Епископ Павле Ненадовић
(17
44-1749)

Павле Ненадовић, тређи епископ горњокарловачки родио се у Будиму 1699. Стекао је солидно хуманитарно образовање.  По завршетку школовања добива намјештење у будимском Магистрату. Увидјевши његове способности митрополит Мојсије Петровић склони га  да се замонаши. 1726. рукопложен је за ђакона а две године касније за јеромонаха. Митрополит га одмах поставља за свога егзарха. Паријарх Арсеније повјерава му полжај свог генералног езгарха. На Марковдан 1742. изабран је за епископа горњокарловачког. У Бечу није ишло лако с царском потврдом. Марија Терезија потврдила је његов избор тек априла 1744. године. Управи епархије примио је као човјек великог искуства  и у зрелим годинама. Једно вријеме прије избора за епископа администрирао је Сечујско-осјечком епархијом.

Павле Ненадовић дошао је у Плашки послије царске потврде почетком маја 1744. Допратио га је Виктеније Јовановић Видак, каснији митрополит. У име владе устоличио га је карловачки висе генерал Јосиф Депотери. На устоличење генерал је позвао све српске кнезове, Србе официре и свештенство. Ово је било прво службено устоличење православног епископа у епархији горњокарловачкој. Загребачки је бискуп негодовао због тога, па је чак, као замјеник бана, владици забранио долазак на његову територију на Банији. Тако је маја 1745. године владика Павле насилно враћен када је хтио посјетити парохије: Сјеничак, Славско поље, Кирин, Топуско и Перну. Ове парохије иако су биле на територији Карловачког генералата, налазиле су се на територији загребачке бискупије. Епископ Павле писмено је протестирао код бискупа због његовог оваквог поступка.

Епископ Павле управљао је Епархијом у несрађеним приликама. Власти су малтретирале свештенике, једва чекајући њихове стварне или измишљене кривице да би их кажњавали. Свештеници су плаћали све војне и општинске намете. Владика упути у Беч меморандум, молећи да се привилегије примјењују и поштују у његовој епархији. Године 1746. Горња крајина потпуно је преуређена у војну област. Нестају и посљедњи трагови народне самоуправе. Официри су замијенили кнезове, војводе и судије. Ови официри обично су били Њемци. Због крутости војне управе почеле су се дизати буне. Најприје у Брињу а затим и у другим мјестима. Из предострожности Беч је образовао посебну Дворску комисију за српска питања, под предсједништвом дворског канцелара. Комисија је одмах одбила молбу епископа Павла да се привилегије примјењују и у Горњој крајини. Српски захтијеви разматрани су и пред ратним савјетом.

1745. царица образује посебну Дворску комисију за српска питања.  Две године касније комисија је претворена у такозвану Дворску депутацију, као неку посебну владу за српска питања. Дворска депутација године 1747. предложила је царици да се обе епархије на подручју Горње крајине легализирају. Тек сада устоличен је костајнички владика  Алексије Андрејевић (1741-1749), који је пет година у Медаку чекао устоличење. Напокон царица извештава патријара Арсенија IV да је удовољила тражењу архијереја да се привилегије прогласе и на подручју карловачког и вараждинског генералата. Дозвољава се градња нових и поправак старих храмова. Из Беча је препоручено патријарху и епископима да у конзисторијама постављају по једног правника ради бољег провођења привилегија и других прписа.

У споразуму са костајничким владиком Алексијем Андрејевићем године 1746. епископ Павле оснива у Плашком за обе епархије централно училиште, неку врсту богословије. Слична школа основана је и у Залужници код Врховина. Обе богословске школе издржавале су црквене општине и свештенство, уплаћујући годишње од три до осам форинти.

Владика Павле оснива у Плашком епархијски архив. Ранији је, како изгледа, био уништио унијатски епископ Теофил Пашић. 1748. епископ Павле Ненадовић премјештен је у Арад, а пошто је арадски епископ Исаија Антоновић  изабран за митрополита .

Еписко Павле оставио је видног трага и лијепо име у Епархији.
 


 

Атанасије Љубојевић
(1688-1712)

Данило Љуботина
(1713- 1739)
Данило Јакшић
(1751-1771)
Јосиф Стојановић
(1771-1774)
Петар Петровић
(1774-1784)
Јован Јовановић
(1783-1786)
Генадије Димовић
(1786-1796)
Стеван Благородни
от Авакумовић

(1798-1801)
Петар Јовановић  Благородни от Видак
(1801-1806)

Мојсије Благородни
от Миоковић

(1807-1823)
Лукијан Мушицки
(1828-1837)
Евгеније Јовановић
(1839-1854)
Сергије Каћански
(1858-1859)
Петар Јовановић
(1859-1864)
Лукијан Николајевић
(1865-1872)
Теофан Живковић
(1874-1890)
Михаило Грујић
(1891-1914)
Иларион Зеремски
(1920-1931)
Максимилијан Хајдин
(1932-1936)
Сава Трлајић
(1938-1941)
Никанор Иличић
 (1947-1951)
Симеон Злоковић
(1951-1990)
Никанор Богуновић
(1991-1999)
Фотије Сладојевић

(2000-2004)

Герасим Поповић
(2004 - )

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

   
 

Latinica

Copyright 2003 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio