Одломци текстова преузети из књиге:

МИОДРАГ ЈАНКОВИЋ - ВЕЉКО ЛАЛИЋ / КНЕЗ ПАВЛЕ - ИСТИНА О 27. МАРТУ

 

ПОСЛЕДИЦЕ  ПУЧА 27 МАРТА 1941

 

ЦАРСТВО НЕБЕСКО

У ДОБА немачког ултиматума, Винстон Черчил је писао југословенском премијеру Драгиши Цветковићу упозоравајући га да ће уколико потпише Тројни пакт починити злочин Бугарске и спустити се на улогу ортака у покушају да се убије Грчка.

Југословени, Турци и Грци морају заједно да ударе, викао је Черчил који је свом амбасадору у Београду Роналду Кембелу отворено поручивао да гњави, мучи и уједа кнеза Павла и његове министре.

Врхунац је био када се британски државни секретар за Индију Леополд Ејмери преко Би-Би-Сија одједном обратио Србима; не више Југословенима.

Позивајући се на храброст у Првом светском рату питао је зашто би сада Срби сву славу Грцима, и себе сврстали с Бугарима и Румунима. Савезници ће добити рат, уверавао је сада Србе, јер Хитлер не може да надјача Енглеску и Америку заједно. Онда се директно обратио студентима и свештенству, који су како је рекао, годинама одржавали пламен националног духа.

Енглески Гувернер позива и на традиције Косова и јуначког цара Лазара који је више волео небеско него земаљско царство. На крају ватреног говора, Ејмери је узвикнуо како југословенска влада не може:

.... Имати право да једним потписом опише част и независност шеснаест милиона људи. Ако народ јасно покаже како у приступу осовинском пакту гледа издају части и независности, онда је то дужност владе да пита народ пре него што потпише пакт. Не, за то није касно. Читава будућност Југославије налази се на рубу понора.

....Неколико дана касније, 3. априла, Рузвелт је у Белој кући примио југословенског амбасадора Константина Фотића и на крају срдачног разговора рекао: Зар не мислите да би за вас Србе било много боље да опет постанете хомогена држава тако што ћете се одвојити од својих западних делова? Поново бисте били јаки и не бисте трошили снагу на оне бесконачне унутрашње проблеме и расправе."

После бомбардовања Београда, Рузвелт је краљу Петру упутио нови телеграм:

Сједињене Државе су дубоко потресене ничим изазваном и немилосрдном агресијом народa Југославије. Влада и народ Сједињених Држава с дивљењем прате храбру самоодбрану народа Југославије, која представља најсветлији пример њиховог традиционалног јунаштва."

Самоодбрана" југословенске војске пунолетног" краља Петра II трајала је свега дванаест дана. У јужној Србији Немцима се предало 40.000 војника и одмах су пали Скопље и Битољ, док је у свим јединицама у којима је било Хрвата дошло до издаја, дезертирања, убијања старешина српске националности.

Комунисти су се својски потрудили да допринесу деморалисању војске: растурали су летке у којима су људе позивали на побуну против српских шовиниста који су земљу увукли у рат за одбрану британског империјализма и интернационалног капитализма". Сви Хрвати официри пожурили су у Загреб да би ступили у службу Независне државе Хрватске која је проглашена 10. априла. Следећег, 11. априла, Загреб је радосно и свечано дочекао Немце. Терориста Анте Павелић проглашен је за усташког поглавника.

 ...Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитиван између Југославије и нас и да бих подвукао његов нарочит пријатељски карактер, то нудим Југославији регулисање италијанско-југословенских односа на исти начин, као што су регулисани итало-немачки. Питање немачке мањине решено је бренерским споразумом, а питање југословенске мањине нека буде решено нашим новим утаначењем. Ја нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност.

Крајем фебруара ја ћу одржати један велики говор у Риму и у томе говору објавио бих наш нови савез и моју нову политику према Југославији... Бенито Мусолини.

...Крајем фебруара (1941. прим. аут.) Божин Симић се одједном изгубио из Москве. При поласку, посланик Гавриловић му је саветовао да оде да се види са ђенералом Душаном Симовићем. Пошто се већ зуцкало да Немачка врши на нас притисак, на Симовићево питање шта да се ради, Гавриловић је (према рапорту кога имам код себе у оригиналу) одговорио: Удар, удар, вршите удар!" Када је доцније тај удар и извршен и кад је било све више и више јасно да ће нас Немачка заиста напасти, посланик Гавриловић, који је саветовао удар и који је већ 3. априла своју и Тупањанинову породицу извукао из Југославије енглеским средствима и са великом сумом новца, ишао је код немачког амбасадора грофа Шуленбурга да га моли да утиче на Хитлера да не нападне Југославију. У исто време је и нова влада ђенерала Симовића слала на све стране телеграме у којима је молила за милост и изјављивала да признаје све пактове не само онај од 25-ог марта, већ и све остале.

 

МИ СМО КУПИЛИ РЕВОЛУЦИЈУ

У АРХИВУ кнеза Павла налазе се многа писма сер Сесила Перота, васпитача краља Петра II, који је 12. јануара 1977. године одржао предавање на тему: Залазак једне династије" (Карађорђевића). Сер Перот је казао:

Крајем марта 1941. навратио сам до мог старог универзитета у Кембриџу. Ту у друштву мојих ранијих професора и колега, повео се разговор о државном удару у Београду. Неколико од присутних наставника изјавило је: Нису Југословени извршили пуч, него ми". Упитао сам ко су ми"? Одговор је гласио: Ми, СОЕ, или британска тајна служба под управом министарства за психолошко ратовање. Краљ Петар уопште није имао никаквог учешћа у пучу, нити је био консултован. Прокламација коју је наводно читао краљ на радију, потпуно је лажна. Краљ исту није видео, нити потписао, нити одобрио. Прокламацију је прочитао један официр имитирајући краљев глас..." Ову тезу касније је потврдио и специјални изасланик председника САД, пуковник Донован, који је боравио у Београду уочи пуча. Он је изјавио: Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили..."

Кнез Павле је био упознат са овим активностима британске обавештајне службе у Југославији. Министру спољних послова Халифаксу је поручио да су све те акције за њега крајње неодговорне".

Почетком 1940. године, британски обавештајци су, и поред свега, у Београду основали телеграфску агенцију Британова" чији је задатак био да шири добро расположење према Британији и њеним савезницима.

Агенти секције Д исплаћивали су поједине новинске издаваче. Тако   је   београдски   вечерњи   лист   Правда"   сваког   месеца, добијао по 150 000 динара. Од средине 1940. године, британски агенти су Земљорадничкој странци исплаћивали 5.000 фунти стерлинга месечно. Самосталној демократској странци Светозара Прибићевића, такође, исплаћиване су значајне суме, а члан ове странке Срђан Будисављевић је био члан владе.

Британски новац је даван и разним патриотским удружењима у Београду, на пример, Удружењу старих ратника. Сељачка странка Драгољуба Јовановића такође је била на платном списку, а два енглеска извора спомињу да су фунте стизале и на рачун Српског културног клуба Слободана Јовановића и Драгише Васића.

Цинцар-Марковић

Када сам се састао са немачким министром спољних послова фон Рибентропом у Фушлу, у новембру прошле године, није ми било од његове стране постављен предлог да приђемо пакту, бар тако сам ја разумео Рибентропа. Касније је немачки посланик у Београду фон Херен добио извештај од свог претпостављеног министра да је он мени тај предлог изрично поставио. Тако је у почетку наших преговора о пакту дошло до извесног неспоразума. Када смо, председник Цветковић и ја, посетили Хитлера и Рибентропа у Веrchtesgaden-у, средином месеца фебруара, они су нам тај предлог отворено поставили, изјавивши да нам једино на тај начин могу гарантовати наш територијални интегритет. Наш предлог о једном евентуалном пакту о пријатељству и ненападању са Немачком, као и наше сугестије о неутралној балканској зони, нису хтели ни да узму у оцену, те смо се тако вратили са тог састанка не свршивши ништа. Тек када се Кнез састао са Хитлером и Рибентропом, почетком марта, наш се положа) знатно поправио. Немачки државници су и том приликом остали при свом захтеву да приступимо Пакту, али Кнез је успео да од њих добије веома важне уступке; они су, наиме, пристали да од нас не траже никакву војну сарадњу, нити прелаз њихових трупа преко наше територије за све време трајања рата. На тај начин створена је основа за преговоре, повољна по нас јер смо у суштини и даље остајали неутрални, а биле су нам загарантоване границе баш од оних, који су једини могли да их угрозе.

... Боље рат него пакт, боље гроб него роб, била је парола свих оних који су и од рата и од гроба бежали у паници ка мору, да би се дочепали најближег аеродрома или евентуалног брода, који би их одвео у какав сигурнији крај, далеко од бојишта и рата, остављајући народу Југославије (Србима) да буде и роб и гроб. Тим истим путем спасавања по сваку цену ишла и цела влада од 27. марта, ..., пошто су претходно потписали капитулацију трупа, послали војску у заробљеничке логоре, народ под немачком, италијанском, мађарском, бугарском и албанском окупацијом, под масакром усташким и грађанским ратом из кога је произашла данашња комунистичка окупација Југославије".

 

III

ПАРИСКИ ОДГОВОР НА ЛОНДОНСКУ ПРОСЛАВУ

ДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ 27. МАРТА 1941.

27. март: народни устанак или завера против државе",

Париз 1951.

Ако је 27. март" пише Драгиша Цветковић, одушевљавао непријатеље било интегритета наше Отаџбине и јединства наших народа, било националне Југославије, онда он свакако не може - када се нарочито данас познаје истина чињеница - да одушевљава тзв. Југословенске националисте, а још мање да их наводи да прослављају слом своје државе и страховито истребљење свога народа, што је несумњиво непосредна његова последица.

Ми видимо да комунисти са највећим одушевљењем прослављају, - и то са пуно разлога - 27. март као први дан своје комунистичке револуције која их је довела на власт. Али још пре комуниста овај херостатски подвиг одушевљено су поздравили Павелић и усташе. Јер само 27. март је омогућио Павелићу да у хаосу рата и нашег слома оствари своју монструозну усташку државу и да побије више стотина хиљада Срба, Јевреја и непослушних Хрвата (таквих је било врло мало).

О Павелићевом ставу према 25. и 27. марту говоре нам документа још из онога времена.

За време 'Независне државе Хрватске' 1942. године издао је у Загребу Мијо Бзик, Павелићев секретар за 'промиџбу' још док је био у емиграцији у Италији, једну врсту, званичног дневника доласка усташа на власт. Та књига објављена под насловом Усташка побједа у данима устанка и ослобођења бележи догађаје дан по дан у 1941. години.

Тако на 48. страни своје књиге Мијо Бзик пише да је у данима када су се водили преговори о приступању Југославије Тројноме пакту, Павелић упутио својим људима у Хрватској поруку у којој вели:

Бит ће држава у цијелом опсегу и с потпуним врховништвом до крајњих источних граница. Као што се види, Југославија није остала по страни, и ако су неки од њих у задњи час покушали спасти што се даде. Доћи ће њезина капитулација у потпуном смислу ријечи, а на нашу корист. Ради тога ни дипломатски уговор, којем неки желе из Београда прибјећи, неће имати никакве вриједности, јер се зна да ти уговарани неће остати дуго на власти, будући да им пучисти већ у Србији спремају спровод...

У самом тренутку када је Југославија ипак потписала Тројни пакт, што се Павелић надао да преко својих необичних савезника из Србије спречи, 26. марта 1941. Павелић је упутио нову поруку у Хрватску тешећи своје присталице да потписивањем Пакта још нису све наде за усташку ствар пропале. За усташе нису радили Хитлер и Мусолини већ српски генерали Душан Симовић и Боривоје Мирковић, са својим завереницима. У тој својој поруци упућеној 26. марта у Хрватску Павелић је рекао:

'Ликвидација ће доћи брзо јер они који су потписали уговор, изазвали су у Србији већ огорчење. Нека се нитко не обзире на јаку непријатељску промиџбу. Већ скорих дана развит ће се у Србији догађаји, који ће изазвати коначне делатности...'

Павелић је већ 26. марта знао да ће српске пучисте бити њихови коначари за његов повратак у Загреб и да ће му они, служећи туђину, предати Србе у Хрватској под усташки нож и маљ.

Са највећим одушевљењем поздравио је Павелић пуч од 27. марта. Онда кад је већ мислио да ће се вратити у своју конфинацију, да и даље вегетира као емигрант, српски пучисти од 27. марта устоличили су га као поглавара у Загребу. Зато је он 31. марта 1941. упутио овакву одушевљену поруку у Хрватску:

Као што вам је познато, догађаји су се развили онако како смо си само желети могли и у којем смо се правцу борили дуги низ година... Наша усташка ствар је посве сигурна...

На ову Павелићеву одушевљену поруку о 27. марту ми немамо потреба да дајемо ма какав коментар. На њу би могла да одговори само савест - када би је имали - оних које је народ у земљи већ давна назвао гробарима Југославије.

Каква је имала да буде последица пуча од 27. марта за Србе у Хрватској, то је Павелић већ објавио у навечерје рата, још пре него што се докопао власти у Хрватској, 5. априла 1941. у 23.20 часа, позивајући преко радио станице Велебит из Италије хрватски народ на устанак. Павелић је у том своме позиву рекао и ово:

Диже се Слободна и Независна Држава Хрватска, у којој ће, хрватски сељачки народе, бити у твојим рукама сва земља и сва власт... а из које ће бити искорењен сав коров што га је туђинска душманска рука била посијала....

Ову је поруку за поколења сачувао Мијо Бзик у својој књизи Усташка побиједа... на страни 69-70, али је њу већ када је изговарана, снимила на грамофонској плочи београдска радио станица, у којој су седели пучистички официри, ваздухопловци, али који у томе тренутку нису разумели сву тежину свога злочина почињеног према своме народу јер онај 'коров' кога је Павелић обећавао да ће, благодарећи пучу од 27. марта, моћи да искорени, били су оне хиљаде српских младића, стараца, људи, девојака, жена, деце, одојчади, па чак и деце у мајчиној утроби, који су најјезивијом мученичком смрћу платили болесне амбиције једних, поткупљивост других, одсуство сваког осећаја одговорности оних, који су заслепљени перспективом власти, макар и за неколико дана, похитали да је приме па ма и по милионску жртву свога народа, макар и по пропаст Отаџбине".

Усташки поглавник др Анте Павелић у младости је био члан Хрватске странке права15 којој је припадао и Јосип Франк. Усташтво је наставак франковштине". Кад је установљена краљевина СХС старчевићевци и франковци лишени залеђа Беча, нису могли више прогањати Србе, морали су заборавити речи: Влах" Влашка свиња"... Јавно, више нису смели да овако псују Србе, али добили су нову мотивацију: уместо њиховог римокатоличког и апостолског цара, сада је владар постао један Карађорђевић, по њима опанчар" и шизматик". Они су то прогласили за увреду и насиље над хрватским хиљадугодишњим правом" и објавили да српска хегемонија и империјализам" ограничавају хрватску слободу.

До укидања Видовданског устава, 6. јануара 1929, усташки покрет није постојао. Као челник Хрватске странке права др Анте Павелић је био посланик у скупштини Краљевине СХС. После државног удара и увођења самовлашћа краља Александра, Павелић одлази у емиграцију и у Мађарској оснива терористичку удругу: хрватске усташе. У Италији, где је добио подршку Мусолинија и клерикалаца, Павелић се повезује са македонско-бугарским терористима и арнаутским Качацима, да би сви заједно радили на уништењу југословенске државе. Добијају и неочекиваног савезника: Комунистичку партију Југославије. Године 1932, у партијском листу Пролетер" (децембар 1932. године, број 28. пише:

У посљедње вријеме почиње да се шири, особито у Лици и Сјеверној Далмацији, усташки покрет против српских окупаторских власти. (...) Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на његову страну. Дужност је свих комунистичких организација и комуниста да тај покрет помогну и предводе".

Али нису комунисти једини сарађивали са усташама. Више од деценије после слома Краљевине Југославије, тачније 1954. године, емигрантски Избор" (за усташку промиџбу) објавио је вест да је дошло до састанка др Милана Стојадиновића и др Анте Павелића у Аргентини. Тим поводом, поглавник је дао приопћење":

Наравно, могу вам рећи и то, да смо др Стојадиновић и ја измењали међусобно мисли о потреби и вриједности помирења обају народа на бази мирног разлаза и успоставе властитих држава, то јест с једне стране државе Хрватске, а с друге стране државе Србије, тиме да сваки народ своју државу уреди онако, како то сам жели те да своје односе с другим народима и земљама изравно установи" ("Избор" новембар-децембар 1954. стр, 5-6).

Нове истине о Милану Стојадиновићу, објавиле су Вечерње новости у фељтону који је почео да излази 27. јануара 2005. године (аутори Вељко Лалић и Угљеша Балшић), под насловом Милан Стојадиновић у тајном архиву Удбе. На основу веродостојних докумената обелодањено је да је од 1952. године, боравећи у Аргентини, Милан Стојадиновић постао сарадник Удбе, са конспиративним именом Мерцедес"! Бившег председника Краљевске владе заврбовао је лично Титов први обавештајац Бошко Видаковић.

...Затим, Ваухник побија тврдње да је априлски рат у Југославији успорио немачки напад на СССР. И каже:

Енглески војни аналитичар Лидел Харт гледа на београдски пуч као на јединствени самоубилачки акт Југославије, који је највише штетио њој самој, поготову пошто је потенциран безглавим герилским ратом разних струја. Нарочито је био штетан и по Енглеску, која је тада победоносно продирала према Триполију, пошто је разбила италијанску војску. Енглеска београдским пучем дала се завести да се и у Африци зауставила и да је део својих трупа пребацила у Грчку.

Шеф немачког Генералштаба генерал Халдер доказује, да југословенска епизода није утицала на одређивање почетка рата према Русији, пошто је неочекивано брзо завршена. Истина, почетак рата против Русије предвиђен је за 25. мај, али због лошег времена, које није дозвољавало употребу  тенкова на блатњавом земљишту, он је више пута одлаган све до 22. јуна, док су војничке операције у Југославији закључене 20. априла".

И југословенски обавештајац у Берлину закључује:

Само властити интереси и властите користи служе као мерило политичког морала.

Черчил је постао велики само зато јер је за очување живота једног јединог Енглеза, умео да жртвује читаве народе и државе. Тиме је све речено".

... Велике силе", каже Драгослав Ђорђевић, Немачка, Велика Британија и Совјетски Савез употребљавале су Југославију себично и несмотрено у одбрани својих сопствених интереса за време борбе на живот и смрт 1941. године".

ГЕНЕРАЛ Симовић је био убеђен да пуч неће увести земљу у рат, а слично је мислио и генерал Мирковић који је према поузданим сведочењима био велики германофил, лични пријатељ маршала Геринга, чију је фотографију са посветом, држао на почасном месту у својој канцеларији".

Своја мишљења о 27. марту изнели су касније скоро сви учесници. Ј. Б. Хоптнер је у своме раду (написаном после консултовања архива кнеза Павла на Колумбија универзитету) запазио мишљење Влатка Мачека, који је пуч оценио као чисто српску ствар" организовану пре свега ради свргавања кнеза Павла с власти и то зато што је он био исувише наклоњен Хрватима".

Мачекова оцена личила је на оно што је о 27. марту записао у свој дневник загребачки надбискуп Алојзије Степинац. Он је разумео 27. март као државни удар великосрба", који је Хрвате довео у грозан" положај, будући да се они од великосрба немају надати ничему добру". Степинац је, такође, имао коментар и на поруку патријарха српског Гаврила, упућену преко Радио Београда. Патријарх је поздравио државни удар и подсетио да се српски народ још једном у својој историји приволео царству небеском, то јест царству Божјем.

Тако вели г. Гаврило" пише Степинац. Међутим, сва досадашња акта говоре о нечему другом, неголи о царству небеском са стране православне цркве. (...) Дознао сам да ни Мачек није имао појма о државном удару, него је сазнао за њега преко радија. Из целог овог чина опет избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу. Дух бизантинизма је нешто тако грозно да је свемогући, а свезнајући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи."

О енглеском ставу:

Британска влада је знала да је Југославија војнички слаба, али је ипак настојала свим силама да је увуче у рат. За Британију је била главна ствар одстранити Хитлера од Британског острва, смањити његове ваздушне нападе, и отклонити опасност Немачке инвазије Енглеске (Черчил: Били смо главом једва изнад воде).

Британска влада је активно учествовала у припреми пуча у Београду. Она је дала свом амбасадору потпуно овлашћење да учини што је потребно за промену владе у Београду, чак и по цену немачког напада. За ову сврху су британске агенције у Београду потрошиле знатне суме новца. Новац је дат и водећим члановима једне српске политичке странке. Тако су Британци и наводно створили расположење за пуч и обарање владе".

Ђорђевић: (о Србима) Народ је у основи добар, али му је интелигенција подбацила. Ми, као целина, више верујемо у народне песме него у факта; мислимо више срцем него главом.

Из разговора Драгослава ђорђевића са др Јакобом Хоптнером

Тјорђевић: Да ли Ви знате због чега се Симовић вратио у Југославију и сарађивао са комунистима?

Хоптнер: Симовић никако није могао да остане у емиграцији. Черчил је био отворено против њега, а млађи официри Срби су га мрзели јер су веровали да је он главни кривац за пропаст државе. Он није имао никаквих средстава за живот у иностранству. Другим речима, он је нашао себи прибежиште код Тита. Тито му је дао пристојну пензију и искористио га као сведока против бивше краљевске владе и монархије.

Ђорђевић: Симовић је заиста велики грешник. Због његовог безглавог рада, прво у земљи па после у иностранству, Југославија је мизерно пропала. Земља и народ су бачени у пропаст. Скоро два милиона људских бића је изгубило живот без потребе.

И Љотић је закључио једним, за њега типичним, објашњењем: После државног удара, имао сам састанак са генералом Богољубом Илићем, који ми је у име пучиста понудио да уђем у владу, под условом да осудим Пакт и да се изјасним за Енглезе. Ја сам, наравно, то одбио, и саветовао му да нова влада прихвати пакт и да гледа да уреди односе са Немачком, ако је то још могуће, али ми је било јасно да је рат неизбежан јер је Симовићева влада била потпуно у рукама енглеских плаћеника, који су за туђ рачун гурали земљу у рат и пропаст".

Изјава др Спалајковића:

На највећу несрећу српског народа, наши политички и војни прваци нису разумели Кнеза и његову далековидну политику. Они су се у процени међународне ситуације и нашег положаја руководили ирационалним схватањима и осећањима, а не хладном политичком рачуницом. При томе су заборавили да нама, Србима, Енглези никада нису били пријатељи, па и у овом случају они су нас искористили за своје себичне рачуне и одбациће нас као труло воће кад им више не будемо требали.

 

Умешаност Совјета - доказана!

У Лондону је 1951. године изашла књига једног совјетског пребега која недвосмислено осветљава умешаност СССР-а у српској трагедији од 27. марта 1941. године. Реч је о генералштабном официру IV оделења Црвене армије, капетану Ивану Н. Крилову, који је побегао на Запад и објавио књигу Soviet Staff Officer (Лондон, Тhе Falcon Pres Ltd).

 Војни изасланик

У својој књизи пише совјетски обавештајац, мајор Крилов: Неколико дана после разговора са Кестрингом (немачки генерал у мисији у Москви 1940-41.), срео сам поново Муравјева (официр на служби у истом оделењу као и Крилов). Имао је добре вести за мене: Политбиро је одлучио да прихвати предлоге Генералштаба и Молотов је добио инструкције да отпочне преговоре са Југословенским министром у Москви за један руско-југословенски уговор. У исто време, Шапошников (начелник Главног генералштаба) је лично испипао" југословенског војног изасланика (пуковника Жарка Поповића). Шапошников је предложио југословенском војном изасланику да се успоставе сталне везе између совјетског и југословенског генералштаба да би се срушила југословенска влада чим се сазна за њено приступање пакту. Југословенски војни изасланик прихватио је предлог са одушевљењем" (подвукли аутори).

Др Грегорић је на крају рекао следеће:

После 27. марта, мој пријатељ Нојхаузен имао је прилике да разговара о мартовском догађају са маршалом Герингом, па му је он, између осталог, рекао и ово: За нас је боље што се то сада десило, него касније, у даљем току рата. Овако смо са незнатним жртвама елиминисали Југославију као војног фактора и можемо само бити захвални генералу Симовићу што нам је на време отворио очи. Зато ви Немци, који живите у Србији, будите спокојни, продужите свој рад као да се није ништа десило јер сте нам још увек потребни. Сада ћемо моћи да са Србима сондирамо старе рачуне, још из прошлог светског рата"

 

ПУЧ - РАЗДОР МЕЂУ СРБИМА

ПУЧ је узроковао дуготрајну, ужасну поделу међу Србима. Он није био само камен раздора у  току Другог светског рата, узрок грађанског рата, већ је и после рата обележио српску политичку мисао у емиграцији и, на одређен начин, у отаџбини. Пуч је постао вирус, па је и данас узрочник српских болесно острашћених завада које потресају нашу јавну сцену.

У Збирци кнеза Павла са Колумбија универзитета, у једном писму које је Драгиша Цветковић послао кнезу 28. августа 1951. године, налази се и ово:

Шаљем Вам Авакумовићева писма. Наравно, да и он не види сасвим добро ствари. Али је од интереса његов разговор са Слободаном. Професор који се спомиње у писму, то је Слободан (Јовановић, прим. аут.). Увек исти: пере руке, не зна ништа, али све подбада. Њега треба гађати и сви ми одобравају што сам га означио као главног покретача кампање противу нас."

Из писама које Цветковић шаље кнезу има се утисак да Цветковић наставља да се понаша у емиграцији као да је још увек кнежев први министар. Његова писма су у највећем броју пуна разних података: о југословенском Одбору у Лондону, о Мачеку, о бившем краљу Петру Другом, о ситуацији у Југославији... Кнез, је, чини се из Цветковићевих писама, често уморан од свега, као да не жели да га и даље прогони авет српских подела, злодух 27. марта. Но, сасвим је сигурно, кнез све чита и одлаже заједно са ковертом

 ...Пучисти желе да наставе спољну политику (намесништва) против које су подигли пуч. Једино што више није било саговорника у Берлину. Као и много пута раније, Србија је заиграла на своју адут карту": на Русију...

Одломци текстова преузети из књиге:

МИОДРАГ ЈАНКОВИЋ - ВЕЉКО ЛАЛИЋ

КНЕЗ ПАВЛЕ - ИСТИНА О 27. МАРТУ


[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

   

Latinica

Copyright 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio