Епископ Симеон (Злоковић)
(1951-1990)


На редовном засиједању Св.Архијерејског сабора СПЦ 12. јуна 1951. године кад је горњокарловачки Епископ Никарион изабран за Епископа сремске епархије, на мјесто Епископа горњкарловачког изабран је епископ Симеон, дотадашњи ректор богословије Светог Саве у манастиру Раковици.
Епископ Симеон поријеклом је Бокељ из Бијеле,рођен на празник Благовијести 7.априла 1911. године од оца Душана и мајке Анете, крштен именом Љубомир.
Послије завршене основне школе у Бијелој, завршава гимназију у Херцег-Новом. Богословију је завршио 16. јуна 1934. године на Цетињу а на Богословском факултету је дипломирао 30. јуна 1938. године. Други свјетски рат затекао га је у Берлину на пост -дипломским студијима. Тада се враћа у Србију гдје се замонашио у манастиру Раковици гдје добија монашко име Симеон. Потом је 24. априла 1940. године постављен за катихету Реалне гимназије у Јагодини, гдје је остао до краја школске године. Школске 1940/41. године почиње да ради као катихета у Трећој мушкој гимназији у Београду. Свој вјероучитељски посао, обављао је у београдским школама све док то државне власти нису забраниле. 1949. године Српска православна црква повјерава му веома тешку и одговорну дужност, организирање рада Богословије Св. Саве у манастиру Раковици. У међувремену био је духовник цркве Ружице на Калемегдану. На дужности Ректора Богословије Св. Саве остао је до 1951. године  када га је Свети Архијерејски Сабор изабрао за Епископа Епархије горњокарловачке на чијем трону остаје све до своје смрти 28. новембра 1990. године у Карловцу.
Хиротонија епископа Симеона била је 16/26 јула 1951. коју је обавио патријарх Викентије с неколико епископа.
Хиротонији Епископа Симеона присуствовали су као гости Англиканске и неких западних цркава и господин Др. Тобијас, секретар Екуменског савјета цркава у Женеви.
Патријар Викентије је у својој бесједи том приликом истакао да је ова служба наставак досадашње наставничке, само у проширеном обиму. Досадашњи духовни вођа једне богословије постаје вођом читаве једне Епархије, врло значајне у Српској православној цркви, нарочито по најтежој судбини у овом рату. Иако је слична субина пратила ово владичанство од оснивања, народ је сачувао своје име и своју вјеру православну. У својој првој Архипастирској бесједи Епископ Симеон истиче како је његова личност сад помјерена са чисто школског на нови план живота, опасан и стрм. Зна да ће отсад сваку радост доживљавати помијешану с горчином а сваки успјех у великој опсности од људске сујете и самољубивости. Моли се Богу да му његова духовна власт буде извор најслађе радости од пожртвовања. Највиши закон цркве Христове је љубав. Закон љубави никад није погажен до данас. Али, признали људи тај закон или не признали, историја ће и даље тећи по њему јер само у љубави ишчезавају супротности између раса и народа. Зато учећи тај закон љубави и жртве, ми ћемо испунити задатак живота на који нас позива Спаситељ наш.
Епископ Симеон устоличен је у Карловцу 12. августа 1951. године у цркви Св. Оца Николаја у Карловцу. Патријархов изасланик је био Еп.Никанор.
На устоличењу еппископ Симеон понавља дијелове своје бесједе са хиротоније и понавља, да је љубав једина кадра да зближи људе и ништа друго не може их тако зближити.
Епископ Симеон долази на трон Епархије горњокарловачке након рата, који је иза себе оставио трагове на животу цркве као ни један до сада од њеног оснутка. Дошао је у Епархију, некада најсређенију, тада разорену. Дошао је у Епархију без Двора,  дошао је у стан без намјештаја. У Епархији је затекао 14 свештеника. Затекао је двадесетак богослужбено способих храмова од предратних 205. Од предратних пола милиона вјерника у 146 парохија, затекао је преполовљен број. Затекао је згаришта, мучилишта, рушевине, затекао је своје мало али уплашено стадо. Епископ Симеон сусреће се и са новонасталом ситуацијом у односу црква-држава са новим комунистичким режимом, нимало толерантним према вјерским осјећањима било којег народа. Рушење цркава наставило се и послије рата све до средине педесетих година. Вјековни храмови су рушени и од њиховог Светог камена зидани задружни домови и домови културе. Поред рушевина храмова државна власт одузела је цркви и оно што јој је остало од њених материјалних добара .
У том периоду био је тежак сваки почетак а поготово у Архипастирском који је по Божијем Промислу започео епископ Симеон.
Дошавши у Епархију затиче свега неколико свештеника,који су се вратили из избјеглиштва док су остали мученички страдали са народом ове епархије. Млади Епископ пун љубави и разумијевања у новонасталој ситуацији започиње свој Архипастирски рад на оживљавању Епархије горњокарловачке. Посебно мјесто у раду епископа Симеона заузимају обиласци парохија, храмова и свештеника чији се број поготово младих свештеника постепено повећавао и Архијерејске посјете народу. Користо је сваку прилику да људе поучи, да их утврди у вјери, да им улије љубав, да их охрабри. Писати о раду Епископа Симеона који је оставио свој неизбрисиви рад у Епархији горњокарловачкој захтјевао би посебну студију тако ћемо у овом малом присјећању на Њега издвојити пар исјечака из бесједа које чине Његово проповједничко дјеловање.
Из бесједе на освећењу нове цркве у Глини 21. септембра 1963.  (весник,344,3. октобра 1963.) Ова црква није пркос-црква.Она је плод љубави и оданости својој вјери и Цркви. У овој цркви проповедаће се најсветија начела науке Христове: љубав, мир и добра воља међу људима, међу браћом, међу свим народима свјета, дјеци истог Оца небеског. У њој ћемо се молити Богу за све нас, за домове ваше, за дјецу вашу, за напредак и благостање отадзбине наше и за добро свих људи у свем свијету Божијем
Владика је додао и једно упозорење не ни прекор ни опомену.
У природи уживамо у љепоти разноврсности њених, које разноврсности ипак увијек чине склад. Зашто нам онда смета разноврсност и посебност код људи, народа и вјера. Зашто ми, кад је у питању човјек, видимо само себе и по себи мјеримо људе око себе, а не подносимо никакве разлике. Ако као хришћани најпре смо позвани да уносимо дух трпељивости и добре воље у наше односе међу људима. И природу и људе створио је један Бог; зато не противимо се вољи Божјој. Јер сви смо дјеца Оца и браћа у љубави

Освећење цркве у Горњим Дубравама на Св. Петку 27. октобра 1972. (православље 139. 1. јануар 1973.)
Ријечи молитава ваших прадједова и предака одјекивале су некада у старом овом храму, али његовим страдањем нису се угасиле, оне су стално пред Богом. Отсад ће у овом обновљеном храму одјекивати ријечи ваших молитава. Кад би зидине овог храма могле да проговоре, чуле би се речи радости и појања, речи обреда крштавања и вечавања, чули би се уздаси покајника и вапаји за покојницима. Све је то била молитва.
О кад би сте ви могли чути све оно што је вашим оцима и прецима сачувало ово камење, и певали бисте и плакали. Радовали бисте се радостима њихових живота. Плакали бисте у тугама ваших предака.
У Сабору републике Хрватске на новогодишњем пријему 20. фебруара 1984.године
Ми овдје живимо једни са другима, нације и народности, цркве и религиозне демонизације. Живимо под истим Божјим сунцем као делови наше државне заједнице, што нас све упућује једне на друге да би свако уживао своју слободу, безбедност исачувао свој идентитет, своју културну баштину у оквиру своје нације и прошлости
Епископ Симеон је био веома плодан црквени писац. Писао је многе чланке и расправе. Написао је многе бесједе. Доста њих је објављено но исто тако доста их је остало и необјављених. Тако да га је Богословски факултет Српске православне цркве, прогласио за свог почасног доктора. Универзитет из Аризоне(САД), додијелио му је докторат из Филозофије. Приликом освећења обновљене цркве у Садиловцу, под чијим подом леже 463 жртве спаљне у тој цркви, Архијерејски Сабор одликовао је блаженопочившег Епископа Симеона орденом Св.Саве И реда.
На празник Св. Петке 27. октобра 1990. епископ Симеон посветио је обновљени храм Св. Петке у Сјеничаку.
Испустио је душу 28. новембра 1990. године у Карловцу. Његово Преосвештенсто Блаженопочивши Епископ Симеон сахрањен је 30. новембра 1990. године у гробницу Епископа Лукијана (Мушицког) на Православном гробљу Дубовац у Карловцу. Током свог живота Епископ Симеон је у својој опоруци написао следеће Уколико нас Бог позове пре него ли саградимо гробницу, нека будемо сахрањени у гробници Епископа Лукијана Мушицког у Карловцу. Задужујемо Епархију да нас касније пренесе у порту манастира Гомирија, које је Божје дело али и наш животни крст...
Зупокојену Литургију а потом и опело служили су Преосвећена Господа Архијереји: Епископ рашко-призренски Господин Павле, Епископ шумадијски Господин Сава, Епископ далматински Господин Николај и Епископ славонски Господин Лукијан, уз многобројно свештенство из више епархија.
Нека је вјечни покој нашем драгом Епископу Симеону и молимо се Богу за мир његовој мученичкој души у Цркви небеској са свим осталим мученицима страдалне Епархије горњокарловачке.

            


 

Атанасије Љубојевић
(1688-1712)

Данило Љуботина
(1713- 1739)
Павле Ненадовић
(1744-1749)
Данило Јакшић
(1751-1771)
Јосиф Стојановић
(1771-1774)
Петар Петровић
(1774-1784)
Јован Јовановић
(1783-1786)
Генадије Димовић
(1786-1796)
Стеван Благородни
от Авакумовић

(1798-1801)
Петар Јовановић  Благородни от Видак
(1801-1806)

Мојсије Благородни
от Миоковић

(1807-1823)
Лукијан Мушицки
(1828-1837)
Евгеније Јовановић
(1839-1854)
Сергије Каћански
(1858-1859)
Петар Јовановић
(1859-1864)
Лукијан Николајевић
(1865-1872)
Теофан Живковић
(1874-1890)
Михаило Грујић
(1891-1914)
Иларион Зеремски
(1920-1931)
Максимилијан Хајдин
(1932-1936)
Сава Трлајић
(1938-1941)
Никанор Иличић
 (1947-1951)
Никанор Богуновић
(1991-1999)
Фотије Сладојевић

(2000-2004)

Герасим Поповић
(2004 - )
 

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

   
 

Latinica

Copyright 2003 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio