Генадије Димовић
(1786-1796)

Рођен је у Шикалушу у Барањи 1710. Пострижен је у манастиру Раковцу. Дуго је био војни свештеник. У старијим годинама поново се вратио у свој манастир. 1781. у Раковцу је произведен у архимандрита.

На засједању Синода године 1786. попуњено је више епархија. По Манојлу Грбићу, за епископа горњокарловачког био је изабран Стеван Стратимировић, а за будимског Генадије Димовић. Стратимировић је био и потврђен за ову епархију, али прије одласка на дужност молио је премјештај. Тако он добива будимску епархију а Генадије Димовић потврђен за епахију горњокарловачку. Димовић је хиротонисан јуна мјесеца 1786. послије чега је одмах дошао у епархију. Епархијом је управљао 10 година. Умро је у Плашком 1796. у 86. години живота.

Уживао је љубав народа и свештенства. Много га је поштивао и митрополит Мојсије Путник. На чувеном Благовештенском сабору 1790. учествовао је са три свештена лица, седам официра и два трговца из своје епархије. Са њима од стране племства био је и ријечки посједник Арсеније Шакабента. Пошто није остварена одлука да се у Темишвару оснује болословија, ријешено је да се богословија оснује у Сремским Карловцима. Епархији горњокарловачкој одређено је да за издржавање богословије годишње даје 1.312 форинти.

Владика Димовић, иако стар, поправио је прилике у Епархији. Мијешање војних лица у црквени живот вратио је у оквире закона. Један официр који је малтретирао свештеника, на интервенцију владике, кажњен је са 300 форинти.

За вријеме владике Димовића дошло је у епархију доста свештеника из Босне од којих су многи једва знали читати. А било је и таквих који су знали читати али не и писати. О овом проблему писао је он митрополиту Путнику. Морално стање народао оцртао је у својој посланици од маја 1794. Настојао је да сједиште епархије пребаци у Петрињу, али није успио. На Благовештенском сабору предлаже да се сједиште епархије премјести у Карловац али није подржан.

Умро је у дубокој старости. Митрополит Стратимировић о његовој смрти забиљежио је у свом дневнику: Умре же сеј ревнителниј епископ дне 20. децембра 1796, у шест сати по подне у Плашком.

 



 


 


  Атанасије Љубојевић
(1688-1712)

Данило Љуботина
(1713- 1739)
Павле Ненадовић
(1744-1749)
Данило Јакшић
(1751-1771)
Јосиф Стојановић
(1771-1774)
Петар Петровић
(1774-1784)
Јован Јовановић
(1783-1786)
Стеван Благородни
от Авакумовић

(1798-1801)
Петар Јовановић  Благородни от Видак
(1801-1806)

Мојсије Благородни
от Миоковић

(1807-1823)
Лукијан Мушицки
(1828-1837)
Евгеније Јовановић
(1839-1854)
Сергије Каћански
(1858-1859)
Петар Јовановић
(1859-1864)
Лукијан Николајевић
(1865-1872)
Теофан Живковић
(1874-1890)
Михаило Грујић
(1891-1914)
Иларион Зеремски
(1920-1931)
Максимилијан Хајдин
(1932-1936)
Сава Трлајић
(1938-1941)
Никанор Иличић
 (1947-1951)
Симеон Злоковић
(1951-1990)
Никанор Богуновић
(1991-1999)
Фотије Сладојевић

(2000-2004)

Герасим Поповић
(2004 - )

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

   
 

Latinica

Copyright 2003 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio