Митрополит Атанасије Љубојевић
1688-1712
fotije-bw.jpg (6513 bytes)

 Овај заслужни јерарх Српске цркве родио се године 1630. године у Поповом пољу у Херцеговини. Од 1681. године до 1688. године заузима положај митрополита дабробосанског. Још прије Сеобе патријарх Арсеније  повјерио му је православне Србе у Поуњу, Лици, крбави и сјеверној Далмацији. У великом рату који је почео 1883. године и митрополит Атанасије помаже устанак Српског народа у Босни против Турака. Када се окренула ратна срећа с народом напушта Босну. Са неколико десетина породица одлази у Далмацију, смијешта се у Равним Котарима, под заштитом млатачких власти. Карловачким миром Лика је припала Аустрији. Сада за митрополита Атанасија почињу тешки дани. По ослобођењу Лике испод турске власти цар Леополд Лику и Крбаву ставља под духовну власт сењског бискупа. Одмах послије тога сењски бискуп из Рима добива насловапостолског легата за Лику. Сењски бискуп Себастијан Главинић сматра да марчански унијатски унијатски епископ треба да буде и његов викар за хришћане источног обреда у Лици. Митрополит Атанасије осијећа да му је незгодно и недовољно ефикасно управљање црквом из Далмације, па свим силама покушава да пријеђе у Лику. За бискупа је Атанасије је шизматик. Назива га још и вуком немилим. Атанасије са 80 породица долази у Медак. Народ остаје у Лици али је митрополит Атанасије протјеран. Патријарх Арсеније заузима се за владику Атанасија али не успијева. Када је године 1695. године цар поново потврдио раније дате привилегије као и листу архијереја, Атанасија нема на списку. Ипак те године он прелази из Далмације у Медак. Ту га посијећује и сењски бискуп Себастијан Главинић. Бискупа је пратио каноник Мартин Брајковић. Бискуп Главинић захтијева од Атанасија да напусти Лику. Он изјављује да ће се жалити цару. Цар му није помогао, па се те исте године сели у Банију која је била под врховном командом хрватског бана. Близу костајнице подиже своје ново сједиште-манастир Комоговину. Ипак успијева да исте те године добије царску потврду као епископ костајничко-зринопољски за Србе између Уне и Купе. Крајишке власти називају га владиком Рашана. У једном посебном документу бан Адам Баћан назива га владиком влаха или Рашана.

Из Комоговине владика Атанасије одлазио је тајно у Лику, али није се могао задржавати. Године 1700. стражарно је протјеран из Лике. Он одлази у Карлобаг на млетачку територију. Ту прима представнике свештенства и народа из Лике, храбри их и даје упуства за борбу ради стваривања њихових права. Године 1701. у Лици око Госпића дошло је до побуне поводом завођења цивилне администрације. Атанасије је оптужен Бечу као виновник побуне. Године 1703. аустријске власти доносе одлуку да се владика Атанасије за свагда протера са територије Аустрије.

Године 1704. у Угарској је дошло до такозване Ракоцијеве буне. Патријарх Арсеније користи насталу ситуацију па се 1706. године обраћа новом цару Јосифу I са захтевом да се патријархова врховна власт протегне и на Горњу крајину. И поред противљења црквених власти године 1707. ратни савјет извјештава владику Атанасија да је од цара добио потврду за епископа личко-крбавског и зринопољског.

Тако је владика Атанасије успио да послије вишегодишњег прогањања и малтретирања добије царску потврду. Али у Бечу напрасно умире патријарх Арсеније. Патријархова смрт тешко је одјекнула како у Крајини тако и свуда у пречанским крајевима. Владика Исаија Ђаковић привременно преузима црквену управу и ради на сазивању новог црквенонародног сабора ради избора новог црквеног поглавара. Беч остаје при одлуци да на црквенонародни сабор не дође нико из оба генералата. Узалуд владика Атанасије чека позив. Али он се не збуњује. Сазива скупштину представника свештенства и народа која одређује делегате за сабор. Када није добио очекивани позив, он по цичи зиме одлази у пратњи двојице калуђера одлази у Крушедол. Царски изасланик лијепо прима Атанасија али изјављује жаљење што се толико мучио када би се и без њега могао изабрати нови црквени поглавар. Царев изасланик отворено изјављује Атанасију да нема шта да чека , да му не припада мјесто у сабору, пошто се црквени поглавар бира за оне Србе који су се преселили под Арсенијем III. Владика изјављује да и код њега таквих Срба има доста и показа изасланику пуномићја од народа и свештенства. Стари владика морално побиједи царевог изасланика, па је узео учешћа на Крушедолском сабору године 1708.

    На крушедолски сабор са владиком Атанасијем из Епархије још су били делегирани прота Кузман, свештеник Дамјан и гомирски јеромонах Данило Љуботина, који ће касније наследити владику Атанасија на владичанској катедри. Владика је имао пуномоћ народа цијеле Горње крајине , свих великих и малих људи. Пуномоћ је потписало петнаест лица, седам свештеника, шест кнезова и два градска заповједника поркулаба.

Својом побједом на Крушедолскомсабору владика Атанасије учинио је непроцијењиве услуге цркви и народу. Горња крајина црквено је прикључена Карловачкој митрополији, што је било од пресудног значаја за опстанак Српске православне цркве у овим крајевима. Иако у дубокој старости, владика Атанасије и послије Крушедолског сабора наставља са организацијом цркве. Борави у Комоговини, Медку и Плашком. Већ је био одредио Плашки за своје треће сједиште, те је у једној кули на брегу изнад ријеке Дредуље уредио своје боравиште. Доживио је изненадну смрт још двојице црквених поглавара, Исаије Ђаковића и његовог насљедника Софронија Подгоричанина. Своје уморне очи склопио је средином децембра 1712. године у дубокој старости од близу 90 година. Нажалост не зна му се гроб. Вјероватно да је умро и сахрањен у Медку. Тада  у Медку није постојала црква на данашњем мјесту па је вјероватно градњом цркве на новом мјесту у оним тешким временима његов гроб заборављен.

     Послије смрти владике Атанасија на црквеном сабору 1713. године Епархија је подијељена на двије епархије, карловачко-сењско-приморску и костајничко-зринопољску. Прва је обухватала подручје од ријеке Глине до Косиња преко Велебита до мора. Друга подручје с десне стране Глине све до Купе и Саве. Године 1749. извршена је промјена те је Лика са Крбавом припала карловачко-сењско-приморском владичанству а костајничко-зринопољском припојен је дио тако званог Сјеверног владичанства које је основано 1734. године и убрзо укинуто. Године 1771. укинуто је костајничко-зринопољско владичанство и од тада читаво подручје Горње крајине припада Епархији горњокарловачкој.
 


 

Данило Љуботина
(1713- 1739)
Павле Ненадовић
(1744-1749)
Данило Јакшић
(1751-1771)
Јосиф Стојановић
(1771-1774)
Петар Петровић
(1774-1784)
Јован Јовановић
(1783-1786)
Генадије Димовић
(1786-1796)
Стеван Благородни
от Авакумовић

(1798-1801)
Петар Јовановић  Благородни от Видак
(1801-1806)

Мојсије Благородни
от Миоковић

(1807-1823)
Лукијан Мушицки
(1828-1837)
Евгеније Јовановић
(1839-1854)
Сергије Каћански
(1858-1859)
Петар Јовановић
(1859-1864)
Лукијан Николајевић
(1865-1872)
Теофан Живковић
(1874-1890)
Михаило Грујић
(1891-1914)
Иларион Зеремски
(1920-1931)
Максимилијан Хајдин
(1932-1936)
Сава Трлајић
(1938-1941)
Никанор Иличић
 (1947-1951)
Симеон Злоковић
(1951-1990)
Никанор Богуновић
(1991-1999)
Фотије Сладојевић

(2000-2004)

Герасим Поповић
(2004 - )

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

   
 

Latinica

Copyright 2003 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio