођен од жене, Он који је нестворени Бог, прихвата да живи нашим животом,  да буде подобан нама у свему осим у греху који и није од наше природе, него од зле воље, Пприхвата да буде шибан, да буде понижен, да буде пљуван, да буде изругиван, и на крају прихвата да буде разапет на Крсту и то до саме смрти, да умре, да буде положен у гроб, све то прихвата Господ, заиста и једино да би уствари на тај начин спојио нестворену и створену природу, да би спојио нас и читав свет са Богом како бисмо могли да задобијемо Живот Вечни. И управо Васкрсење Његово није друго него велика потврда да то уистину, да то заиста јесте тако, јер Васкрсава Господ, устаје из мртвих, земља се тресе показујући тиме да је Он заиста љубљени Син Бога Оца, да не може смрт да га задржи, и заиста нам показује да ако имамо заједницу са Њим, да имамо заједницу са самим Богом. Због тога нам Господ предаје Свету Тајну Евхаристије, јер у ноћи оној Великог Четвртка узевши каже хлеб у своје руке  и преломи га, заблагодари и даде својим светим ученицима и апостолима рекавши узмите једите ово је тело моје које се за вас ломи на отпуштење грехова, и чашу по вечери говорећи пијте из ње сви ово је крв моје Новог завета која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова, ово чините у мој спомен Четрдесет дана је Господ био са нама, четрдесет дана Господ је говорио апостолима, и апостол Јован када говори у свом Јеванђељу, обраћајући се људима свог времена, али и нашег што видесмо што руке наше опипаше што чусмо, то вам сведочимо. Ти сведоци Васкрслог Господа они нам сведоче. И при Вазнесењу свом Господ се апостолима и каже ево нећу вас оставити саме него ћу вам послати Духа Светог Утешитеља и гле ја сам са вама у све дане до свршетка века И заиста десет дана касније на Свету Педесетницу, Дух Свети силази на апостоле и тада оснива Новозаветну Цркву. Апостоли који су до тада били уплашени иако сведоци великог чуда Васкрсења постају сада проповедници Јеванжеља, благе и добре вести, и људи свих вера и свих нација прилазе и на разним језицима чују њихову проповед сваки на свом језику и прилазе Господу, крштавају се, и постају чланови Новозаветне Цркве и уређује Господ Цркву своју како нас апостол Павле учи онако као што је уређено тело човеково. Као што у телу човековом имамо различите органе, тако у Цркви Божијој  постоје различите службе, и те службе јесу управо благодатни дарови Духа Светог. Тако имамо службу Епископа, тако имамо службу презвитера, службу ђакона, тако имамо службу лаика, односно Лаоса, Народа Божијег јар лаик као што је данас ушло у обичај, значи незналица; али не, у Цркви, лаик, Лаос Божији значи Народ Божији. Ови дакле степени, ове дакле службе лаици, ђакони, презвитери, епископи, они чине Тело Христово. Господ је изволео да нам на овај начин објави још једну велику Тајну, а то је да заједницу са Богом, не можемо да имамо сами за себе мимо других људи. Видимо да нема Литургије, не може Литургија да се служи ако нема Епископа који ће рукоположити свештенике, који ће благословити ту службу, не може да се служи ако нема ђакона,ако нема свештеника, али не може да се служи ни ако нема народа. Јер свако од нас у Цркви има своју службу, нажалост данас се понекад мало заборавља значај и важност службе лаика, да лаици, заиста треба да служите у цркви, да служите прво тиме што ћете бити присутни, присуство наше на Литургији сведочи наш избор да ми јесмо уистину хришћани, треба да кажете АМИН јер то амин на крају молитве није тек неки додатак, него је каже свети Јован Златоусти крај молитве свештеника, и без тог краја нема молитве, не може да се служи Литургија без лаика, али не зато што је то некакав закон, који је ето донео некада, него зато што је то само биће Цркве, јер Господ нас подучава  да не можемо сами за себе као што не може у телу један орган да буде довољан сам себи, не може глава да каже ногама не требате ми и  не могу ноге да кажу глави не требаш нам, тако исто у Цркви, не може Епископ да каже осталим удовима нисте ми потребни, не могу остали да кажу ти нама не требаш, сви смо потребни једни другима, само тако кад смо сви заједно сабрани на једно исто место ради једне исте ствари како каже апостол Павле епи то авто древно време кад ја апостол писао посланице још се није одомаћио израз Црква, па је говорио кад сте сабрани епи то авто а то епи то авто значи сви да се скупите на једно место ради једне исте ствари, односно ради Литургије. Онда се каже сабирате у Цркву, тако дакле и ми браћо и сестре да бисмо имали спасење, морамо да се сабирамо на једно исто место сви заједно и да подносимо слабости једни других .

Сметамо често једни другима чак и у дому у кући, па не могу супружници заједно, па не могу родитељи са децом, па не могу браћа и сестре, па онда и у Цркви тако, искушења велика па не можемо једни са другима, али управо у томе јесте оно што нас Господ позива, подвиг аскеза. Није пост, није молитва зато што је то Богу потребно, да не једемо неку врсту хране или да не једемо уопште, не браћо и сестре, то је нама потребно, потребно нам је да бисмо сузбили свој егоизам, и своју себичност, али просто не због тога што није лепо бити егоиста и себичан, него што ако егоизам и себичност преовладају, онда ћемо бити спречени да учествујемо у Литургији, и на крају ће се завршити тако што на Литургију нећемо ни доћи, ако преовлада себичност у нама. Зато смо позвани да се у ствари боримо против своје себичности, позвани смо да служимо, да вршимо своју службу у Цркви, свако у оном чину, како му је благодаћу Духа Светог дато. Оне који су  Епископи у епископском, који су презвитери у презвитерском, ђакони у ђаконском, а који су лаици у лаичком чину. Свако у свом чину да служи, и да се боримо против егоизма, јер зато каже Господ ко хоће да сачува живот свој изгубиће га а ко изгуби живот свој због мене, тај ће га наћи. Ако хоћемо да сачувамо живот свој мислећи да када узимамо, грабимо од овог света, да ћемо тако да осигурамо своје постојање, варамо се јер ако нема дугог човека онда ни нас нема, и нема ни Бога за нас, јер нам се Бог увијек јавља кроз друге људе а никад само индивидуално.један умни философ је рекао да би био сигуран да постојим морам да видим свој одраз у очима другог човјека. Ако нема тог другог човјека онда је наше постојање угрожено.

То је у неколико речи спасење у Православном предању, и сада бисмо могли прећи на питања верника.

 

Да ли је данас екуменизам могућ?

Што се тиче мог личног става постоје две врсте екуменизма. Један хуманистички екуменизам који тежи ка сједињењу свих различитих конфесија на утилитарним, односно практичним основама, у смислу то је корисно, јачи смо заједно рецимо против ислама, рецимо у том смислу. Такав екуменизам није прихватљив за православне и неће бити, управо зато што јединство мора да буде постигнуто и у истини а не може да буде постигнуто у компромису на рачун истине зато што истина не као философска као интелектуална норма, него као Истина сам Господ Исус Христос, он каже ја сам Пут, Истина и Живот у том смислу компромиса по питању истине не може да буде, односно по питању вере, зато што вера наша, која извире из нашег искуства будућег Царства Божијег, а то је на Литургији када се причешћујемо.Дакле ако истина коју исповедамо извире из будућег Царства Божијег онда све оно које се не уклапа у ту истину, за нас није прихватљиво. Не зато што смо затворени него због тога што је тако. Не можемо да прихватимо оно што нисмо видели и што нисмо окусили у том искуству. Са друге стране не треба да значи да ми треба да будемо затворени према другима, да нећемо да разговарамо, да нећемо да заиста будемо најблагонаклонији према другима, то никако, и то опет не зато што смо ми позвани да будемо добри и фини, него због тога ако бисмо то чинили то јест ако не бисмо чинили све да будемо добри са свима онда би се поставило питање јесмо ли Црква, онда би била угрожена сама  наша црквеност и то морамо да запамтимо. Ми јесмо једна Света, Саборна и Апостолска црква, али бити то је нешто што у сваком дану и у свакој генерацији мора да се потврди, то није нешто што је дато па можемо ставити у ризницу, закључати и рећи ово је наше, јер управо су то и Јевреји мислили, па их опомиње Господ каже не говорите ми смо деца Аврамова, јер знајте Бог може подигнути себи и од камења децу Аврамову. Тако и нама, немојте да говорите себи, ми смо православни и мислимо да је то довољно. Морамо заиста то и да будемо, а да бисмо то и били, морамо да са једне страну будемо верни истини, значи самом Господу а са друге стране морамо заиста да будемо отвореног срца, да са свима а поготова са онима који у многим стварима верују веома слично исто као и ми, конкретно са другим хришћанима који нису православни али који имају са нама много тога сличног а има и ствари које су различите, е о тим стварима које су различите о томе треба да се води дијалог и колико ми је познато Православна Црква у таквом дијалогу учествује и по мом скромном мишљењу и треба да учествује и то је једини пут да се дијалог води у истини, Епископи и теолози нека воде тај дијалог, сабори Помесних  Цркава посведоче резултате тога, а какви ће они бити, то није на нама да кажемо нити то можемо да знамо.

 

Да ли су православни и римокатолици били једна Црква?   

Да, хиљаду година до велике шизме 1054 године  није постојао раскол између Истока и Запада, то је чињеница. Међутим, када говоримо о тим чињеницама кажу да је историја учитељица и кроз историју није ово био једини раскол, мада је  временски најдужи раскол унутар Цркве Христове. И када су се ранији расколи догађали, поменућу један из петог века између Александрије а Антиохије, после трећег а пре четвртог Васељенског сабора, послије осуде Несторија, наљутили су се Антиохијци који нису сматрали да је то праведно, и дошло је до раскола у цркви. Они нису признавали светог Кирила Александријског, чак су имали један сабор где су га свргнули и збацили га са катедре. Александријци су осудили антиохијце и да није био свети Кирило онако велик и мудар  ко зна шта би се ту догодило, међутим он је сео, размислио и рекао хајде да разговарамо са антиохијцима. Резултат тога је био Томос Сједињења, један документ, где је свети Кирило као велики учитељ и отац Цркве прихватио много тога из антиохијског богословља што је било Православно. Хоћу да кажем да морамо и да смо увек позвани да погледамо и друге аспекте а то су језички, културни итд. Многе ствари у историји Цркве биле су плод језичких, културолошких и психолошких разлика. Управо то и јесте задатак богословских комисија да разлуче оно што је заиста битно и да видимо где се ми то тачно не слажемо око неких питања, а где је у питању терминологија, где психологија, где културна разлика Истока и Запада. Верујем да овај начин који сада постоји а то је дијалог одабраних комисија свих Помесних Православних Цркава са римокатолицима, да је то добро које ће у будућности дати одговарајући резултат а какав ће он бити, помирење или потпуни раскол, то ми не можемо знати. То је на неком будућем Сабору који ће о томе одлучивати.

 

Како је Адам као круна стварања у савршеном свету могао да направи тако велик превид и да прекрши заповест Божију?

Није била у питању реч о превиду и не знању. Библијска прича покушава да нам дочара ту Богостварност а стварност је ова; Адам је створен као слободан и он је у ствари требао да изабере да ли он као слободан хоће да има заједницу са Богом кроз послушање једне мале и лако извршиве заповести или ће у ствари да покаже да он не жели заједницу са Богом. Није човек створен са грешком или са маном, јер би онда морали да кажемо да је Адам морао да сагреши. Адам је могао да не сагреши само да је то хтео. Међутим оно што се нама чини као грешка, то је уствари највећи дар који је дат човеку, дар слободе, да буде слободан. Могао је Бог да одузме човеку слободу, могао је под знацима навода да га створи савршеног, таквим да човек не може да погреши. Али такав човек уствари не би био човек. Био би нешто друго али не би био човек, јер не би био слободан, а кад не би био слободан  не би био способан да воли, јер запамтимо нема љубави без слободе, и то апсолутне слободе. Заиста ми морамо да будемо и ми јесмо заиста слободни само у том аспекту. Све остале слободе су релативне, али та слобода да ли хоћемо да волимо неког или нећемо, то је заиста потпуна слобода, а заиста та се слобода изражава у љубави према Богу. Када верујемо у Бога, када га волимо, то чинимо заисата љубављу, јер не можемо ником да докажемо постојање Божије, ни хиљаде доказа неће допрети до оног ко неће да поверује. Када Господ прича причу  о богаташу и Лазару, богаташ одлази у паклене муке и тражи од Господа да се јави браћи својој да и они не прођу као он, а каже Господ имају Мојсија и пророке па ако њих не послушају онда ако неко и трећи дан васкрсне из мртвих ни њему неће веровати. Тако је и данас. Иако имате нетрулежне мошти светитеља, иако се многа чуда догађају, имате опет много оних који ће рећи да у то не верују, и то је њихова слобода. И сам Господ да дође неко ће рећи да не верује, и то је та слобода. Не можемо доказати Божије постојање математички, помоћу неке формуле, и управо је Бог учинио да то буде немогуће да бисмо били слободни, јер у математици у два плус два једнако је четири нема слободе, то је тако и тако се мора и прихватити.

 

Како видети себе у лику брата свог?

Први начин пре свега би требало бити учешће на Литургији. Оно нам на првом месту омогућава да видимо себе у очима другог, знајући да без тог другог нам нема живота, јер без тог другог, нема Литургије, знајући да је тај други неопходан за нашу заједницу са Богом. Тако из тог искуства које имамо на Литургији треба да црпемо и своје понашање у свету. Па када видимо на Литургији да тај брат или сестра који је у Цркви иако је пун мана и недостатака, иако можемо свашта да му замеримо, можда није моралан, можда нам се не свиђа како узгледа, све то, али ми морамо да знамо да нам без њега нема спасења, и када то знамо онда из тога морамо да извучемо пуку за наше понашање и ван Литургије. Па ако ми од њега зависи живот, онда нећу да га крадем, нећу да га лажем, нећу да га убијем. Из тог искуства Литургије треба да извире наша етика. Наравно постоји ту и велики проблем, а то је онај на који указује апостол Павле знам шта је добро и шта је зло, и гле оно што је добро то не чиним, а зло што не желим то чиним, о ја јадни човек ко ће ме избавити од дела смрти ове. Дакле, нажалост, ми морамо да се рвемо са својим егоизмом, да се рвемо и да се боримо са њим, јер од пада Адама и Еве кад је смрт ушла у свет, наш начин преживљавања је индивидуални. Свако од нас мора да има своје одело, да има своју храну, своју кућу, да себе обезбеди и кад се ми тако обезбеђујемо, онда долазимо често у сукоб са другим људима и њиховим интересима, и ако нема довољно за све онда долази до свађе и расправе ко ће да узме. Ја требам кућу и онај други треба кућу, па ако нема две, онда ћемо да се бијемо да видимо ко је јачи. То је правило овог света. Зато управо и ево сада јесмо у времену Великог Поста, то јесте пост браћо и сестре да не буде како говори Свети Јован Златоусти Меса не једеш а једеш брата свог. Пост је наш труд да сузбијемо те наше природне пориве, себичност, самодовољност, егоцентричност, јер морамо разумети, да ако не можемо да изађемо изван своје учаурености, ако не можемо да се отворимо за другог, како каже Господ, ако не можемо да дамо живот за другог, онда ћемо тај живот изгубити, нећемо га сачувати. Јер управо наш живот и јесте у другом, а овај свет нас уверава да није, да је он у нама, и ако се добро обезбедимо да смо осигурали наш живот, ако имам паре у банци, напунио сам фрижидер, ормарић са лековима, обезбедио сам себе, онда као што каже Господ о човеку богаташу који је напунио своје амбаре и житнице па каже ево душо моја уживај, јер пуне су ти житнице и амбари, а Бог каже безумниче, ноћас ћу тражити душу твоју, јер џабе ти је то твоје што си скупио, што мислиш да те је осигурало, јер када смрт дође, ништа ти то не помаже и ништа ти то неће користити, јер једино што ће ти бити мерило је мерило љубави, и то љубав коју смо показали према другима, и зато каже Господ да ће онима са десне стране рећи уђите благословени у Царство које сам вам припремио од постанка света, јер кад сам био гладан нахранисте ме, кад сам био жедан напојисте ме, и кад сам био наг оденусте ме, и кад сам био у затвору и болници обишли сте ме а они ће му рећи Господе кад смо те ми видели таквог да смо те послужили, а Он ће им рећи сваки пут кад сте учинили неком од ових људи мени сте учинили.

 

Зашто Срби имају своју, Грци своју, Бугари своју Аутокефалну Православну Цркву, зашто није једна Православна ЦДрква без обзира на народност?

Рећи ћу отворено, то јесте једна ствар која је болна за нас. Са једне стране хришћански запад има јединство, то јединство је имало своју цену а то је улога папе коју ми православни не прихватамо, са друге стране ми имамо своју цену коју плаћамо историји јер живимо у историјским оквирима, а то су ето по националној основи подељене цркве што баш и није сјајно. Може да буде превазиђено, може по некад да буде и добро, јер постоје неке националне особености, на пример језик, и нормално је да тамо гдје живе Грци да ће се служити на грчком и ако ја одем у Грчку, мој Епископ пшаље писмо и они ће ме као Православног свештеника примити да служим са њима, или лаик који се може причестити, значи да јесмо у јединству иако се разликујемо, проблем настаје да ако на тој основи дође до свађе као што је то случај у Македонији, кад превагне тај национални и онда дође до свађе и раскола што је за сваку осуду.

То национално не мора да буде лоше него и благословено да се људи који су из истог народа на свом језику моле Богу. То је врло добро и корисно. Видимо поготово за људе који живе у иностранству, Западној Европи и Америци, њима значи да могу чути на свом језику Богослужење.

 

Зашто се у храмовима не служи на српском језику, да би верници разумели Богослужење?

Данас се та ситуација прилично променила. Што се тиче Литургије око деведесет посто је преведено на српски језик, само нешто врло мало није преведено и оно се и даље чита на црквенословенском. На јутарњим и вечерњим службама има мало више црквенословенског из разлога што то још није преведено на српски. Али на Светој Литургији заиста ви који долазите знате да се данас служи на српском, пре двадесетак година служило се на црквенословенском и у појединим црквама и Јеванђеље се читало на црквенословенском језику, данас то се више ретко где догађа. Већина молитава се чита на српском језику.

 

Шта је са онима који су крштени, али никад не иду у Цркву, не причешћују се, не учествују у животу Цркве?

То је једна појава која припада новом веку и новом времену. Вековима у Цркви Христовој бити хришћанин је значило служити своју службу, односно бити присутан на Литургији. Древна правила и канони наређују да свако ко три Недеље не дође у цркву а да за то нема разлога оправданог, да се искључи из Цркве, да више није хришћанин. Зашто? Не зато што су били јако строги, него зато што је долазак на Литургију значио бити хришћанин. Ево пример свештеника. Замислите да имате свештеника који не дође у храм да служи, па не дође следеће Недеље, па не дође опет следеће Недеље, на крају бисте рекли видите шта је са њим, да није болестан. Ако би он рекао, нисам био расположен да служим, питали би га да ли си ти свештеник или ниси и то са пуним правом. Какав си ти свештеник а не служиш Литургију. Али то што са правом би питали неког таквог свештеника, то је и питање и за лаике, ако те нема у храму на Литургији, шта си ти? Јеси ли ти Православац? Ако си болестан, ако неко ради, то је друга ствар, ми се молимо за оне који су оправдано одсутни. Али ако ће неко, што каже један наш Владика, извини брате мој али ти мораш да бираш, или хоћеш тањир супе или Бога, шта ти је важније. Онда се поставља питање кад неко каже не могу оче да устајем ујутро, а ја онда кажем добро а да ти неко каже ево ти сто евра устани и иди тамо и стој два сата, устао би као зец и отрчао и стајао, па и за мање пара, онда се питамо где је теби Бог? Колико ти Он вреди, колика је цена? Дођемо до тога да је та цена ниска и сетимо се кад каже Господ где је срце ваше тамо је и благо ваше али и то је слобода браћо и сестре, Ту бираш или хоћеш или нећеш. Не мисли се слобода да ти умом својим кажеш, јесте ја се слажем са тим што сам читао у Библији, и што мој свештеник каже. То је почетак али није крај, јер Господ тражи да делима својим покажемо, а прво дело је да се појавимо у храму а онда колико можемо да свој живот ускладимо са оним што тамо чујемо и видимо. То је хришћанство. Није оно нека философија. Зато каже Господ неће се спасити онај који говори Господе, Господе а не врши вољу Оца мога који је на небесима. А врхунска воља Божија је да служимо Литургију сви заједно.

 

Све што створи Бог беше добро, откуда зло у свету и објасните нам појам греха?

Све што је Бог створио јесте веома добро али створени смо слободни. Управо слобода човекова значи да човек има могућност и да чини зло, да чини оно што не ваља. Од пада човековог смрт није постала само за човека, него читава природа умире. И то што умире није само да се зазавршава крајем једним, да кажемо да кад је човек смртан то није само да у једном моменту орестају да раде његови органи, душа и тело се растају и он умире. Није само то. Читав начин постојања је смртан. Свака свађа, сваки раздор је знак тога да смо смртни. Свака болест коју добијемо је предзнак смрти. Од рођења ћелије у мозгу полако одумиру, зато што смо смртни. Смрт је један процес, читав наш живот је погружен у смрт. И управо одатле долазе многа зла. Свети Оци кажу да постоји неколико узрока због којих нам се дешавају страдања. То може да буде од наше пале природе, разболимо се нешто, од стихија земаљских, деси се на пример земљотрес и неко погине, од зле воље  других људи, кад други људи својом слободом нам желе зло па нам га и наносе и  постоји још један разлог а то је због злобе демона. То су разлози постојања зла у свету.

Када говоримо о греху, у нашем Православном предању грех је промашај циља, Стари Грци су имали два схватања. Прво схватање које је било у древно доба доминантно, а то је да грех представља прекршај закона и ако човек прекрши закон чак и ако то није намерно биће крив, грчки термин иврис. У хришћанству користимо други термин амартиа што значи промашај циља. За нас Православне промашај циља који је пред нас Бог поставио, а циљ је да слободно у љубави имамо заједницу са Богом. Све што нас не води том циљу је грех Зато је погрешно да грех доживљавамо на магијски начин у смислу прекршаја неке заповести, па сад ако сам учинио нешто, учинио сам грех. Човек може да буде грешан а да не крши заповести. То су радили и фарисеји. Они су се трудили да поштују све заповести па су чак додавали и нове. И докле су дошли? Дошли су до тога  да су Сина Божијег убили у име тих истих заповести. Грех је када немамо љубави према Богу, и када немамо љубави према човеку и када не живимо у складу са том љубављу. Господ каже љуби Бога свог свим срцем својим, свим умом својим и свом снагом својом и љуби ближњег свог као самог себе, о овоме висе сав закон и пророци. Суштина свих закона је у љубави према ближњем и у љубави према Богу. Апостол Јован каже ако не волиш човека ког видиш, како ћеш волети Бога ког не видиш. Немогуће је волети Бога кога не видиш а не волети човека ког видиш

То би били укратко одговори на ваша питања, хвала вашој љубави и оцима који су ово организовали.


[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

   

Latinica

Copyright 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio